O temi kako se Zapad odnosi prema dva glavna krizna žarišta na Zapadnom Balkanu - Kosovu i Bosni i Hercegovini, za RSE govorila je profesorica Ivana Stradner, savjetnica u Fondaciji za odbranu demokracije iz Washingtona.

-Mislim da su obe krize izuzetno opasne, ali da je možda ona u Bosni i Hercegovini trenutno opasnija.

Na Kosovu postoji NATO misija i Zapad dosta pažnje posvećuje onome što se dešava na Kosovu, ali nemam utisak da se ista takva pažnja posvećuje Bosni i Hercegovini posebno kada imamo u vidu ono što radi Milorad Dodik.

Tamo su velike polarizacije, da ne pričam o uticaju Rusije i predsjednika Srbije Aleksandra Vučića koji Bosnu i Hercegovinu kao i Kosovo koristi da eskalira krizu.

Zapad ima samo jedan plan, a to je da situacija na Kosovu ne eskalira u oružani sukob. Sve što sprečava da se to desi smatra se uspjehom. Vučić to vješto koristi.

Njegova strategija je da najprije eskalira na Kosovu, pa potom smiri situaciju i sebe promoviše kao medijatora. Na taj način on šalje poruku Zapadu - nećete imati mir na Balkanu ako nemate mene.

Na unutrašnjem planu Vučić se služi strategijom koju je Vladimir Putin koristio kada je došao na vlast. Potpuno je uništio liberalnu prodemokratsku opoziciju i počeo da osnažuje desničarske partije. Upravo to se dešava u Beogradu.

Vučićev jedini cilj je da što duže ostane na vlasti. Kosovo mu služi da bi ostvario taj cilj. A Amerika i Evropska unija rade sve moguće da bi udovoljile Vučiću kako ne bi eskalirao na Kosovu.

Za razliku od Kosova, gdje Zapad ima neku ideju kako da riješi krizu, kad je riječ o Bosni u Hercegovini Zapad se našao u situaciji da više ne zna šta da radi.

Prema Dodiku se godinama vodi politika davanja mrkve bez štapa što je rezultiralo stalnim prijetnjama secesijom. Bez podrške Europske unije sankcije, koje je Amerika uvela Dodiku, ne mogu da promjene situaciju. Dodik to veoma dobro zna i svaki čas dovodi situaciju do ivice.

Mnogo sam više zabrinuta za Bosnu i Hercegovinu nego za Kosovo. Vučić je svjestan da bi bilo kakav oružani konflikt na Kosovu doveo do direktnog sukoba sa NATO-om i on to želi da izbjegne.

U Bosni i Hercegovini situacija je drugačija jer se tamo nalazi EUFOR i veliko je pitanje šta bi on mogao da uradi ako dođe do najgoreg.

Ponovit ću, zbog rata u Ukrajini Zapad trenutno zanima samo da ne dođe do oružanog sukoba na Balkanu, pa zapadni zvaničnici sve čine kako bi udovoljili Vučiću, pa samim tim i Dodiku. Da nije tako mnogo više bi radili štapovi nego mrkve. Zato Dodik nastavlja da eskalira.

Ne treba zaboraviti da je nedavno bio u Rusiji, da se je sastao sa Putinom i sa Patruševom, sekretarom Savjeta bezbjednosti Ruske federacije. I to u situaciji kada niko ne ide u Moskvu.

Neko će reći da ne može biti konflikta na Zapadnom Balkanu dok Rusija ne dopremi tenkove i avione. Nije tako. Dovoljno je da Dodik eskalira, da su Russia Today i Sputnjik veoma prisutni, da mediji objavljuju izvještaje koji kao da pisani u Moskvi, pa da jačaju tenzije i etničke provokacije.

Ali nije samo problem odnos Moskve i Beograda prema Bosni i Hercegovini, nego i ponašanje Hrvatske koje dovodi do velikih polarizacija.

Tako da je situacija u Bosni i Hercegovini veoma komplikovana i zahtjeva veoma kompleksna rješenja. Zapad, međutim, nije spreman da uradi bilo šta kompleksno, oni žele brza i jednostavna rješenja.

Jasno je da postoji savez Vučić-Dodik. Ali taj odnos treba razumjeti u kontekstu Vučićevog većeg plana, a to je opstanak na vlasti. Da bi opstao na vlasti on mora da eskalira, pa onda deeskalira i pozicionira sebe kao medijatora. To je taktika koju koristi i na Kosovu, i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori.

-Koja je tu uloga Dodika? On je veoma koristan Vučiću kada igra po njegovim pravilima. Dodik ponekad pretjera što Vučiću ne odgovara jer ga dovodi u nezgodnu situaciju imajući u vidu njegovu politiku balansiranja između Istoka i Zapada i posebno njegov odnos prema Washingtonu.

Inače, Amerika je ljuta zbog situacije u Republici Srpskoj, ali, s druge strane, ne želi da izaziva Vučića.

U Americi vlada uvjerenje da u Srbiji trenutno ne postoji opozicija sa kojom može da se radi, pa se radi sa onim ko je trenutno na vlasti.

Američka politika prema Balkanu ne može da se shvati bez razumjevanja onoga što se dešava između Armenije i Azerbejdžana, što se dešava u Moldaviji i koliko predsjednica te zemlje Maja Sandu odlučno ide prema Evropskoj uniji.

Amerika na sličan način pokušava da i Srbiju odvoji od Rusije kako bi na spoljnopolitičkom planu dobila još jedan poen protiv Rusije.

Ali ja nisam, za razliku od nekih drugih u Washingtonu, toliko sigurna da Vučić može da odigra tu ulogu. Moje mišljenje često nije u saglasnosti sa zvaničnom američkom politikom prema Vučiću. Zato što gospodin Vučić nije žrtva ruskog uticaja. Mislim da on taj uticaj izuzetno vešto strateški koristi.

Ljudi me stalno pitaju da li je na Balkanu moguć rat kakav je bio u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Ne vjerujem u to, mada mislim da do nekih manjih oružanih sukoba može da dođe.

Vučiću ne odgovara oružani rat ni na Kosovu, ni u Bosni i Hercegovini. Međutim, onog momenta kada bude satjeran u ćošak i kada se bude osjećao ugroženim - ko zna šta bi uradio da ostane na vlasti.

Mislim da, s obzirom na ono što smo vidjeli prije dva mjeseca, veći rizik od oružanih sukoba postoji na Kosovu, ali ne bih isključila da bi u jednom momentu moglo doći i do neke vrste oružanog sukoba i u Bosni i Hercegovini.

Nikada neću zaboraviti kad je New York Times uoči rata u bivšoj Jugoslaviji objavio članak gdje je objasnio kako se Jugoslavija sprema za rat. Vrlo mali broj ljudi iz regiona povjerovao je da tako nešto može da se dogodi. Tako je i danas.

Mi sjedimo ovdje i pričamo o potencijalnom oružanom sukobu, čujemo slične argumente i od ljudi u Washingtonu i Europskoj uniji, a mnogi na Balkanu u tako nešto ne vjeruju, zaključila je profesorica Stradner.