Piše: Gideon LEVY (Peščanik/Haaretz)

Samo nekoliko sati je delilo sastanak Entonija Blinkena i Binjamina Netanjahua u Jerusalimu od impresivnog govora predsednika Sjedinjenih Država Džoa Bajdena na konvenciji Demokratske stranke u Čikagu. Ali razdaljina između plemenitih stvari koje je izgovorio Bajden i kapitulacije njegovog državnog sekretara je neshvatljiva.

U Čikagu je predsednik čvrsto i ubedljivo stajao na podijumu i sa neuobičajenim patosom rekao: rat se mora privesti kraju i treba uputiti više humanitarne pomoći u Pojas Gaze. Ali nekoliko sati ranije Blinken je uradio upravo suprotno: svrstavši se uz Netanjahua, kao nepravedni posrednik, učinio je da se rat nastavi, da se užasi produže, da ne bude prekida vatre i oslobađanja otetih. Američka predaja Netanjahuu je sve to izazvala. Razlika između Bajdenove retorike i Blinkenove diplomatije nije mogla biti veća i bolnija.

Nije da državni sekretar ne deli uzvišene ciljeve koje je predstavio Bajden. Ali ono što se dogodilo tokom posete nije ništa manje nego neverovatno: Izrael je rekao kako bi nacrt sporazuma trebalo da izgleda, a Sjedinjenje Države su se povinovale kako bi se kazalo da se Izrael slaže, da bi Hamas mogao da se okrivi i obezbedi tišina do američkih izbora.

Nisu prošla ni dva dana, a optimizam koji su Sjedinjene Države rasule kao konfete, zamenila je vest o krahu pregovora. Amerika je možda želela sporazum, ali je učinila sve da do njega ne dođe. Dok još nagodba nije bila izgovorena, nije ni pomislila da bi trebalo da primeni istinski pritisak na Izrael, delima a ne rečima.

I stoga se ponovo postavlja večno pitanje na koje nema odgovora: šta se ovde događa? Šta je objašnjenje za neobično ponašanje Sjedinjenih Država? Ko je ovde supersila, a ko njen štićenik?

Ili Amerika ne želi rat u Gazi i užasnuta je katastrofom koja se tamo dešava – u tom slučaju zna dobro šta joj je činiti i kako da pritisne Izrael – ili hoće rat. Sudeći prema njenom ponašanju, Amerika želi rat i genocid. Njene ruke su već natopljene krvlju Gaze. To jesu ruke Izraela, ali oružje je MADE IN THE USA kao što je i bezuslovna diplomatska podrška.

Bajden završava svoj mandat skoro na spektakularan način i biće upamćen kao dobar predsednik. Može se pohvaliti i nizom postignuća, ali rat u Pojasu Gaze nije jedan od njih. Rat će biti zapamćen kao njegova neizvršena obaveza. Mogao je da ga zaustavi odavno, ali nije to učinio. Čak i sada kada je beznađe ogromno, dozvolio je Blinkenu da popusti pred Netanjahuovim zahtevima.

Ko se protivi ratu ne naoružava jednu od strana u sukobu. Ko hoće da zaustavi opasan i nedovoljno opravdan rat, prekinuće dotok oružja ili ga barem usloviti preduzimanjem koraka koji će dovesti do okončanja rata. Onaj ko hoće da zaustavi rat ne koristi pravo veta kako bi zaštitio onog ko želi nastavak rata bez kraja. Onaj ko naoružava i brani Izrael, želi da se rat produži. Emotivne Bajdenove reči, koje su sigurno bile iskrene, ne vrede ništa kada naoružavanje i pomaganje Izraelu čine politiku njegove administracije.

Blinken je morao da se čvrsto drži izvornog nacrta. Trenutni nacrt, prema onom što je objavljeno, omogućava Izraelu da obnovi rat nakon kratke pauze, dozvoljava mu da ne oslobodi desetine zatvorenika već kako mu bude odgovaralo i, najvažnije od svega, da ne povuče vojsku iz Pojasa Gaze. Bez svega ovoga nema sporazuma i nemoguće je tražiti od Hamasa da na njega pristane. Tako se rat ne zaustavlja, već se tako podstiče. To je na vašu odgovornost, gospodine predsedniče. Izdali ste plemenite i uzvišene vrednosti u koje verovatno još uvek verujete.