Piše: Gideon LEVY (Peščanik/Haaretz)

Zamišljam kako je umesto Volodomira Zelenskog u Ovalnoj sobi u Beloj kući sedeo Benjamin Netanjahu. Donald Tramp i njegov potpredsednik Džej Di Vens su pred kamerama napali Netanjahua i rekli mu da je njegovo odbijanje da zaustavi rat u Gazi kockanje sa trećim svetskim ratom: „Moraš biti poslušniji. Tvoji ljudi ginu, a ti ne želiš primirje. Ako pristaneš na kraj rata, tvoji ljudi bi prestali da ginu. Ti ne želiš primirje. Ja želim. Nemaš keca u rukavu. Sa nama ga imaš, a bez nas nemaš ništa. Prihvati primirje ili mi izlazimo iz igre.“

Zamišljam da je stvari koje je Tramp rekao Zelenskom izgovorio Netanjahuu. Doslovno tako, svaku reč je morao da mu kaže.

Ali to je samo moj pusti san i te pretnje nisu bile upućene Netanjahuu. I neće biti, iako bi to bilo neophodno. Zamislite takav razgovor. Netanjahu prestrašen izlazi iz Bele kuće, posivelog lica kao što je bilo lice Zelenskog, i već sutradan se vraća i lupa na kapiju Bele kuće: spreman je da završi rat u Gazi i povuče izraelsku vojsku iz Pojasa. Svi oteti su oslobođeni, genocid se prekida. Bez ovakvog razgovora Izrael će izabrati nastavak rata. Teško je zamisliti strahotniju viziju, beskorisniji rat koji će u drugom poglavlju biti još strašniji.

Javno poniženje kroz koje je prošao bespomoćni Zelenski je zlostavljanje tipično za ljude kao što su Tramp i Vens i nije prvo te vrste. Novina je da se dogodilo pred kamerama. Osim onog „Potpiši, pseto“ Hosnija Mubaraka upućeno Jaseru Arafatu na ceremoniji potpisivanja Sporazuma iz Kaira 1994, kamere nikada nisu zabeležile takvu demonstraciju sile gospodara sveta, ili onih koji misle da to jesu, prema svojim štićenicima.

Trampu treba zahvaliti što je razotkrio svoj unutrašnji svet u kom nema mesta za pravdu, vrednosti, međunarodno pravo, humanost ili lojalnost. Samo moć i novac, novac i moć. Ali čak i takav pristup se primenjuje selektivno. Susret između Trampa i Zelenskog bi morao da se dogodi i sa Netanjahuom. Svaka reč koju je Tramp uputio Zelenskom važi za Netanjahua. Ipak, to nikom ne pada na pamet, možda zato što na Zapadnoj obali nisu otkriveni minerali. Ali, čekaj, šta je sa rivijerom u Gazi?

Sa stanovišta Izraela i Netanjahua koji razumeju samo govor sile, to bi mogao da bude istorijski razgovor, onaj koji menja igru. Izgleda da se on neće odigrati. Ali ako već sanjarimo, zašto ne sanjati velike snove? Ogromne. Zamislite sličan razgovor u Beloj kući, a na dnevnom redu je kraj izraelske okupacije. Ne postoji više nijedan drugi način da se ona završi nego pomoću ovakvog razgovora.

Izrael više nema nijednog džokera u rukavu, osim američke podrške. Ljudi zbog nje ginu, to je izvor tenzija koje ugrožavaju čitav svet. Nema zemlje koja otvoreno podržava okupaciju i ne postoji tema koja tako ujedinjuje svet koji se protivi tome, makar prećutno. Teško je razumeti kakvom američkom interesu služi okupacija, zbog koje su Sjedinjene Države postale omražene ne manje od svog štićenika. Teško je razumeti zašto ovakav razgovor nikada nije obavljen.

Zamišljam kako Netanjahu dolazi u Belu kuću i Tramp, taj strašni i opasni čovek, mu preti kao što je pretio Zelenskom. Već sledećeg jutra počinje rušenje Kirjat Arbe i Kirjat Sefera. Pusti snovi.