Za predstavu „Zoran Đinđić“, koja je 2012. godine postavljena na repertoar Ateljea 212, javnost u Srbiji nije bila spremna, jer da se mogla suočiti sa „tužnim rezimeom svoje novije istorije“, ne bi dvije nedjelje nakon premijere Tomislav Nikolić postao predsjednik, ocijenio je tadašnji direktor tog pozorišta, redatelj Kokan Mladenović.

Podsjetio je da, uprkos ponudi redatelja Olivera Frljića da besplatno režira predstavu o Aleksandru Vučiću, odgovora ni od jednog beogradskog teatra – nema.

Kokan Mladenović kaže da je pozorišna režija upravo ukazivanje na devijacije i probleme svijeta u kojima živimo.

„Pozorište je mesto apsolutne slobode i od njegovog nastanka do danas gotovo sve važno u istoriji čovečanstva prelamalo se upravo preko pozorišne scene. Ja to često govorim, mi smo gotovo 2.500 godina bili jedini masovni mediji“, rekao je redatelj u emisiji 360 stepeni na televiziji N1.

Živi dijalog između ljudi sa scene i publike, ističe, može da pokrene razne društvene procese ili bar da ukaže na neke fenomene o kojima građanstvo mora da razmišlja.

Međutim, navodi da pozorište danas nije odraz društva u kojem živimo.

„Naše pozorište je udobno, uljuljkano, kompromisno. Naravno ima i sjajnih, hrabrih ljudi, ali institucije, pre svega one pozorišne u Beogradu, nisu institucije koje se hvataju u koštac sa našim vremenom. Mislim da ovako vreme traži mnogo hrabrije, radikalnije pozorište“, rekao je.

Osvrćući se na period kada je bio upravnik Ateljea 212, kaže da su oni tada pokušali da vrate taj teatar onome što je Mira Trailović imala na umu kad ga je osnivala.

„Da to bude jedno hrabro evropsko pozorište, da prestane da bude zabavljačko po svaku cenu, nego da ima svoju vrstu hrabrosti. Uostalom, moj se mandat završio premijerom predstave ‘Zoran Đinđić‘ Olivera Frljića i reakcijom na tu predstavu – od ansambla pa do političkog establišmenta“, rekao je Kokan Mladenović.

-Bilo je jasno da mi za tu predstavu nismo spremni, dodaje.

„Ona je pokazivala ne samo tu strašnu egzekuciju premijera, nego političke procese u celoj našoj novijoj srpskoj istoriji, koje dovode do toga da se neki progresivni lider na kraju eliminiše“, podsjetio je.

-Uloga naše desnice, pravoslavne crkve, nasleđa i našeg nepoznavanja demokratije – na kraju uvek dovede do istog rezultata.

To je bio jedan tužni rezime novije srpske istorije kroz predstavu, kroz priču o Zoranu Đinđiću. A smetala je svima. Smetala je direktnim naslednicima Zorana Đinđića iz Demokratske stranke koji su veleizdali njegov program i napravili gomilu vulgarnih kompromisa. Setite se istorijskog pomirenja Demokratske stranke i SPS-a da bi se formirala vlast. Verujem da njima samima nije bilo ugodno, rekao je.

„Smetala je i tadašnjoj opoziciji, a današnjoj vlasti. Praktično, smetala je kompletnoj srpskoj javnosti, jer da je ta javnost bila spremna i sposobna da se suoči sa svim onim što naša novija istorija uistinu jeste“, objasnio je.

Pozorišni redatelj Oliver Frljić, podsjeća Mladenović, nudi i dalje svim teatrima da uradi predstavu o Aleksandru Vučiću.

„Kao što vidite, nema odgovora na tu ponudu, ali Frljić je svakako jedan od najznačajnijih svetskih reditelja ovoga trenutka. Verovatno se plašimo njegovog tumačenja onoga što bi Aleksandar Vučić bio, ili se plašimo onoga što jeste realna slika Aleksandra Vučića koju bi nam neko pokazao, a mi odbijamo da je prihvatimo tako kako jeste“, ocijenio je.

