Kako stoje stvari, do kraja života pisaću jedan te isti tekst s jednom te istom porukom – nema genocidnih naroda. Svaki narod može učiniti genocid. Za to je potreban nesrećan sticaj okolnosti i društvo ogrezlo u autoritarnost.

Cristopher R. Browning će to reći ovako: treba da budu ispunjeni situacioni i institucionalni uslovi za genocid. Da ne bude zabune – potrebna je i izvjesna priprema, piše Dejan Ilić za Peščanik.

O toj pripremi detaljno je pak pisao Nenad Dimitrijević u knjizi „Dužnost da se odgovori“. Dimitrijević kaže da se prvo jedna grupa arbitrarno izdvoji i označi kao meta, recimo tako što se kaže da je nanijela štetu ili da već dugo nanosi štetu „našoj“ grupi; zatim se članovi te grupe dehumanizuju, predstave se kao ljudi manje vrijedni od „nas“; što naposlijetku vodi ka zaključku da ne samo da nije strašno ako se svi oni pobiju, nego je i poželjno istrijebiti ih – jer, em su krivi em nisu ljudi kao „mi“.

Samo što Dimitrijević ne ide tako daleko kako je otišao Daniel Jonah Goldhagen u knjizi „Hitlerovi dobrovoljni dželati“.¹ Goldhagen ne samo što tvrdi, kao Dimitrijević, da se mora uspostaviti dominantni narativ o arbitrarno izabranoj kolektivnoj meti za istrijebljenje već dodaje i da svaki član „naše“ grupe taj narativ mora prihvatiti kao istinu i dobrovoljno se ponašati u skladu s njom. Drugim riječima, Goldhagen dodaje uslove ideološke i kulturne potpune homogenosti. Da Goldhagen griješi, ujbedljivo je pokazao Browning. On je tačku po tačku osporavao Goldhagenove tvrdnje o dubokoj ukorjenjenosti i sveopštoj raširenosti eliminacionističkog antisemitizma među Nijemcima. Za razliku od Goldhagena, Browning će dakle pokazati da dobrovoljno prihvatanje eliminacionističkog narativa i vjera u njega uopšte nisu neophodni.

Naprotiv, i ljudi koji uopšte ne vjeruju u antisemitske eliminacionističke izmišljotine lako mogu postati masovne ubice i saučesnici u genocidu. Ne zbog svojih uvjerenja, nego zato što su se našli u situaciji u kojoj stroga hijerarhijska slijepa poslušnost (institucionalni uslov) i pripadanje grupi (kulturni uslov) vrše na njih pritisak da urade nešto s čim uopšte ne moraju da se slažu i za šta u stvari jasno vide da je pogrešno. Ali nemaju smjelosti (iz dva navedena razloga) da se tome suprotstave i da to odbiju. Ako mene pitate, Browningova teza je strašnija od Goldhagenove. Goldhagen kaže da su potrebni (ideološki) monstrumi da bi se učinio genocid. Browning pak tvrdi da svaki obični čovjek ili grupa običnih ljudi lišeni svake ideološke ostrašćenosti mogu postati masovne ubice i saučesnici u genocidu. Ali, iz Browningovih uvida, za razliku od Goldhagenovih, nije moguće izvesti zaključak o genocidnim narodima.

Ne znam da li je to dovoljno za uzdah olakšanja ili bismo morali ozbiljno da se zabrinemo. U prijedlogu nove rezolucije o kojoj će se ovih dana razgovarati u skupštini Ujedinjenih nacija, ako je suditi po onome što čitamo u vestima, nema ničega spornog. To su već primjetili i lijepo objasnili barem neki autori: recimo, Ivan Milenković u svom tekstu i Srđan Milošević kao gost u nedjelju uveče u emisiji Utisak nedjelje. Nema se tome mnogo šta ni dodati ni oduzeti. Ovaj novi prijedlog rezolucije praktično je blizanac britanskog prijedloga rezolucije Savjetu bezbjednosti UN-a iz leta 2015. Tada ta rezolucija nije prošla zbog veta Rusije, koja je opet veto uložila na molbu ondašnjeg predsjednika Srbije. Zanimljivo je da su se i onda čuli apsolutno isti argumenti (uključujući i svjetsku zavjeru protiv Srba) protiv tadašnjeg predloga koje slušamo i danas. Ništa se u ovih desetak godina nije promijenilo. Nismo se pomjerili ni korak iz blatnjavog šanca „srpskog“ resantimanskog nacionalizma.

