Piše: Nikola SAMARDŽIĆ (Gradski.me)

Samo u jednom danu koji je zbrisala nepojmljiva tragedija postalo je jasno da je Aleksandar Vučić upravljač i vlasnik organizovane i institucionalizovane piramide nasilja. Njegova lična pretorijanska garda, uz huligane i kartele pretežno isti sociopati koji su zapalili Hrvatsku i Bosnu, i njihovi potomci, do zuba su naoružani i u stanju povišene borbene gotovosti dok vređaju i prete po ulicama, institucijama i društvenim mrežama. Otac i sin Kecmanović, režimski politikolog i režimski pisac, paradigma su državnog uređenja zasnovanog na logici nasilja kojim se komadala Jugoslavija. Nasilje se nasilje vratilo tamo odakle je krenulo, u Vučićevu porodičnu državu u kojoj on lično, sin, brat i otac obavljaju funkcije koje nisu formalne ali proizvode posledice koje su očigledne.

Nema lažnog proroka, ludaka, manijaka i sociopate da ih Vučićeva propagandna agentura nije upregla u sanaciji svake počinjene štete, i svakoga narednog zuluma. Društvo koje ostane bez kulture izgubi svako etičko opredeljenje koje daje smisao budućem trajanju zajednice. Škole, crkva, mediji, mreže, nisu samo generatori gluposti i nasilja, nasilje nastupa kad su iscrpljeni svi resursi razuma i kulture. Ta je bolest slojevita, kako je, nakon dečije tragedije, najogavnije bilo ponašanje Socijalističke Partije Srbije, kriminalne i zločinačke organizacije čiji su ministri i aktivisti, uz najuopečatljivije javne ispade koministara posvete Ružića i Šarčevića, potvrdili odakle kreće vertikala zla.

Umesto beogradskih medija, koji su kontaminirani ne samo propagandom nego i celokupnim sistemom vrednosti svojih kontrolora, Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa, dok odražavaju pre svega prizemni karakter njihovih pojava, istraživanje koje je objavio NYT o sprezi režima, huligana i organizovanog kriminala objavio je portal Gradske televizije u Podgorici. Džejms Rubin, koji ponovo postaje važan posrednik Stejt Departmana za ovaj deo sveta, mogao se uveriti u brutalnost kriminalnog poretka koji generiše nasilje koje je trajanja bezumnosti eskaliralo u tragediji koja se ne ume i ne sme opisati. Mogao je da zaključi i to, u kojoj meri je njegova administracija saučestvovala dok je popuštala Vučiću kako bi im predao već isporučeno Kosovo, na štetu svih, kao da je Kosovo samo na svetu.

Bez obzira na veličinu i broj stanovnika, Crna Gora je postala jedna od tačaka preseka odnosa velikih sila, SAD, EU, Rusije, i predmet susednih pritisaka, Srbije i Albanije. Crna Gora je žrtvovana trulim kompromisima Zapada s Vučićevim režimom čija je priroda eskalirala samo u jednom danu. Na Crnu Goru se istreslo isto rusko zlo koje se ostrvilo na Ukrajinu. I kao da nije dovoljno, u Crnoj Gori se ponavlja sličan proces društvene dezintegracije, razvaljivanja razuma, kulture, međuljudskih odnosa, koji se odvija u Srbiji u toku poslednjih 20 godina. Novi predsednik Crne Gore sklon je nasilju u onom smislu u kojem isti sindrom ne napušta Vučića, dok mu nije dosta vlasti, moći i plena. Koristeći iskustvo Srbije, Crna Gora ima šansu da Milatovića unapred liši instrumenata nasilja i ne podlegne njegovoj ličnoj karakterologiji koja, nastavljajući putanjom duboke društvene podele i promocije kleroputinovskog kretenizma, preti da će postati opšta.