U Srbiji su pod Aleksandrom Vučićem zarobljeni i država i privreda i društvo. Takvu Srbiju svi susjedi vide kao prijetnju, takva Srbija djeluje destabilizirajuće na čitav region. Pogotovo sa ovom idejom „srpskog sveta” koju zagovara aktuelna vlast. kaže, pored ostalog, publicista Mijat Lakićević autor knjige Zoran Đinđić: PROSVETLJITELJ” koje je nedavno izašla iz štampe.  Za Gradski portal Lakićević govori o važnosti razumjevanja Đinđićeve misli i djela i velikoj prosvetiteljskoj ulozi koju je imao u srpskom društvu.

Biografija „Zoran Đinđić: PROSVET(L)ITELJ“ publikovana je nedavno u izdanju Akademske knjige. Koliko vremena ste posvetili istraživanju ove teme?

Na knjizi sam relativno intenzivno radio dve godine, ali sam se Zoranom Đinđićem bavio i ranije, najpre čitajući njegova dela, a onda i, kao novinar, prateći njegov politički angažman.

U čemu je, po Vašem mišljenju, najveći značaj ove biografije?

O značaju knjige govoriće drugi. Ja mogu da kažem da sam knjigom pokušao da prikažem Đinđićev intelektualnio razvoj. Nisam se bavio prevashodno događajima iz njegovog života, mada ni to nije bilo moguće sasvim izbeći, naprotiv, nego njegovim idejama i shvatanjima, i menama kroz koje je na tom planu prolazio. Dakle, to je neka vrsta intelektualne biografije.

Recenzentkinja knjige Latinka Perović ocijenila je Vašu knjigu kao preciznu i potresnu  biografiju. Šta je za Vas kao autora predstavljalo najveći izazov?

Svakako nisam želeo da od Đinđića pravim bilo kakav mit. Dakle, to je trebalo izbeći – kao i patetiku, u koju se lako može upasti zbog njegove tragične sudbine – zbog čega sam se bavio i njegovim greškama ili kontroverznim postupcima i stavovima. Sa druge strane, trebalo je, što je moguće jednostavnije, običnim jezikom, prikazati njegova filozofska dela. Konačno, njegov ogroman spisateljski opus trebalo je prikazati u granicama, mislim na obim knjige, prihvatljivim za današnjeg, posebno mladog, raznim drugim sadržajima okupiranog, čitaoca.

Naslov „Zoran Đinđić: PROSVET(L)ITELJ“ navodi na razumijevanje Đinđićeve emancipatorske uloge u srpskom društvu, u političkoj kulturi Srbije, previranjima koja su obilježila taj period. Da li je teško odgovoriti na pitanje ko je bio Zoran Đinđić?

Ne znam. Meni se čini da nije teško, iako je Zoran bio kompleksna ličnost.  Đinđić je bio veliki humanista. Njegova centralna tema, kao što je primetila filozofkinja Dunja Melčić, bila je sloboda. Njega je najviše zanimao „svet života“ da upotrebim termin nemačkog filozofa Edmunda Huserla, kojeg je i Đinđić prihvatio. Dakle – životnu svakodnevicu običnog čoveka, a u tom kontekstu ljudsko dostajanstvo čije ostvarenje je glavni parametar kvaliteta jednog društva.

Ono što je možda teško, to je razbiti sliku o Đinđiću koju su nametali njegovi protivnici i neprijatelji. Dakle, Zoran Đinđić nije bio hladan i proračunat kako su mu prebacivali nego topao i emotivan, nije bio pragmatičan nego idealista, bio je, ljudski i politički, mnogo moralniji od onih koji su ga optuživali za nemoral.

Objasnite nam tu igru riječi u naslovu – prosvetitelj i prosvetlitelj.

Zoran Đinđić se u svojim filozofskim delima pre svega bavio prosvetiljstvom kao društvenom teorijom. Doduše, za njega samog se, u strogo filozofskom smislu reči, ne može reći da je pripadao tom pravcu, ali mislim da se on i ne može bilo gde svrstati. Prosto, bio je prilično autentičan mislilac. Ali svakako je bio prosvetitelj u jednom širem društvenom smislu, kao evropski intelektualac, emancipator, modernizator, državnik, poput čuvenog češkog predsednika Tomaša Masarika, recimo, kao što sam zapisao u svojoj knjizi.

