„Prvi put sam se rukovao sa Titom i sedeo s njim i Aleksandrom Rankovićem. Dva sata smo proveli s Titom slušajući ga. Doživeo sam ga kao osobenu, impresivnu ličnost. Snaga, zdravlje, muška lepota, jendostavnost i superiornost“.

Ovako piše Dobrica Ćosić, srpski pisac i državnik, na prvim stranicama svoje „Knjige o Titu“ koja je prije nekoliko nedjelja objavljena u Beogradu, na desetu godišnjicu Ćosićeve smrti. Rukopis je nastajao više od šest decenija i bio je posljednje što je „Otac nacije“ napisao i priredio  neposredno uoči smrti.

Ćosić je citirane redove, impresije sa prvog susreta sa Josipom Brozom, zapisao 1953. godine. Nepunih 30 godina kasnije, nekoliko dana nakon smrti Tita i grandiozne sahrane koja je tim povodom upriličena u Beogradu, Ćosić koji je dvije decenije ranije razišao sa njim piše svoje dojmove.

OD LJUBAVI DO MRŽNJE

„Svetski državnici. Brežnjev, Karter, Pertini, Hua Guofeng, Žiskar d`Esten- svojim veličanjem Tita porazili su njegove kritičare i sve nas domaće antititovce. Jer „običan čovek“ ovako razmišlja: „Kada ga ceo svet žali i slavi kao najvećeg, onda je to sigurno tako“.

Biće potrebno mnogo vremena i istina da se ta laž sruši, a može se dogoditi da je vreme i dogradi. I da naraste njegov mit.

Pa, ipak, čini mi se nešto je izvesno: 4. maja 1980. umrla je „titovina“, umrla je brionska monarhija. U ovom dobu i u ovoj generaciji, na jugoslovenskom tlu, posle Tita više niko ne može da postane monarh i Tito, Brioni, Brdo kod Kranja, Karađorđevo, Split, Bugojno, Bečej više neće biti monarhove rezidencije“...

U sjećanjima/dnevnicima koje je do kraja života ispisivao Dobrica Ćosić ne želi sakriti da je barem dvije decenije od kraja Drugog svjetskog rata pa do 1965. i smjene svemoćnog šefa tajnih službi Aleksandra Rankovića bio opčinjen Titovom ličnošću i mudrom  politikom koju je jugoslovenski vođa prakticirao u zemlji i inostranstvu. 

„Tito kazuje samo ono što hoće. Razgovara slobodno, otvoreno, ali kontrolisano. Čovek ne oseća da on nešto skriva da čuva tajne, da nema poverenja u sabesednika, ostavlja po strani teme o kojima ne želi da govori. Deluje iskreno i otvoreno. Ta otvorenost nije razmetljiva. Sa svom izuzetnošću svog lica, čudnih očiju i autoritativnog držanja izgovara obične reči, gustim, metalnim, zvonkim glasom. Njegov antifrazerski, običan govor uliva poverenje i zahteva sabesedničku odgovornost. On ima glavu i lice vođe: to je glava za biste, profil za zlatnike. Nečeg klasičnog, rimskog ima u glavi i licu tog čoveka. Pažljivo posmatram tu glavu koja je na nemačkim plakatima bila lik partizanske borbe i revolucije.“

Ovako o Titu razmišlja i piše Dobrica Ćosić 1963.godine kada se našao u državnoj delegaciji  među izabranim, važnim jugoslovenskim ličnostima na brodu „Galeb“ kojim je jugoslovenski lider dva mjeseca krstario obilazeći brojne zemlje u Africi. Ćosiću, kako piše, izuzetno laska ovaj izlet, za njega se priprema mjesecima, sa suprugom obilazi najelitinije prodavnice odjeće i obuće u Francuskoj i Italiji da bi ispoštovao stroge standarde „dress code“ predviđene protokolom.

DOBRICA ĆOSIĆ SA TITOM NA „GALEBU“

Nije mu najasnije kako je baš njemu pripala čast da se nađe u tako reprezentativnom društvu. Zato Ćosić na početku puta kaže Titu i sveprisutnoj Jovanki da ako se od njega očekuje da piše reportaže sa afričke turneje od toga neće biti ništa, jer on nije pisac takvih literarnih formi. Tito mu vedro, pokroviteljski  odgovara da se ne brine zbog toga, da se od njega to ne očekuje, da je Ćosić pozvan na to važno  putovanje kao naš istaknuti književnik da bi vidio svijeta i upoznao se sa drugim kulturama. „Na neka od sljedećih putovanja planiram pozvati i druge pisce iz svih naših republika, poput Miroslava Krleže, ili Josipa Vidmara“, govori Tito.

Na brodu „Galeb“ Dobrica Ćosić se zbližio, pa i initmizirao sa Josipom Brozom, razgovaraju o svemu, odnosno pisac pita a državnik mu rado i naširoko odgovara.

