Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

Smisao promene nije bio odlazak režima koji traje neprihvatljivo dugo. Izborna prevara 2020. Crnu Goru je vezala za Srbiju, ali ne samo za Srbiju kao imaginarnu maticu, nego za Srbiju kao rusku guberniju. Prevareni su svi, bez obzira na nacionalnost. Prevareni su pre svega oni koji su budućnost vezali ili za crnogorsku državu, ili za srpsku naciju. Postali su podanici poražene ruske države, i moralno propale ruske nacije. Jedno od ishodišta izbora u Crnoj Gori 2020, i u Srbiji 2022, postalo je stanje anomije i entropije. Ideje, institucije, lideri, poruke, samo su šuplje kulise, marionete. Više ne postoje ni crnogorska država, ni srpska nacija, u racionalnom, prosvećenom i modernom smislu. Naši životi, sudbine, preci i potomci, predati su predsedniku Ruske Federacije.

Srbija je pod ličnom vlašću nekoliko porodica u kojima nikad niko nije radio, tako da su poznati rezultati njihovog rada. Crna Gora je pod vlašću nekoliko klanova, koji su svi ruski. Crna Gora je u takvom raskoraku, da vlada nije u stanju da obavlja vlast, a opozicija ostala nemoćna da vlast pomeri. Vlast ima većinu u Skupštini, u ruskoj Dumi, na Dedinju i u Laktašima, opozicija većinu u evropskom opredeljenju. Ali to opredeljenje EU nije u stanju da podstakne kako bi se iskazalo u odlukama i institucijama. Premijer je kao ona Đekna, samo nikako da ode. Srbija i Crna Gora su u stanju državnog udara. U najvećoj, najopasnijoj svetskoj krizi nakon Drugog svetskog rata, ključne, suštinske odluke donosi vlada Ane Brnabić, poslovna partnerka braće Abazović, koja je ostala bez legitimiteta nakon afera koje su i sramne i zlokobne. Abazović donosi jednako važne odluke iako je njegova vlada pala. Blokirana je crnogorska Skupština, ona koja ni u Srbiji ne postoji dok je opozicija, ona koju kontroliše medijski i politički Abazovićev partner Dragan Đilas, zapravo deo vlasti. Tadić i Đilas zajednički su rušili Crnu Goru dok je takvu Srbiju u Crnoj Gori zastupao aktuelni poredsednik razvaljene Demokratske stranke, koja je ionako propala pre 20 godina. Đilas je i dalje deo vlasti, pošto je pre 30 godina dve nedelje glumatao studentskog lidera, a svaki takav lider završi u nekoj vlasti, ili bude prirepak.

I da je vladi istekao mandat, pitanje je da li bi Abazović mirno predao vlast. On je vlast dovoljno učvrstio u toku u nekoliko državnih udara, u kojima je zagrabio moć koju mu ne pripada. Cetinje je bilo potresna i simbolična kulminacija nasilja u kojem nije bio sam, pred kojim je opozicija i dalje uzdržana, nasilja koje ne bi bilo moguće bez saradnje s familijama Vučić i Brnabić.

Izveštaji Evropske komisije o posustajanju Crne Gore i Srbije u procesu integracije skandalozan je po prirodi stvari, kako evropska vlada izbegava da utvrdi karakter vlasti, i njihovo strateško opredeljenje, sve je ostalo na površini, na konstatovanju mehanizama uticaja. Evropskoj komisiji je odnos prema reformama smestila u kontekst krize institucija, korupcije i tržišnih monopola. Zapravo su Vučić, Brnabić, Abazović i SPC samo hologram Ruske Federacije, kojoj su preneli deo suvereniteta, umesto Briselu. Dok su uvodili, uspešno, i opozicionu javnost u sferu ruskog uticaja, Đilas, Jeremić, njima skloni mediji, NGO sektor, DB analitičari i stručnjaci su karakter i namere Vučićeve vlasti upravo svodili na razinu korupcije. Time su pripremili i opštu podršku litijaškom pokretu, koji se vratio na ulice Beograda kako bi Vučić neposrednije demonstrirao svoje namere i pretnje. U delu koji se odnosi na javnost i informisanje, izveštaj Evropske komisije prećutkuje da je većina medijskih kuća, među kojima je i Đilasov koncern u Srbiji i Crnoj Gori, posvećena pre svega širenju ruske propagande. Evropske vrednosti, tranziciona pravda, humanitarno pravo i nasleđe ratnih zločina i genocida, razvoj kapitalizma, prosvećenosti i kulture, unapređenje odnosa sa susedima, prioriteti demokratije i sloboda su iz Vučićevih medija izbrisani, dok se u Đilasovim relativizuju i u opštemestašenju banalizuju.

