Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

U jednom šumadijskom selu bili cicije, i komšije ih otrcavale kako istežu gredu kad im je kratka. Tako je Crna Gora, posle 2020., postigla astronomske zarade, koje teletabisi tek obećavaju; usput razorila ekonomiju i zadužila se uništavajući supstancu od koje će vraćati dugove. Ušla u Otvoreni Balkan dok je Hrvatska dobila Šengen. Srbija i Albanija zaključile dogovor o podeli njene teritorije, zdravog razuma i svake prosvećenosti.

Svetoga Savu vaskrsli ibeovci i narko karteli. Uzalud su iz Srbije, poslednjih najmanje deset godina, išla upozorenja da će se Crnoj Gori ponoviti Srbija posle Đinđića ako se ne postigne zajednički dogovor o evropskoj budućnosti. Isti su 2003. u Srbiji likvidirali premijera, a 2020. likvidirali Crnu Goru. Evropska Crna Gora dočekala je izbore 2023., usamljena poput žena koje poslednje brane Cetinje i Evropu koja ima smisla jedino tamo gde opstaje spremnost za svakodnevnu borbu za sebe i žrtvovanje za druge. Bez sinergije i optimizma koje su iskazali Đukanović i Đinđić u prelomnim godinama 1997-2003., nema više ni toga preloma, niti snage da se ponovi uspeh koji je išao dalje od stavova i očekivanja dva razvaljena, dezorijentisana društva. Crna Gora i Srbija još jednom se ujedinjuju, ne povratkom u neku imaginarnu veliku Srbiju, ili u Jugoslaviju, nego u SSSR. Litijaška ibeovska Crna Gora je logor poput Srbije koju su zarobili socijalisti i radikali pre 120 godina.

I nije kriv niko od predaka, s bilo koje strane. Srbija nije uspela da ostvari sećanje na Đinđića, Crna Gora se sama odrekla slobode. Izborom predsedničkih kandidata i njihovom retorikom boljševičkih bogoslova, vladajuća uzurpatorska koalicija izruguje se demokratiji i kulturi. Svaki izborni ciklus koji su od 1990. kontrolisali socijalisti i radikali u Srbiji odvijao se u okviru istovetnog potcenjivanja i satiranja javnosti i zarobljavanja procedura, u toku 35 godina terora, agresije, ratnih zločina i silovanja stvarnosti. Samo se naizgled opcija koju podržavaju iz Srbije, radikali i socijalisti, svodi na dilemu: koja će najveća budala da pobedi. Postupanje socijalista i radikala uvek je išlo nekako dalje od njihove inteligencije. Takvi su im i kandidati u Crnoj Gori. Lideri možda otkrivaju karakterne osobine iz Diznijevih stripova, kao da su ih službe izvele pravo iz vrtića, da se krevelje i brukaju, ali su nastupajuće posledice jednake Putinovim namislima u Ukrajini. Crna Gora nije prvi put prepuštena kvislinzima.

Svaka naopaka vlast u Jugoslaviji, Crnoj Gori, Srbiji, bila je takva, vezana za ruski pa sovjetski imperijalizam pupčanom vrpcom i pameću u kojoj je sve bilo pogrešno. Česi, Poljaci, Mađari, Nemci bili su sami dok su rušili komunizam, kad je pao Berlinski zid. Jugoslavija je njihovu slobodu izbora, hrabrost i viziju, razumela tek delimično. Crna Gora će ono opredeljenje koje je iskazala glasajući, jedva i tesno, za nezavisnost, morati da potvrdi sama, bez strateške podrške ili saveznika. Ponekad je tako najbolje. Poput dugog kovida, u Crnoj Gori je nastupilo dugo trajanje sistemskih poremećaja koji su snašli zapadni svet pod Donaldom Trampom, Bregziterima, Angelom Merkel i izbušenom EU diplomatijom.

Zapadnjačka nezainteresovanost za ovaj deo sveta jednaka je odbacivanju koje je Ukrajinu prepustilo Putinovoj agresiji. Najuticajnije države zapadnog sveta ostale su bez lidera obdarenih vizijom, empatijom i sitemom vrednosti koji prevazilazi ličnu lenjost ili korupciju. Ali se i 1989. dogodila nenadano, i gotovo slučajno. Pad Miloševića nije bio i pad njegovog sistema, nego vapaj za alternativom, pobuna zbog poraza, u bedi i izolaciji, bez razumevanja da je sve bilo pogrešno, i sistem zabluda se do danas samo ponavljao. Manjine koje su podržale nezavisnost Crne Gore, u kojoj im je bolje nego u matičnim državama, pokazale su sklonost istog odbacivanja prioriteta koje nudi evropska perspektiva. I zato je crnogorska manjina, u sopstvenoj državi koja nestaje, dužna da vodi brigu o većini, i donosi odluke koje će važiti za sve. U slobodi pobeđuju hrabri i odlučni, koji su uvek sami, u ledenoj samoći. Demokratija počinje istezanjem grede