Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

Urbicid nije samo taktika razaranja. Vukovar, Dubrovnik, Mostar, Sarajevo, Zagreb. Dugoročna strategija bila je uništiti gradsku kulturu i način života. Slobodana Miloševića civilizacija nije interesovala. Ta porodica se nikad nije integrisala u društvo zasnovano na jednakosti i uzajamnom uvažavanju. Radovan Karadžić se svetio sarajevskoj čaršiji.

Dobrica Ćosić je, pognute glave, lažno zabrinut, lagano ulazio u Akademiju, u šunjalicama širokog kalupa, da ne tište, iskreno nesrećan zbog svake ljudske jedinke koja je, bez obzira na njegove opomene i pretnje, težila da Beograd bude i Evropa i Amerika. Da uživa u materijalnom progresu, tehnologiji i individualističkoj kulturi. Da se nosi moda, voze sportski automobili. Slušaju Britanski ili Novi talas. Čitaju pisci koje on, sklepan, neškolovan, ne razume.

Da se putuje i studira. Vučić je, isprva Šešeljev posilni, izmileo iz istog socijalnog okružja. Njegova porodica je, nezasluženo, u Beogradu i od Beograda dobila sve. Najbogatiji klan Jugoistočne Evrope. Ali i Vučići Beograd preziru, mrze i satiru dok zidaju, ne samo kad ruše. Vučićev Beograd je prljav i usran. Posut izbljuvcima ruskih IT-izbeglica, uteklih tobož od rata, još jednog okupatorskog vala koji će nas potopiti u zlu iz kojeg je potekao.

Kao da je malo onoga domaćeg. Vučićev Beograd je palanka njegove služinčadi kockastih glava i napumpanih usana, urbanističkog nereda i besmisla. Vučićev, i prethodni Beograd, moralna je fleka u pojasu nedovršene obilaznice i masovnih grobnica. Beograd je prokletstvo, i kletva. I sve manje ljudi.

Usvinjio je i zvanični Beograd, ne samo onaj svoj, privatni. Predsedništvo u Starom dvoru umotao u srpske zastave, dokazujući, jadan, sebi i drugima da je Beograd u Srbiji. Već su sive i štrokave, kao vazduh koji dišemo, dok se žalosno nišu na vetru i osami. U Dvorski (Pionirski) park svako malo montira šatore koje tajna policija puni pretećim njuškama, tik uz dečije igralište. Na ulazu u Narodnu skupštinu vašar s razglasom bez pevaljke, i jurodivim govorima svih koje nije rasporedio po televizijama, i ikonom ratnog i mirnodopskog zločinca Sergeja Lavrova.

Lokalni izbori u Crnoj Gori odvijaju se u najširem globalnom okviru, mada globalna poslovna zajednica više ne postoji. Podgorica je tek postala grad, i već je pred invazijom varvara. Kakva se u Beogradu ponavlja u svakoj generaciji, i u svakoj ideji, i spolja i iznutra. Pred Podgoricom su 1944., kad su Beograd oslobodioci nagrdili grđe od okupatora, 1991., kad se Beograd okrenuo potiv samoga sebe, 2008., kad su deca, u poslednjem Kosovskom boju, zapalila Američku ambasadu, napala Hrvatsku, opljačkala izloge sa američkim patikama. Napokon je 2016., kad je srušeno divlje naselje Savamala da bi Beograd uvele u združeni urbicid porodice Vučić, Mali i Đoković koji su narušili, oskrnavili i kompleks Kalemegdanske tvrđave, najveće, najprostranije evropske fortifikacije.

Urbicid ide za litijama, antivakcerima, Malim Šengenom i Otvorenim Balkanom, srpskim i ruskim svetom. Podgorica sve može ponoviti, i sve izbeći, samo u jednom danu. Tragove aktuelnog premijera, naizgled dečije, nijedna kiša ionako neće isprati, ne zbog njegovih laži i izdaje, nego zbog pretežne šutnje.

Milošević je prvo pao u Beogradu 1996. Danas je Beograd slivnik posttraumatske tranzicije, radikali, krajine, Kosovo, novokomponovani ovi-oni, i uporište njegovih nastavljača, Vučića, Dačića, Porfirija, porodica Mali i Đoković, Ace Rošavog i haških vedeta. Lako će se u isto pretvoriti Podgorica.

Glasovi protiv Podgorice, koji naviru iz bolesnih umova Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Vladimira Putina, jednaki su iranskim dronovima koje Rusija šalje na Kijev i električne centrale. Ponekad suštinske podele ostanu bez načela, bez verovanja i ideologije. Iranski ajatolasi su svetosavski litijaši koji kupuju jeftiniji benzin i hareme.

Ruska imperija je naslednica samo delimično antisemitskog carizma, a mahom staljinizma koji Jugoslavija nije iskorenila pa je u istom nestala. A nije bila malo surova, nego nedovoljno prosvećena. I nije Dubrovnik jedino crnogorsko iskustvo urbicida. Budva je ishodište neobuzdane, seljačke pohlepe, Herceg Novi osveta onih koje su Crnogorci prihvatili, i zbrinuli, kad im je bilo najteže. Primerom Beograda i Novog Sada, Crna Gora je urbicidu prepustila večnost, sebi samo jedan dan.