„O Staljinu rado govori i ja ga o Staljinu najviše zapitkujem. Prvi put su se sukobili za vreme Četvrte neprijateljske ofanzive. Tito ga je obavestio o ishodu ove bitke, zarobljavanju Nemaca, oficira i vojnika i njihovoj razmeni za komuniste zatvorenima u logorima, a Staljin mu je dogovorio: „Kakav vam je to rat sa Nemcima kada sa njima pregovarate i razmenjujete zarobljenike?“ Tito kaže da je Staljinu  odgovorio: „Mi znamo šta radimo. Vaša je dužnost da nam pomažete. Ako ne možete da nas pomažete, ond nas ne ometajte“.

Tito dalje priča Dobrici Ćosiću. „Kada je 1944. sa Visa odleteo u Mokvu, Staljin ga je napao: „Šta vi to tamo radite; Kakve su to proleterske brigade i petokrake zvezde?“A on mu je rekao: „Narod je pošao u te proleterske brigade i s tim petokrakama pobeđuje.

Uvečer je u Staljinovoj vili priređena večera. Tada ga je Staljin srdačno dočekao, zagrlio i posle valike pijanke, zdravica, igranja ruskih narodnih igara poljubio i rekao: „Ti, Valter, nasleđuješ mene za Evropu“...

„Tito tvrdi da je Bogoslovija formirala Staljinovu ličnost. Asketski način života, ideje, dogme. „On je živeo u idejama Ivana Groznog. Velika Rusija i samodržavlje bili su njegovi ideali. On je tako shvatao svoju istorijsku ulogu...

Ćosić dalje piše da je „Tito u Petrogradu slušao Lenjina na mitingu. Bio je tada radnik u Putilskoj fabrici. „Lenjin je na vrijeme osjetio ko je Staljin“, rekao je Tito na brodu Galeb Dobrici Ćosiću.

Pisac je tokom putovanja upitao jugoslovenskog vođu kako je doživio vijest o Staljinovoj smrti.

„Vest o Staljinovoj smrti primio sam zajedno sa depešom u kojoj su mi javljali da je teško bolestan moj pas Tigar. Strašno mi je bilo žao Tigra, bio je to divan pas,“  odgovorio mu je Tito.

TITO O KRLEŽI, ĆOSIĆ O OBOJICI

Tokom svakodnevnih susreta i razgovora Tito je Ćosiću govorio i o Miroslavu Krleži, ne krijući svoje simpatije za velikog hrvatskog i jugoslovenskog pisca.

„Na Krležu se gleda sektaški“, počeo je Tito. „Zamera mu se što nije došao u partizane. Nije mogao. Ja znam zašto. Ljudi to ne znaju. On je prvi proleterski pisac ove zemlje. On je prvi pisac koji je u ime klasnog prevazišao nacionalno. Njega su mnoge stvari razočarale, Staljin, Moskovski procesi, sibirski logori. Sećam se kada sam 1938.godine došao u zemlju iz Pariza kao sekretar Partije i čitavu noć proveo u razgovoru sa Krležom. On nije verovao u pobedu revolucije jer je gledao fizički i materijalni odnos snaga. Ja sam mu govorio: to su tačne činjenice, ali vam nedostaje moralni faktor. Volja i svest za pobedu. On je tako gledao i na rat. Opet je gledao na matematičk odnos vojnih snaga. Ako se tako gleda, tada se pogrešno predvidi pobednik...Krležu se podcenjuje. Najjače su mu drame. Pa i taj Pečat. Sve su to još neraščišćene stvari. Njega su najčešće napadali baš oni koji više nisu bili s Partijom. On je prvi shvatio šta znači socijalistički realizam“.

Nepunih deset godina kasnije, 1971.godine  kada se već bio razišao sa Titom i Partijom, Dobrica Ćosić, očito pod utjecajem tadašnjih političkih zbivanja u Hrvatskoj, tzv. Hrvatskog proljeća, teško optužuje i jugoslovenskog lidera i njegovog najdražeg književnika.

„Krleža i Tito imaju isto duhovno i karakteristično jezgro-bezmernu samoljubiovost“, piše Ćosić. „Oni se sjajno razumeju; oni jadan drugog nikada nisu osetili kao protivnika; oni su u svemu istinski saveznici. Krleža je adekvatan ideološki i poetski izraz titoizma u habsburškoj varijanti. Distinkcija ideološke i „estetske naravi“ samo su privid dva autoritarca  u duhu, motivima, smislu svojih egzistencija. Nijedan kulturni stvaralac u Jugoslaviji nije dao takvu i toliku podršku Titoizmu i brionizmu kao Krleža. Političko-istorijsku i nacionalnu, moralnu i estetsku inkarnaciju krležijanstvo je doživelo u brionizmu. Ta dva velika Hrvata su rođena braća. Biološki vršnjaci i politički saborci u austrougarskoj varijanti  boljševizma, zadivljeni sobom i jedan drugim, brižljivo neguju svoj kult“.

Čosić dalje piše o odnosu Tita i Krleže.

