Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

Veoma sam zabrinut za ishod neke nove Staljingradske bitke, ako do nje dođe“, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na predstavljanju Sabranih dela akademika Milorada Ekmečića, u svečanoj sali Doma Vojske Srbije. Prigoda je bila višestruko bizarna, u musavoj zgradi propale vojske, pred korifejima propale politike i njihovim saslužiteljima iz akademije. I ta sabrana dela su tanka kao Vučićeva pamet, istežu ih kao u jednom šumadijskom selu gredu, kad im zafalilo. Staljingrad je Srbija, staljinistička Srbija  koju opkoljavaju zapadni nacisti, dok je ona uporna, principijelna u podršci Putinovim aktuelnim, i sopstvenim nedavnim zločinima.

Politika i kultura suočavanja s prošlošću, koje su se Srbiji nametale sa Zapada nakon prevrata 2000, odnosile su se samo na ratne zločine i zločine genocida iz devedesetih. Takvo izuzimanje iz kontinuiteta i konteksta jedne ideologije i prakse doprinelo je opštoj zabuni. Srbija je doduše organizovano odbijala činjenice i poruke iz haških procesa, mediji se svrstali u front relativizacije ili negiranja zločina i odbrane zločinaca. Tako je ostajala i u predkonfliktnom i u konfliktnom stanju budući da se suočavanje nije odvijalo u potrebnoj dubini, tako da se zahvati suština zločinačke politike i ona zauvek iskoreni. Pre 35 godina na Osmoj sednici CK Srbije pobedila je Miloševićeva staljinistička struja Stambolićevu liberalniju, koja je takođe bila rigidna i provincijalna, ali nespremna na agresiju i zločine. Jugoslavija se u krvi raspala ostavljena bez jake i ubedljive alternative nacionalnim i teritorijalnim podelama i razgraničenjima. Milošević je likvidirao Stambolića kao ličnost koja je bila svedočanstvo o postojanju snaga prethodnog  poretka koje su uverljivo negirale zločinački projekat. Prethodni poredak držao je na okupu jednu u osnovi uspešnu državu, iznutra u svakom smislu, osim ideološkom, izuzetno složenu. Nerazumevanjem i odbijanjem svake složene zajednice Sbija je ostala nespremna da nakon pada Miloševića prihvati ideju odgovornosti i pomirenja. Isti koji su držali vlast do pada Berlinskog zida, odvukli su Srbiju, i Crnu Goru na pogrešnu stranu. Vojska, crkva, tajna policija, akademija i pseudokultura postali stubovi novog konsenzusa, koji je uspostavio koncenzus sa Staljinistima iz 1948. i 1987. Posle poraza koji je Miloševiću naneo NATO, konsenzus se zasnivao pre svega na očekivanju da će nastupiti vreme nove ruske imperije, i na kultu ličnosti Vladimira Putina. Novi poredak, čiji je Vučić najnoviji, najsposobniji i najbizarniji izdanak, zasniva se upravo na Putinovoj ideologiji pomirenja i udruživanja carističkog i staljinističkog nasleđa. Tako su se poravnali Miloševićev CK i Miloševićeva SPC, radikali i socijalisti, slavjanofilska levica i svetosavska desnica. Zagadili su ceo javni prostor i zatrovali svaku dušu.

Crna Gora je proglašenjem nezavisnosti preuzela jasnu odgovornost za suočavanje s prošlošću, koje je podrazumevalo i mehanizme korupcije, humanitarnu i tranzicionu pravdu, vladavinu prava i sekularizam. Koncept nezavisnosti, i mehanizmi razumevanja prošlosti i korekcije institucija, za koje su zadužena nadzorna tela i građansko društvo, sve se počelo rušiti nakon prvih neposrednih pritisaka Putinove agenture, čim su anektirani Krim i istočna Ukrajina. Deo institucija, građanskog društva i kreatora javnog mnjenja svrstao uz koaliciju litijaša i staljinista pod geslom odbrane svetinja i borbe protiv korupcije.

Suočavanje s prošlošću koje je moglo da Srbiju, ali i Crnu Goru, učini bezbednom od svake prošlosti koja bi se u međuvremenu povampirila, moralo se odvijati u procesima denacifikacije, demilitarizacije, decentralizacije i sekularizacije. Svaki od tih procesa ometao je, međutim, konkretne interese desnih i levih, koji su, u nedostatku jakog i prosvećenog političkog centra, zauzimali sve sličnije pozicije. Narušavanje javnosti, institucija i koncepta bezbednosti učinilo je Srbiju i Crnu Goru privremeno nesposobnim za evropsko ujedinjenje. Uzajamna saradnja na načelima jednakosti i uzajamnog uvažavanja nemoguća je iz vizure dominantne srpske kulture koja je odbacila ideju svake Jugoslavije, mada je i u prvoj i u drugoj srpska vojna, policijska, intelektualna i crkvena elita bila dominantna. I Tito je vladao zahvaljujući srpskim generalima, udbašima, popovima, ulizicama i cinkarošima, oni su, s njegovom pojavom, bili vezivno tkivo zajednice u kojoj je srpska kultura obogaljena upravo osećanjem da je naročito važna i nadmoćna. 

Putinovi interesi na Balkanu upravo se svode na ometanje evropske, time i jugoslovenske, ili južnoslovenske integracije, kako bi se Grčka i Turska izolovale od evropskog jezgra, Bugarska s Mađarskom vratila u rusku sferu interesa, kako bi i dalje vladali nered i nesigurnost. Srbija je nedovršena država, takva, jedina, Putinu odgovara, bez logičnog i konzistentnog ustavnog uređenja, s podivljalom crkvom, kriminalnim klanovima i partokratijom koja uništava javni moral i ekonomiju.

Vučićev napad na evropski svet i susede, kojim je Srbiju poistovetio sa imaginarnim Staljingradom, jasno je i preteće izuzimanje Srbije iz evropskog puta. Crna Gora ide u paketu s njegovim ludostima. Poslednja Putinova odbrana u Jugoističnoj Evropi, Vučićev je zavet zasnovan na Kosovskom opredeljenju koje je slavjanofilima pre vek i po poturila ruska caristička agentura. Bizarna je i opasna stranputica kojom je Vučić krenuo, i verovatno poslednja. Zato su potrebni izbori, i da Crna Gora ponovo povuče Srbiju na bolju stranu, kao pre 25 godina.