Frljić, opisuje njegov kolega Mladenović, uvijek pronalazi te neuralgične tačke društva u kome radi.

„Šta su problemi konkretnog društva i udara tu tačno gde najviše boli. Verujem da bi ta predstava bila koliko o Aleksandaru Vučiću, toliko o svima nama. Kako je moguće da smo mi kao ljudi koji su živeli u nekoj normalnoj zemlji, kako je moguće da smo mi pristali da Aleksandar Vučić bude mera naše demokratije, naše pameti, našeg političkog ukusa? Šta god se dešava nadalje sa istorijom, mi ćemo morati našim unucima da objašnjavamo da jednog trenutka Tomislav Nikolić (kako to strašno zvuči) bio predsednik ove države. Da je njega nasledio Aleksandar Vučić i bio predsednik ove države“, naveo je on.

Kako kaže, „katastrofa počinje dolaskom ove nove vlasti 2012. godine“, jer je do tada neki dijalog i postojao, iako je „poslije ubistva Zorana Đinđića bilo jasno da stvari ne idu u pravcu progresa“ i da „njegovi nasljednici gledaju šta mogu da uzmu za sebe, a ne za Srbiju“.

„A onda dolazi ova politička garnitura, Miloševićev ministar informisanja iz najgoreg perioda, te vlasti, koji je hapsio novinare, postaje predsednik Srbije. Ta garnitura je slavila Đinđićevo ubistvo. Verujem da bi zbog političkih interesa pristali na bilo šta, na bilo kakve kompromise. Uostalom, sećate se da je retorika Aleksandra Vučića, nakon dolaska na vlast, bila prepuna Evropske unije, demokratskih vrednosti. To odjednom kao da je bio neki drugi čovek. Naravno, on se sad vratio na svoja fabrička podešavanja, vratio se na Šešeljevog potrčka, na tog malog radikala koji u prilici da nad jednim narodom živi sve svoje komplekse, a na nesreću svih nas, ima jako puno“, rekao je.

Ukidanje dijaloga pokazuje prvo osionost vlasti, a drugo nespremnost i nesposobnost opozicione scene da formira društveni dijalog.

„Ni u Miloševićevo vreme nije bilo idealnog prostora za dijalog. Ali postojali su centri gde se dešavao društveni dijalog, ma kako bio suspendovan u sredstvima javnog informisanja. E sad, kao što ne postoji politički opozicioni program, tako ne postoji ni želja s druge strane da se formira dijalog. Za dijalog je potrebno dvoje“, rekao je.

„Biti zabranjen, biti gubitnik, to deluje strašno, ali to je jako udobna pozicija. A niko našoj opoziciji ne zabranjuje da zađe kroz Srbiju, da imaju ideje, da budu hrabriji, radikalniji, da formiraju neku političku platformu koja će promeniti ovu vlast“, rekao je.

-Masovni protesti, što posle majskih tragedija, što danas kada je reč o litijumu, pokazuje da postoji jezgro bunta, ocijenio je Kokan Mladenović.

„A pritiska nema jer je naša opozicija nije iznjedrila nikog ko bi mogao da kanališe opravdani narodni bes. To se vidi i po protestu za litijum. Ljudi izlaze i onda će prestati da izlaze jer nema konkretnog plana“, kaže on.

Postoji, navodi, na desetine sjajnih i nenasilnih sredstava građanske pobune, koji dovedu do rezultata.

„Oni očigledno našoj opoziciji nisu poznati. Mi smo u protestima 1996. i 1997. pobedili Miloševića maštom, idejama i hrabrošću. Nismo imali oružje, nismo imali ništa, pa smo uspeli da napravimo konkretan rezultat“, rekao je Kokan Mladenović.