S druge strane, Zoran Đinđić je delovao prosvetljujuće za srpsko društvo, otkrivajući mu sopstvene šanse i potencijale, ali i kao nada, kao svetlo na kraju tunela, kako su ga posle desetogodišnje Miloševićeve vladavine doživljavali mnogi obični ljudi.

Ubistvo Zorana Đinđića je jedna od prelomnih tačaka novije srpske istorije. Kako vidite taj događaj?

To je tragičan događaj koji je za još uvek nepoznati broj decenija unazadio Srbiju. O tome slikovito govori sledeća priča. Aleksandar Molnar, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, koji je Đinđića optuživao da je zaveo diktaturu, napisao je kako bi Đinđić tu svoju gotovo neomeđenu vlast iskoristio da donese novi ustav, da reši problem Kosova i da Srbiju do 2010.  godine uvede u Evropsku uniju. Kao što znamo Kosovo nije rešeno, od EU Srbija je suštinski dalje nego pre 20 godina, a Ustav je mrtvo slovo na papiru. A zamislite samo da su se Molnarove “crne prognoze” ostvarile, da je Srbija već deceniju članica Evropske unije, gde bi joj bio kraj.

Što su njegove najteže posljedice na političkoj sceni Srbije i regiona?

Đinđićevo uklanjanje ojačalo je retrogradne tendencije u Srbiji. One su zapravo postale dominantne. Klero-nacionalističke snage danas dominiraju političkom scenom Srbije. U porastu je političko i društveno nasilje. Demokratija jedva da i postoji, tj. postoji uglavnom kao forma. U Srbiji su pod Aleksandrom Vučićem zarobljeni i država i privreda i društvo.Takvu Srbiju svi susedi vide kao pretnju, takva Srbija deluje destabilizirajuće na čitav region. Pogotovo sa ovom idejom „srpskog sveta” koju zagovara aktuelna vlast.

Koja su tumačenja atentata po Vašem mišljenju najtačnija?

Atentat je dobio pravni, tj. sudski epilog, ali nije politički i društveni. Pokušaji da se krene u ispitavanje političke pozadine ubistva nikada nisu dobili podršku u političkoj i intelektualnoj eliti. Kada je trebalo tadašnjeg predsednika Srbije, Vojislava Koštunicu, pozvati na sud kao svedoka, veliki broj istaknutih javnih ličnosti tome se usprotivio peticijom.

Po mom mišljenju Zoran Đinđić je ubijen – na stranu neposredni motivi faktičkih izvršilaca – zato što je bio odlučan da reši problem Kosova jer bez toga nije bila moguća, niti je to danas, suštinska demokratizacija Srbije a posebno njeno učlanjenje u Evropsku uniju. Jakim snagama, kako na unutrašnjoj političkoj sceni Srbije, tako i na međunarodnom planu, nije odgovaralo bilo kakvo rešen je. Njima je odgovarao status kvo, tj. „zamrznuti konflikt”. Kad vidite ko je danas u Srbiji za Rusiju a protiv Zapada jasno je koja ideologija je stajala iza mučkog ubistva srpskog premijera.

Kako vidite opozicionu scenu u Srbiji danas, da li je na vidiku neko ko bi mogao imati ulogu, snagu kakvu je imao Zoran Đinđić devedesetih?

Opoziciona scena danas je u Srbiji prilično sumorna, jer se dobar njen deo ne razlikuje mnogo od vladajuće naprednjačke koalicije. Neke stranke su, makar programski, i gore od SNS-a. Proevropske stranke takoreću su na margini.  Krivicu za to delom snose i one same, jer nisu dovoljno aktivne, ali je čini mi se glavni uzrok u činjenici da je medijska tortura u Srbiji velika, tako da ljudi koji žive u unutrašnjosti – Beograd je tu izuzetak – nemaju ni mogućnosti da se upoznaju sa pravim stanjem u zemlji. Takođe, ogroman uticaj na izborne rezultate imaju pretnje i ucene glasača, naročito zaposlenih u javnom sektoru, čime se Vučić obilato služi.

Sigurno bi bilo drugačije kada bi se u opoziciji našao čovek sa razumevanjem političkog trenutka, energijom i organizacionim sposobnostima kakve je imao Zoran Đinđić ali takav čovek se rađa jednom u sto godina.

(Gradski.me)