Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Al Jazeera)

Protesti u Srbiji traju već mesecima i poprimaju neverovatne razmere. Kao avangarda protesta nastupaju studenti, pogonska snaga koja je građane prenula iz učmalosti i apatije, a za njima stupaju prosvetni radnici, univerzitetski profesori, advokati, poljoprivrednici, lekari, umetnici, javne ličnosti i najširi mogući slojevi stanovništva.

Svakog dana paralelno se odvijaju demonstracije na mnogobrojnim lokacijama, a teško je čak i ispratiti sve što se događa na ulicama srpskih gradova, varoši i sela.

Protesti se događaju širom čitave zemlje, gotovo u svim opštinama je održan neki oblik protesta, a najdirljivije su scene sa dočeka studenata koji pešače po Srbiji. Studentske hodočasnike meštani dočekuju kao oslobodioce, spremaju im razne đakonije u ogromnim količinama, dočekuju ih sa pićem, voćem, vitaminima, lekovima, previjaju im žuljevita stopala, organizuju im prenoćišta gde god je potrebno, grle se i ljube sa studentima, zajedno plaču u kolektivnom ritualu davanja oduška nakupljenim emocijama.

Potisnuto osjećanje krivice

Studenti su zaista probudli silnu energiju, godinama zatomljenu u ljudima koji su tavorili pod čizmom režima Aleksandra Vučića – beznadni, depresivni, neaktivni – misleći da se nikad ništa neće promeniti u ovom tamnom vilajetu. Pobunjena akademska omladina uživa gotovo apsolutnu podršku. Na njihovoj strani nisu samo retke zaluđene pristalice naprednjaka, omađijane propagandom, kriminalci bliski vlasti, lojalisti koji su se nafatirali zahvaljujući Vučiću i slični nenarodni elementi. Svi ostali su oduševljeni studentima i u njima vide jedinu utehu, nadu i spas.

S druge strane, izostaje politička artikulacija protesta, nema nikog ko bi ogromnu energiju pobune uspeo da prevede na politički plan, tako da se ne vidi kako bi uopšte moglo da dođe do promene režima i sistema. Razni predlozi koji se čuju u javnosti – na primer, o formiranju prelazne vlade čiji bi zadatak bio da pripremi poštene izbore – ne nailaze na snažniji prijem, a i ne deluju povezano sa studentskim i građanskim protestom. Kad neko od javnih aktera predloži proširenje protesta ili posavetuje studente da se ne ograđuju od opozicije, kakva god bila, i nevladinih organizacija, da treba svi zajedno da se udruže i rade na obaranju režima – to ne nailazi na pozitivan prijem kod građana.

Preovlađuje stav da treba pustiti studente da vode proteste onako kako misle da treba, da oni znaju sve najbolje, da će oni rešiti sve probleme koji se gomilaju već decenijama. Ukratko, dobar deo onih građana koji podržavaju proteste u studentima vidi mesiju, spasioca nacije, neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Takvo dominantno raspoloženje, praćeno očekivanjima da će studenti volšebno preobraziti društvo ima i svoje tamno naličje – to je potisnuto osećanje krivice kod starijih generacija. Nije vladavina naprednjaka pala s neba, nije to čak ni incident u novijoj istoriji Srbije, već je posledica višedecenijskih tumaranja, zabluda i grešaka prethodnih naraštaja.

Pogled u prošlost

Većina žitelja Srbije nije se pobunila onda kad je to bilo nasušno potrebno, pre svega u vreme kad je Slobodan Milošević prigrabio svu vlast za sebe, krenuo u obračune sa protivnicima, zaveo jednoumlje, a potom pripremio i pokrenuo agresorske ratove širom nekadašnje Jugoslavije. U to doba većina je bila na strani novog vožda ili je poverenje poklanjala drugim nacionalističkim liderima, među kojima je prednjačio Vojislav Šešelj, politički otac Aleksandra Vučića. Bilo je to vreme masovne nacionalističke euforije, milioni su se opili tim otrovom od kog ni do danas nisu ozdravili.

Opoziciona Srbija se bunila tokom ratova protiv Miloševićevog režima, ali glavni razlog pobune nisu bili ratni sukobi i počinjeni zločini, već uništavanje zemlje. Kad je režim najzad pao, većina je bila na strani Vojislava Koštunice koji je sprovodio kontinuitet Miloševićeve politike, dok je Zoran Đinđić bio omražen, iako je jedini pokušavao da demontira kriminalnu, zločinačku hobotnicu starog režima. Zbog toga je i ubijen 2003. godine. Atentat su organizovale i izvršile upravo snage bivšeg režima, nakon čega je počeo njihov povratak na pozornicu.

Demokratska vlast je popuštala socijalistima i radikalima, pravila ustupke, odbijala bilo kakvo ozbiljnije suočavanje sa prošlošću i radikalni raskid sa političkim, ideološkim i kulturnim nasleđem zločinačkog režima. Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije potpisale su sramnu “Deklaraciju o pomirenju”, došlo je do takozvanog izjednačavanja dva bola (demokrata zbog Đinđićevog ubistva i socijalista zbog smrti Miloševića u Hagu), a na kraju su i radikali normalizovani, samo sada presvučeni u tobožnje naprednjake.