Evropska unija kao da je priznala da je Vučiću prepustila uzrupaciju vlasti i podvođenje Srbije i susedstva u sferu malignog ruskog i kineskog uticaja. Time su narušene i vrednosne i bezbednosne osnove Evropske unije. Srbija je u procesu je pregovaranja koji sama opstruira. Ali je, geografski, i sistemski, Srbija u evropskom susedstvu i usred šengenskog prostora. Ruski uticaj narušava evropsko jedinstvo i bezbednost u svim porama. U godišnjem obraćanju ambasadorima EU, komesar za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj priznao je da ga je agresija Rusije za Ukrajinu zatekla uspavanog i nespremnog, da je globalizacija, bez Kine i Rusije, na izdisaju, da je EU zamenila standard za bezbednost. Evropski neuspeh Srbije je simbol evropskog neuspeha, evropske slabosti, nebrige i za evropski vrednosti i za evropsku bezbednost. Susedi Srbije, jednako neuspešna post-Jugoslavija, nisu samo kolateralna šteta.

EU je priznala da je podrška pobedničkoj koaliciji u Crnoj Gori 2020. doprinela zaustavljanju njenog evropskog truda i opredeljenja, ali nisu predočeni postupci kojima će se greške ispraviti. Štaviše nije promenjena ni misija u Crnoj Gori. Ista ona koja je u Srbiji, nakon odlaska ambasadora Majkla Devenporta, uporno nevidljiva. Ruska agentura je Crnu Goru gotovo beznadežno podelila. SPC dobila je eksteritorijalni status i posebna prava. Crna Gora jeste postala moderna država iz teokratije, ali je obnovljena teokratija kvislinška. Ona ne samo da ne služi Crnoj Gori, njoj je i Srbija podređena, u funkciji interesa Ruske Federacije. Kolabirale su finansije i zdravstveni sistem. Promenama u sektoru bezbednosti Abazović je ponovo izuzeo državu iz NATO okvira i uveo je u strukturu Vučićevog i Putinovog Otvorenog Balkana.

Stanje nereda dodatno je narušeno stanjem nedovršenosti. Bez odluke o konačnom statusu Kosova, i bez demokratije, Srbija je nedovršena država. Bez vlasti, sve dublje podeljena, dok i njene granice osporavaju Srbija i Albanija, Crna Gora postaje nedovršena država. Kosovo ne može očekivati prijem u UN u doglednom vremenu. Stanje nedovršenosti jedan je od strateških ciljeva Ruske Federacije u Jugoistočnoj Evropi. Bosna i Hercegovina je dobila status kandidata, mada su i nedavni izbori potvrdili da su kvadratude njenih krugova samo ponavljanje andrićevske uzaludnosti, koja se odnosi na sve, njegova Bosna je obrazac, ne izuzetak.

Pokušaj deblokade institucija uz posredovanje koje bi obezbedili EU i OEBS bio bi potvrda dobre volje obe strane u političkom sporu koji je Crnu Goru uveo u stanje sklerotične ukočenosti. Srbija se možda u međuvremenu potrošila u sličnim naporima, kad je Milošević dva puta pokrao izbore, 1996. i 2000, ali je potreban i takav napor, budući da je Abazović uzurpirao evropsko opredeljenje, koje je u Crnoj Gori većinsko i jasno. Istočna Evropa se za to opredeljenje uporno i hrabro izborila i nakon pada Berlinskog zida, i nakon restauracije prethodnog režima koja je usledila u narednim godinama.