Koga zanima, može da pogleda i knjigu Sofije Mandić „U krugu negacije“: tu se lijepo vidi kako se vrtimo u krug, i prije i poslije neobičnog/neočekivanog iskoraka – deklaracije o Srebrenici Narodne skupštine iz 2010. Sve što su 2015. i ove 2024. predstavnici režima izgovorili o prijedlozima onda Britanije a danas Njemačke i Ruande lako se može odbaciti na osnovu teksta koji je 2010. usvojila Narodna skupština. Samo, što nas ti dokumenti koje usvaja ovdašnja skupština, počevši od zakona a završivši s deklaracijama, očigledno ni na šta ne obavezuju. Nije stvar u tome da li nas drugi poštuju ili ne, mi tako jasno i demonstrativno ne poštujemo sami sebe. Sve što smo rekli juče, danas može da ne važi ako nam tako više odgovara. To je Srbija iz posljednje, sad već skoro decenije i po novoradikalske vlasti.

(Ovdje dodajem i jednu napomenu: Mandić je u knjizi uvjerljivo pokazala da se negiranje genocida kod novoradikala zapravo svodi na poricanje zločina uopšte. Ona se sasvim razumno zapitala zar je lakše vidjeti „srpski“ narod kao zločinački, ako presudu o genocidu odbacujemo jer ona taj „srpski“ narod tobože čini genocidnim. Radikali su u skupštini često ponavljali taj kvaziargument – u Srebrenici je bio strašan zločin, ali ne i genocid. Iz čega bi se dalo zaključiti da oni „srpski“ narod zaista, sljedeći njihovu uvrnutu logiku, ne vide kao genocidni, ali na njega očito gledaju kao na zločinački. Samo što nije tako. U toj naopakoj retorskoj akrobatici, pokazuje Mandić, oni ospore genocid tako što kažu da je u Srebrenici ipak bio „samo“ strašan zločin, a onda u narednim koracima ospore i to da je zločina uopšte bilo.)

Više nije pitanje šta je istina o Srebrenici i da li je tamo bilo ili nije bilo genocida, jer znamo istinu i znamo da je bio genocid (u vezi s tim, informativan za čitaoca može biti, recimo, razgovor iz 2016. pod nazivom „Javni čas o Srebrenici“; posebno korisno što se istine o Srebrenici tiče, čitaocu može biti ono što je tada rekao Nemanja Stjepanović), stvar je u nečemu drugom: zašto uprkos istini i dokazima i presudama ovdašnjim vlastima iz proteklih deset godina i dalje smeta kada se ta istina javno iznese i kada se kaže da nas ona obavezuje na neke sasvim razumne stvari: da je ne poričemo; da ne slavimo ubice; da se u školama djeca obrazuju tako da se zločin više nikada ne ponovi?

Odgovor je jednostavan: stvar nije u istini, već u onome što je Browning označio kao institucionalni uslov da genocid uopšte bude moguć. Kada govori o institucijama, Browning uglavnom misli na ideološke aparate države. A pod institucionalnim uslovom on misli na sljedeće učinke tih aparata: podređenost pojedinca kolektivu; mirenje s tim da kolektiv pojedincu može nametnuti bilo šta, a ako pojedinac to ne prihvati, biće odbačen i lišen zaštite; što se dalje svodi na zahtjev za slijepu poslušnost čije prihvatanje djeluje gotovo kao razumno u datim okolnostima; s tim u vezi je onda i suspenzija moralnog rasuđivanja, to jest prenošenje odgovornosti za učinjeno djelo na druge, na višim ljestvicama u hijerarhiji, sve do samog njenog vrha. S tim što se na vrhu nalazi osoba koja ne mora da položi račun, jer u takvom poretku nema kome da ga položi. Jeste, govorimo o totalnoj razobručenosti vlasti na čijem je čelu osoba koja praktično može da uradi šta god joj padne na pamet, jer je niko, odnosno nijedna institucija ne kontroliše.

I tu sad vidimo zašto se ovaj režim zgraža nad predloženim rezolucijama. Njima, režimu dakle, ne odriče se od apsolutne moći i totalne neodgovornosti. Iako ova nova rezolucija, ako prođe, ne bi bila obavezujuća, za razliku od one britanske koja je mogla biti, ona jeste nekakav korak u smjeru prisiljavanja ovdašnjeg obnovljenog starog režima da prizna i prihvati odgovornost za svoja (zlo)djela. U režimu pod kojim je odgovornost ružna riječ, na prijedloge takvih rezolucija reaguje se gotovo instinktivno odbranaški. I da onda zaključimo: nije ovom režimu ni do istine ni do pravde, niti do zaštite nacije od tobožnjeg poniženja, kada se bori protiv rezolucije; njemu je do nesputane moći. Odbačena istina o genocidu, za njih je samo kolateralna šteta u goloj borbi za još vlasti. Ali pravo pitanje zapravo glasi: šta bi ta istina mogla da znači nama?