Odgovornost elita i građana

Demokratski deo Srbije, njegove političke elite i građani koji ih podržavaju jednostavno nisu uradili ono što je bilo neophodno. Nisu raskrstili sa nacionalizmom, sa Miloševićevim nasleđem, nisu se obračunali sa vinovnicima zla, nisu čak ni lustrirali nikog od te silne zločinačke bulumente, iako je za to postojao pravni osnov. Pokušaj istinske promene srpskog društva trajao je jedva nekoliko godina, do atentata na Đinđića, potom se sve polako vratilo u staru, trulu kolotečinu. Na kraju tog procesa sunovraćanja ponovo su došli na vlast isti ljudi, samo su sada na čelu retrogradnih snaga onomadašnji omladinci iz drugog ešalona udruženog zločinačkog poduhvata: Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i slični jastrebovi.

Za stanje društva uvek su najodgovornije elite, političke, intelektualne, ekonomske, crkvene, akademske, ali ni građani nisu baš nevini. Ogromna većina već decenijama uporno odbija da pogleda u prošlost i suoči se sa pravim uzrocima stanja u koje su sami sebe gurnuli, sa podivljalim nacionalizmom koji su prigrlili, sa zlom počinjenim u njihovo ime. Kao što se zna iz raznih istraživanja javnog mnjenja, velika većina žitelja Srbije negira genocid u Srebrenici, nema pojma da je Sarajevo bilo pod opsadom, ne zna ništa o rušenju Vukovara, niti o hladnjačama u kojima su prevoženi pobijeni albanski civili, o masovnim grobnicama, o nebrojenim ratnim zločinima. A čini se da ih uopšte ne zanima kako je došlo do toga da se većinski podrže zločinci i krvoločna ideologija, niti zašto se to učinilo.

U paktiranju sa zlom učestvovala je i opozicija, usput neprestano ponavljajući mantru kako nije vreme da se sada govori o ratnim zločinima (da ne bi izgubili glasače), kako treba zaboraviti prošlost i okrenuti se budućnosti – i sve u tom relativizatorskom i negatorskom stilu. I tako decenijama. Na kraju je stigla ta budućnost koju su čekali, samo što ne liči na demokratiju, nego je u pitanju autokratija, razobručena vlast jednog čoveka koji gazi sve kako mu se prohte. A drugačije nije moglo ni da bude, to je jedini logični ishod procesa koji traje bar od marta 2003. godine. Građani su lagali sami sebe predugo, dobrovoljno su se predali samoobmani, a sad im je kriv đavo.

Iskupljenje i spas

Lepo je Miroslav Nune Popović nedavno poručio studentima: “Odgovor na pitanje kako i zbog čega ste se našli u ovom zlu protiv koga se borite i koje bi da vas zatre, vrlo je jednostavan – uzrok su vaše poreklo, roditelji, nastavnici i preci, oni koji vam danas tapšu, iznose hranu, kliču i plaču od sreće, jer u vama vide iskupljenje i spas za sebe same, zbog njihovog kukavičluka, krivice i odgovornosti za zlo u koje su vas nedužne uvalili”.

Nune je devedesetih godina bio vođa umetničke grupe “Magnet”, koja je brojnim performansima i akcijama kritikovala Miloševićev režim, njegovo zločinstvo, ali i intelektualnu nacionalističku kliku koja je omogućila i opravdala takvo zlo. Zbog toga je hapšen ko zna koliko puta, praćen, prisluškivan, proganjan, sudski gonjen, na kraju je morao da napusti Srbiju tokom NATO bombardovanja, da bi sačuvao glavu na ramenima. Skupo je platio cenu svog angažmana i dobro zna o čemu govori.

Građani Srbije su velikom većinom saučesnici u propasti sopstvene zemlje. Istrajavanjem u svojim zabludama, u antievropskim, proputinovskim, autoritarnim, nacionalističkim stavovima omogućili su sunovrat društva, a sad očekuju od studenata da im reše sve probleme koji nisu rešavani decenijama. To nije samo neodgovorno i nerealno, nego i krajnje infantilno. Još jednom se ponavlja ista matrica koja nas je i dovela do katastrofe – neprestano skidanje odgovornosti sa sebe i prebacivanje tog nepodnošljivo teškog tereta na nekog drugog.

Ne mogu studenti sve sami, to nije realno očekivati. Naprosto bi starije generacije trebalo da obave svoj deo posla u skidanju autoritarnog režima i uređivanju sopstvenog dvorišta. Nije pošteno prebacivati svu odgovornost na studente, pogotovo što oni nisu ni za šta krivi. Oni koji su bar delimično odgovorni za trenutno stanje morali bi da budu prvi u pokušaju da se društvo promeni. Umesto što proglašavaju studente za čudotvorne spasioce nacije, trebalo bi da budu zahvalni što su dobili šansu za popravni ispit. Lako bi se moglo dogoditi da bude poslednja.