„Treba znati: svaka tiranida ima svog pesnika, svoj duhovni alibi; u Titovoj tiranidi to je Krleža... Krleža ne voli staljinističke i prvoslavne elemente u Titoizmu; njemu je stran politički folklor. „Druže Tito, mi ti se kunemo“; on ne voli bosansko-crnogorsko-ličke elemente u stilu, ponašanju i formi i vladavini, on je za čistu, doslednu, civiliziranu formu autoritarizma; za rigidnost, distancu, viši ukus. On priželjkuje više sile, više nasilja protiv „sveopće gluposti oko nas“. On čezne za aristokratskim stilom u titoističkoj monarhiji...Hrvatsko „istorijsko pravo“ ima podlogu u Krležinoj ideologiji istorije, svejedno što je on pisac „lijeve provenijencije“... (Vladimir) Bakarić je u pravu: Krleža je bastion velikohrvatstva“. I kada grmi na „hrvatsku književnu laž, on grmi na malograđane i provinciju, kao hrvatstvo nižeg reda.“

Mnogo drugačiji, suzdržaniji i oprezniji  je bio odnos Josipa Broza prema drugom velikom jugoslovenskom piscu  Ivi Andriću, piše Dobrica Ćosić u „Knjizi o Titu“.

RAZLAZ TITA I JOVANKE: MORALNI PAD „TITOVINE“

Dobrica Ćosić u svojoj „Knjizi o Titu“ se osvrnuo i na razlaz Josipa Broza Tita i supruge Jovanke. O tome piše u januaru 1978.godine.

„Bračnim skandalom Tita i Jovanke „titovina“ ulazi u svoj pretposljednju fazu; fazu sramote, prljavštine, trivijalnosti, koja ima državni i ideološki značaj.

Meni nije poznato da je u poslednjim vekovima tragikomedija jednog osamdesetgodišnjaka izazvala krizu, agoniju jedne srednjerazvijene, evropske, „nesvrstane“, „samoupravne zajednice naroda i narodnosti“ kao što se dogodilo sa Jugoslavijom. Šta je šestojanuarska kriza 1929. prema bračnoj krizi Brozovih? Jovanka je postala „Orleanka“, njen razlaz sa Titom tumnači se nacionalnim motivima: Jovanka se, pričaju Srbi, posvađala s Brozom zbog proganjanja Srba u Hrvatskoj i Armiji. Jovanka, birokratska carica, jedna od najslavnijih po luksuzu u novijoj istoriji, postaje „nacionalni mučenik“; za nju se vezuju generalske zavere, sukobi i raskoli u političkom i vojnom vrhu, od nje se očekuje nekakav „spas“, a ona je do ovoga bračnog skanadala bila možda najomraženija žena u Jugoslaviji...Za Brozovu bračnu nesreću vezuju se obaveštajne službe: govori se da je Jovanka sovjetski agent, da je odala najveću državnu tajnu itd...Taj bračni skandal prekrio je lice zemlje: Titov bračni problem bacio je u zasenak sve političke, ekonomske i moralne probleme „titovine“. Generali, akademici, naučnici, političari, umetnici, forumi i čaršija, svi i svuda najozbiljnije govore o Jovanki i čekaju da neka komisija završi rad, odnosno da utvrdi da li je ona kovala zaveru i sprema se da posle Titove smrti zauzme njegov mesto kao Sirimavo Bandaranaike na Cejlonu...Zaista, od kada pamtim, stanje našeg duha nije bilo trivijalnije i sramnije no što je danas.

ANDRIĆ KOD BROZA

„Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, Tito nije hteo da ga primi jer bi se uvredio njegov prijatelj Miroslav Krleža“, tvrdi Ćosić.

„Generalni sekretar Titovog kabineta Bogdan Crnobrnja molio me da ubedim Tita da primi Andrića. Bio mi je neophodan dug politički razgovor da prijatelj Miroslava Krleže primi dobitnika Nobelove nagrade Ivu Andrića. Taj izuzetno lukav i vešt političar prihvatio je moju besmislenu i ružnu intervenciju s naredbom „Ali i ti moraš doći sa Andrićem“. „Ako vi to želite, doći ću“. Protokol je organizovao prijem Andrića sa suprugomm Milicom i prisustvo Jovana Veselinova, predsednika Srbije, 10.oktobra 1962.godine u jedanaest časova u Titovom kabinetu. Razgovor Andrića i Tita bio je sasvim konvencionalan. Jovanka je pitala Ivu Andrića kada i kako piše. Na tu banalnu radoznalost, skrušeno i škrto je odgovarao Andrić...Ako je prijem zakazao za jedanaest časova, Tito je obično gosta zadržavao na ručku. Međutim u četvrt do dvanaest Tito je zahvalio Andriću na „zanimljivom razgovoru“, ističući značaj Nobelove nagrade za međunarodni ugled Jugoslavije i ustajanjem okončao taj prinudni prijem. Pri pozdravljanju u predsoblju kuće Tito mi je tiho rekao: „Mnogo je skroman čovek ovaj Andrić“...

(Priredio: S. Avdić)

Nastavlja se...