Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

U paket akcija crnogorske nezavisnosti spada i atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića koji je bio jedini i poslednji garant prava Crne Gore da sama upravlja svojim poslovima, a deo nadležnosti prenese na EU. Premijer je likvidiran u akciji stop Hagu, koja je na svim izborima u proteklih dvadeset godina imala plebiscitarnu većinu. Dvadeset godina nakon atentata, establišment je ožalio Đinđića, i vlast i opozicija. U tome paganskom ritualu sahranjena je evropska, ujedno svaka budućnost. I nomenklatura planira EU samo za sebe. Crna Gora je u tome procesu ciljana šteta, da Vučić popusti oko Kosova.

Dvadeset godina nakon atentata Đinđić je pusto sećanje. Svi koji su se izdavali, kako nastavljaju njegovim tragom, ugasili su se u beznačaju ili korupciji. Ali Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić nisu dopustili da im se zatru tragovi. Njihova Crna Gora, koja je, u medijima i na izborima, nekako postala većinska, svih dvadeset godina se trudila da radi u tom smislu.

Vojislav Šešelj je pre dvadeset godina najavio atentat, danas licitira ko će biti predsednik Crne Gore. Postavljaće i portire po opštinama. Crna Gora koja je izgubila Crnu Goru prepustila je Crnu Goru novoj većini jer nije dovoljno radila na tome, ako je uopšte na tome radila, da Srbija ne pripadne istoj većini koja je preuzela Crnu Goru. Đinđića je likvidirao udruženi establišment, najmanje je važno ko je vlast a ko opozicija, ko je pop, akedemik, ubica ili džeparoš. Isti udruženi establišment bira Porfirijevog teletabisa za predsednika Crne Gore, samo kako bi i Milo Đukanović bio politički likvidiran.

Jedino u sumi ukupnog pritiska svi ti žalosni aparatčici udbe, crkve i jarinjske mafije nisu beznačajni, njihove partije, novine, televizije, pokreti i partije. Podrškom rusko-udbaškom i crkvenom agentu u Crnoj Gori zvanična Srbija je potvrdila svoje opredeljenje koje, uz laži i prenemaganja, prilagođava tekućoj Putinovoj sudbini.

Vojislav Šešelj je genijalni guru koji je ogromnom upornošću i snagom uspeo da se evropski i američki pregovarači u kosovskom procesu prilagode njegovoj političkoj ideologiji dok povlađuju Aleksandru i Andreju Vučiću. Zapravo se pregovori vode između Beograda i Tirane, umesto između Srbije i Kosova, ali metodologija pritisaka i obećanja postaje sopstvena suština. Cena Vučićevog uslovljavanja je više od autonomije a manje nezavisnosti za Crnu Goru, i očuvanje uticaja u BiH koji je posebno malignog karaktera budući da legalizuje nasleđe etničkog čišćenja, zločina i genocida, ujedno i rusko prisustvo. Opozicija u Srbiji svih ovih godina je potcenjivala Vojislava Šešelja.

Najzad su Vučićeva vlast i sva Đilasova opozicija zauzeli istovetni stav prema Crnoj Gori, koji je prelomna tačka za bilo koje suštinsko pitanje. Šešelja potcenjuju i evropski i američki posrednici. Ako je jasno da stanje sloboda, prava i demokratije nisu prioriteti za EU, SAD i UK, svako pitanje koje se, u kosovskom procesu, bude smatralo manje važnim, odloženo za neku budućnost, ostaće trajno svedočanstvo onih poraza diplomatije i bezbednosti koje je Putin nanosio Zapadu kako bi konačno napao Ukrajinu. Odnosi Srbije sa susedima su hologram Putinovih bolesničkih namera, koje je u punom kapacitetu iskazao kako je, služeći se bazičnom korupcijom, anestezirao zapadni politički establišment.

Logici vremena koje je u globalnim odnosima već bivše pripada i bizarna odluka EU, SAD i UK da podrže kandidata, malog potisnutog nasilnika, koji je najavio da će Crna Gora napustiti NATO, koji je napao Cetinje kao Karadžić Sarajevo. Strateška opredeljenja samo naizgled pripadaju sferi koja je izvan potreba svakodnevice. U Šešeljev Otvoreni Balkan uključeni su porodično nasilje, galopirajuća inflacija i socijalne razlike, slom javnih preduzeća, ukidanje kulture i prevlast banalnosti i prostote, urbana degradacija i socijalna dezintegracija. Kandidat koji je faktički vlast od litija, odgovoran za odluke koje su narušile finansijski sistem i bezbednost, služeći se taktikom Vučićevih prenemaganja i dalje nastupa sa stanovišta opozicije. Ali je jasno da će eventualni Đukanovićev poraz biti samo simbolična konačnica ritualnog samoubistva Crne Gore koja kao da je krenula Đinđićevim dobrim putem pa završila kod Šešelja. Ionako pravi gazda nije u Crnoj Gori. O tome odlučuju Šešelj i njegovi ljudi.