Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Naviknut da mu saveznici tolerišu okupaciju, represiju i oslonac na silu u decenijskom obračunu sa Palestincima, izraelski desničarski establišment je u stanju šoka posle odluke tužioca Međunarodnog suda da zatraži raspisivanje poternica za premijerom i ministrom obrane smatrajući ih, kao i trojicu lidera Hamasa, najodgovornijim što je od Pajasa Gaze napravljen pakao na zemlji.

Glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda u The Hague (ICC) Karim Khan zaključio je da islamistički Hamas zaslužuje najoštriju osudu zato što je 7. oktobra prošle godine “osmišljenom okrutnošću” ubio više od 1.170 jevrejskih civila, što je bio najveći masakr u jednom danu od vremena holokausta, i uzeo 252 taoca, od kojih su 124 i dalje u zatočeništvu.

Politički lideri Izraela, ne generali, optuženi su zbog “namernih ubijanja”, nemilosrdnih bombardovanja i granatiranja Gaze koja su izazvala smrt više od 35.500 palestinskih civila, za blokadu međunarodne pomoći i smišljenu kampanju izgladnjivanja, što je izazvalo humanitarnu katastrofu u jednoj od najsiromašnijih enklava Bliskog istoka.

“Međunarodno pravo i zakoni oružanih sukoba primenjuju se na sve. Nijedan vojnik, komandant ili civilni lider - niko - ne može da postupa nekažnjeno”, saopštio je tužilac Khan.

Izrael se nikada nije našao u sličnoj situaciji. Uvek je tu bila Amerika koja je u Savetu bezbednosti ulagala veto bezrezervno štiteći svog strateškog saveznika. Kako SAD nisu članica ICC-a, Izrael se suočava sa moguće dugoročnim političkim, diplomatskim i ekonomskim posledicama.

Benjamin Netanyahu pozivao je lidere slobodnog sveta da se oštro suprotstave “nečuvenom napadu” ICC-a na pravo Izraela na samoodbranu, što tužilac Khan ne poriče, ali je svojom agresivnom politikom omogućio nešto doskora nezamislivo: da se pred svetskim licem pravde jedna demokratska država i jedna radikalna islamistička organizacija postave u istu ravan ratnih i zločina protiv čovečnosti počinjenih tokom sedam meseci najkrvavijeg od svih ratova u Gazi.

To što su Netanyahu i ministar Yoav Gallant postali moralni ekvivalenti političkog lidera Hamasa Ismaila Haniyeha i dvojice komandanata u Gazi Yahye Sinwara i Mohammeda Diab Ibrahima, jeste poražavajuće, ali je potvrda strateškog fijaska izraelskog premijera i njegovog ekstremno desnog kabineta.

Izjava tužioca Khana je ozbiljan udarac izraelskim liderima, a ako je nešto moglo da dodatno okrnji međunarodnu poziciju i legitimnost njihovog rata u Gazi, onda je to prvi poziv na hapšenje premijera neke zemlje koju podržavaju vodeće sile Zapada. Ili su ga podržavale.

Dok Izrael i SAD pozivaju na sankcionisanje tužioca Khana, Francuska i Nemačka, dve vodeće sile Evropske unije, uprkos određenim rezervama, izrazile su podršku nezavisnosti ICC-a ostavljajući SAD usamljene u podršci izraelskom režimu religioznih cionista, radikalnih nacionalista i stranaka ultraortodoksnih Jevreja.

Netanyahu je najodgovorniji što Palestinci - ne Hamas - danas imaju ogromnu podršku međunarodne javnosti, iste one koja se solidarisala sa Izraelom posle masakra 7. oktobra. Dok svaku kritiku svoje politike manipulativno svodi na “izlive antisemitizma”, on je taj koji je izazvao pojačanu omrazu prema Jevrejima kod onih koji nisu u stanju da Netanyahua razdvoje od Države Izrael i jevrejskog naroda.

Pravda krči sopstveni put. Sud pred kojim je Južna Afrika pokrenula tužbu protiv Izraela zbog genocida nije mogao da ignoriše raspoloženje najvećeg dela globalne javnosti i propalestinske demonstracije širom sveta zbog Netanyahuove brutalne politike odmazde i doskorašnje potpune blokade dotura pomoći Palestincima, od kojih je najmanje milion - gotovo polovina stanovništva Pojasa Gaze - doveden u stanje apsolutne gladi.

