Iste večeri kad je na ulicama Podgorice slobodan svijet protestovao protiv diktature ulcinjske, iskarikirane verzije Adolfa zvanog Bunker, u Muzičkom centru događala se promocija jedne knjige. Naizgled ništa neobično. U jednoj ustanovi kulture upriličena je promocija neke knjige. Što bi se reklo: Dobro je da Podgorica ima svoj kulturni život i da bude što više promocija, no, ova o kojoj govorimo znakovita je po mnogo čemu. Najprije, valja krenuti od autora i naslova knjige. U Muzičkom centru promovisana je Kritika globalne etike, autora Dritana Abazovića. Stari i mudri su uobičavali reći: Ko o čemu Dritan o etici. Istina, stari i mudri nijesu poznavali Dritana Abazovića, ali jesu njegov esnaf. I te kako. Poznavali su prirodu Dritana Abazovića.

Piše Đorđe Šćepović za Portal Analitika 

Ovaj beogradski namjesnik u Crnoj Gori u gustom rasporedu izdajstva Crne Gore uspio je napisati i knjigu. Svaka čast, Dritane! Knjigu su objavili isti oni ljudi koji su nekad objavljivali poeziju, tadašnjeg premijera, Igora Lukšića. Isti oni koji su dok su objavljivali knjižuljke funkcionera one vlasti bili ugroženi i diskriminisani od strane te iste vlasti. Bar oni tako tvrde. Isti oni ljudi čije su sajmove knjiga otvarali i finansijski podržavali ministri kulture onog zlog (ne ponovilo se) režima. E, baš ti su objavili Dritanovu knjigu, a o njoj je govorio, glavom i bradom, i crnogorski diplomata, ratni ministar kulture, kojeg je, kako je svojedobno pisao, Saramago drugarski tapšao po ramenu, a Sabato mu jednom zgodom priznao da ga neodoljivo podśeća, tako je govorio Gojko, na glasovitog Gombroviča. Ili je bilo obrnuto? E, baš tako vam je bilo u Muzičkom centru. Na sceni Dritan i njegovi posilni, a u publici sam krem sudstva i tužilaštva. Ako je nekom, kojim slučajem, sporan bilo koji segment ovog igrokaza taj ili brani nečije stanove ili je dio mafijaškog oktopoda, o kojem je Dritan u više navrata govorio. Doduše, bez bilo kakvih dokaza, ali je govorio. Takav vam je Dritan, rođeni orator. Ni Demosten iz Atine mu nije ravan! No, kako već rekoh, dok je on promovisao svoju “Etiku”, slobodan svijet je bio na ulicama Podgorice. Baš zbog Dritanove etike. Zapravo, zbog njenog potpunog odsustva. Podgoričke ulice preplavio je otpor okupaciji, koju nam je niko drugi do Dritan Abazović donio na dar.

Bilo nas je, ima nas, i tek će nas biti. Jer, niti smo pristajali, niti ćemo ikad pristati na poniženja kojima smo svakodnevno izloženi. Svakog dana otkad je na izborima u Crnoj Gori pobijedio mrak neofašizma. Otkad je Dritanova partija na vlast dovela Beogradsku patrijaršiju i svo zlo koje ta i takva parareligijska organizacija nosi sa sobom. U sebi. Otkad je ukinuta sekularna Crna Gora. U danima koji su uslijedili nakon Čaplinove promocije uhapšen je visoki funkcioner njegove partije. Gle čuda, upravo zbog šverca cigara, za koji Dritan optužuje svoje političke protivnike. A da bi sve teklo po planu pobrinuo se medij u čijoj je laboratoriji nastao Dritan. Isti onaj medij, kojem je, ako je vjerovati Demokratskom frontu, Front uplatio pola miliona eura uoči pokušaja Državnog udara. Opet, ništa čudno i neobično, plaćeni marketing je uobičajen za jedan medij. I slobodni i nezavisni novinari moraju od nečeg da žive? Elem, u emisiji upriličenoj na tom i takvom mediju gostovao je Eliot Nes. Otkud sad Eliot Nes pitate se? Pa, Specijalni Novović je zaista inkarnacija čuvenog čikaškog borca protiv mafije. S jednom bitnom razlikom čini mi se: “Na ovoj farmi su svi jednaki, samo su neki jednakiji od drugih.” E pa ti jednakiji su bili tek povremena digresija u ovom tv spektaklu. Iako su bili povod. Oni drugi su pak bili centralna tema. Iako su uhapšeni ovi prvi. Znam, zbunjujuće je, ali, što da se radi, takva vam je ovo zemlja. Danas senzualno njišeš kukovima na uraškom veselju, a već za koji dan eto te u policijskoj marici, sa sve lisicama na rukama, i stavom Al Kaponea.

Hoćemo li nastaviti kao da je sve ovo što nam se događa sasvim normalno, ili ćemo učiniti sve da izađemo iz laži u kojoj živimo, i na koju su nam rekli da ćemo se morati naviknuti? Hoćemo li se pomiriti s bajkama o konačno slobodnoj i demokratskoj Crnoj Gori, ili ćemo im u lice reći istinu o njima? O tamnici za koju tvrde da je sloboda, o razorenim institucijama za koje nam govore da su iznova izgrađene nakon loše vladavine bivših? Hoćemo li im nabrojati sve njihove stanove, koje su dobili kao uvrijeđeni i poniženi? Hoćemo, i moramo. Na nama je. Ako nas bude biće i Crne Gore. Uprkos svim silama koje je kane ugasiti. Ne pružiti otpor zlu nije samo kukavičluk. To je saučesništvo u zločinu. Jednostavno je.