Biografija reditelja Kokana Mladenovića mjerena brojem pozorišnih režija je impresivna, potvrđena je i dvocifrenim brojem najznačajnijih pozorišnih nagrada, a najviše kvalitetom predstava koje su, najčešće, bile pozorišni događaj prvog reda i vremenom sticale status kultnih predstava tvoreći čvrstu arhitekturu našeg pozorišnog života.

Na posljednjem Sterijinom pozorju njegova predstava „Poslednje devojčice“ ovjenčana je sa tri Sterijine nagrade: kao najbolja predstava, a Steriju su dobili i Mladenović za režiju i Maja Pelević za tekst, navodi Nova.rs.

Razgovaramo na dvogodišnjicu građanskih protesta u zbog pokušaja da se ponovo uvede vanredno stanje tokom korona epidemije. Vidite li povode i kapacitete za neki novi bunt?

– Povoda ima svakodnevno. Imamo državu kojom, protiv ustava i zakona, vlada jedan čovek; imamo direktnu spregu države i mafije, do mere da ne znate gde se jedan pojam završava a drugi počinje; imamo sveukupnu estradizaciju života i pretvaranje države u rijaliti program u kome se u blatu rve sedam miliona ljudi, uz blagoslov crkve, sudstva i policije; imamo zakone koji važe samo za sirotinju i radnike koji se kao robovi iznajmljuju desperadosima neoliberalnog fašizma… Imamo dakle dnevni povod ne za proteste, već za revoluciju, ali kad se dotaknemo kapaciteta, tu počinju problemi. Mislim da ćemo, da bismo došli u poziciju da oteramo ovu vlast, morati prvo da oteramo najveći deo naše nesposobne i korumpirane opozicije.

Vi ste se i kroz profesionalni angažman i kroz javne nastupe deklarisali kao čovek bunta i nepristajanja. Kad sumirate rezultat takvog stava, vidite li učinak Don Kihota ili čovjeka koji je, barem u domenu onoga što radi, otkrilio vrata slobode i za druge?

- Čehov kaže: “Ja nisam ni liberal, ni konzervativac. Meni je sveta čovekova sloboda, sloboda od sile i laži.“ Duboko verujem da se pozorište, ako je pravo i smelo, bori upravo za one postulate društvenih vrednosti na kojima počiva svako idealno demokratsko društvo. Trenutno se na repertoarima teatara u osam zemalja igraju 24 moje predstave, koje, na godišnjem nivou, vidi oko 150 000 gledalaca. Ja uopšte ne mislim da je to mali broj potencijalnih sagovornika, naprotiv, verujem da je to masa koja može da utiče na kreiranje društva u kome živi i da teme koje pokrećemo, pitanja koja postavljamo i način na koji ukidamo laž u komunikaciji sa našim gledaocima, naviknutim da budu lagani i manipulisani, mogu, kamen po kamen, predstavu po predstavu, da poprave svet koji se raspao pred našim očima.

Imate li utisak da i sama mogućnost slobode na neki način plaši ljude, da su rezervisani prema toj mogućnosti i da, vapeći za slobodom, ipak biraju pokornost i hod pognute glave?

- Sloboda je, kao i hrabrost, nešto što ne zavisi od onoga ko vam otima slobodu, ili vas ugrožava, već zavisi od nas samih, našeg morala, naše etike, naše spremnosti da se za svoju slobodu borimo i izborimo. Problem u toj borbi je što borba traži žrtve, a na našoj javnoj i političkoj sceni jako je malo onih koji su spremni da ugroze lični komfor, lične interese i da se bez zazora upuste u borbu za slobodu. Iz ove perspektive, suživota sa stotinama hiljada kukavica i podanika, još veličanstvenije deluju imena Josipa Broza Tita, Koče Popovića, Moše Pijade i hiljada onih koji su imali hrabrosti i integriteta da se za slobodu bore i izbore, bez obzira što su u toj borbi, u zatvorima i ratovima, proveli najbolje godine svog života.

Da li ste razmišljali kako se dogodilo da narod koji u svom nacionalnom karakteru baštini junaštvo kao jedan od bazičnih principa, sklizne u kukavičluk i vrati se rajetinskom mentalitetu?

- Mi smo uradili sve da kompromitujemo veličanstvenu epopeju srpske vojske u Prvom svetskom ratu i herojstvo jugoslovenskih partizana i antifašista u Drugom ratu, rehabilitujući kvislinške pokrete, četnike, Ljotićevce, Nedićevce, pa i samog ratnog zločinca Dražu Mihajlovića. U zemlji gde su heroji, ubojice i zločinci, Ratko Mladić i Radovan Karadžić, iluzorno je govoriti o herojima i heroizmu. Da bi se prestalo biti rajom, mora se imati osećanje morala i pravdoljubivosti. Na žalost, u ovoj zemlji je nepodvlačenje crte nad našom sramotnom istorijom devedestih, u sprezi sa medijima kojima je govor mržnje upisan u osnivačke povelje i sistemom obrazovanja koji vas neće suočiti sa činjenicama o pogreškama sopstvenog naroda, niti će vam razvijati kritičko mišljenje, jer ni kritika ni mišljenje nisu potrebni u ovom partokratskom Diznilendu. On je doveo do toga će se mladi ljudi mnogo radije učlaniti u pomladak stranke na vlasti, ili u ekspoziture te stranke zvane navijačke grupe, nego što će otići u šumu i otuda se vratiti kao oslobodioci svoje osramoćene zemlje.

Koja je to dobitna kombinacija aktuelne vlasti kojom upravlja građanima i drži ih u pokornosti?

- Industrija medijskih laži, kreiranje nove nacionalne mitomanije, pretvaranje proletarijata u prekarijat, zavisan o povremenim, privremenim i loše plaćenim poslovima, kriminalizacija svih poluga vlasti i njihovo ustrojstvo po principu mafijaške organizacije, sa jedne strane, a ponižavanje sistema obrazovanja i institucija kulture, uz nemilosrdan obračun sa medijima i pojedincima koji misle suprotno vladajućoj većini, ili se uopšte usuđuju da misle, sa druge.

Očekujete li nešto od novog saziva Skupštine, opozicije u njoj i kakva mislite da će biti nova vlada?

- Nova vlada će nastaviti kontinuitet kršenja ustava i novi premijer će svakako biti marioneta predsednika države i njegove interesne grupe. Očekujem da će opozicija uspeti da pokaže svoju moć, svoju političku disonantnost i svoju sklonost ka kompromisima, ne bismo li napokon saznali ko jeste, a ko nije opozicion. Svaki put kad se menja sastav skupštine ja se iznova divim Tomi Rosandiću, autoru monumentalnih skulptura ispred Skupštine, koji je još onda shvatio da je suštinski posao onih koji sa najboljim namerama ulaze unutra, nemilosrdno rvanje sa konjima.

Na koji način će Aleksandar Vučić trošiti novi mandat i ima li išta novo što bi se moglo reći o njegovoj vladavini?

- Aleksandar Vučić će nastaviti da bude ono što jeste, a mi ćemo, jednom, morati da crvenimo pred unucima i objašnjavamo im kako je moguće da je jedan ozbiljan i hrabri narod, u vremenu svog najvećeg istorijskog posrnuća, imao za predsednike ljude poput Slobodana Miloševića, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Ostatak intrevjua čitajte ovdje.