Čak i da nije postojala politika namernog izgladnjivanja, nespremnost da se ona spreči učinila je da Izrael bude više nego ranjiv na optužbe. Netanyahu bi mogao samo sebe da krivi, ali to nije njegov stil. On je ljutito odbacio optužbe i oslonio se na ono što najbolje zna - na silu. Pojačane su kopnene operacije izraelske vojske na jugu Pojasa Gaze. Bomba iz The Hague ne zaustavlja bombe na području grada Rafah koji je u očekivanju velike ofanzive već napustilo 800.000 Palestinaca.

Izrael nije član Međunarodnog krivičnog suda. Kao ni Sjedinjene Države - što je Amerikancima garantovalo da neće odgovarati za zločine protiv civila koje su počinili u raznim ratovima, od Avganistana do Iraka. Za razliku od Međunarodnog suda pravde, koji je takođe baziran u The Hague i bavi se odgovornošću država, ICC istražuje pojedince optužene za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i agresije.

Drugo je pitanje da li ICC može da uhapsi Netanyahua? Teoretski može, ali ni izraelski premijer i njegov ministar odbrane, ni politički i vojni lideri Hamasa neće biti lišeni slobode po poternicama, niti će se pojaviti pred sudom koji nema mehanizme da sprovede svoju odluku. Kao u slučaju ruskog predsednika Vladimira Putina, za kojim je izdata poternica zbog ratnih zločina na teritoriji Ukrajine.

Američki predsednik Joe Biden tada je aplaudirao. Sada je mišljenje tužioca Khana nazvao “nečuvenim”, dok je državni sekretar Antony Blinken za izjednačavanje Izraela i Hamasa rekao da je “sramno”. Washington insistira da ICC nema jurisdikcije nad slučajem pošto nijedna strana nije član Suda. Što je tačno za Izrael, ali ne i za Državu Palestinu, koja od 2014. u UN-u ima posmatrački status ne-članice, što joj je naredne godine omogućilo pristup Rimskom statutu, po kome je osnovan ICC.

Republikanci su Kongresu predstavili zakon koji bi sankcionisao zvaničnike ICC-a koji tuže Amerikance ili građane drugih savezničkih država i partnera. Iako je teško da će zakon biti izglasan, potez je ilustracija otpora sa kojim će se ICC suočiti u Washingtonu, ali i nove konfrontacije Bidenove administracije sa studentima kod kuće i svetom u celini - što obara predsednikov ionako nizak rejting uoči novembarskih izbora.

Proizraelski lobi u SAD-u sada razmatra načine kako da “kazni” ICC i pokušava da zemlje prijateljski naklonjene Izraelu nagovori da povuku svedočenja i dokumentaciju oko rata u Gazi. Stavovi Pariza i Berlina pokazuju da to neće biti lako.

Na sudijama ICC-a je da odluče da li će izdati poternice ili ne. Netanyahua neće uhapsiti ICC, sem ukoliko u slučaju raspisivanja poternice ne otputuje u neku od 124 članice tribunala koje bi bile obavezne da ga liše slobode. Veća je verovatnoća da on završi u zatvoru po presudi nekog od izraelskih sudova gde se vode tri procesa pod optužbom za korupciju. U Izraelu bi se mnogi obradovali takvom epilogu jer teško da je i jedan premijer od 1948, kada je stvorena jevrejska država, naneo toliko štete zemlji koja sebe ponosno voli da zove jedinom demokratijom Bliskog istoka.

Netanyahu, premijer sa najdužim stažom u istoriji zemlje, nikada se ne predaje. Majstor političkog preživljavanja pokušava da zahtev tužioca ICC-a iskoristi kako bi sebe predstavio kao mučenika koji pati na oltaru domovine, kao žrtvu globalne antisemitske zavere. Kapitališe na raspoloženju mnogih Izraelaca koji svoju armiju smatraju “najmoralnijom na svetu” i ne žele da vide kako deca u Gazi umiru od gladi. Dok tužilac Khan pokušava da pravo ravnomerno raspodeli između strana u ratu, oni ga optužuju za “hipokriziju”.

Dobio je Netanyahu podršku i opozicije o kakvoj je do pre neki dan mogao samo da se nada, ali sve će to trajati neko vreme. Teško da će mu Izraelci oprostiti što je oslobađanje talaca potisnuo u drugi plan zarad ostanka na vlasti, a još teže što od Izraela pravi parija državu koja je u vizuri značajnog dela sveta izjednačena sa militantnom islamističkom grupom kakav je Hamas.