Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji

Dok su predsednici i vlade mnogih zemalja zaokupljeni iznalaženjem mogućnosti za postizanje mira na ukrajinskom ratištu i traženjem odgovora na promene u globalnim odnosima koje se odvijaju i nagoveštavaju nakon predsedničkih izbora u SAD, vlast u Srbiji podstiče tenzije u društvu, targetira unutrašnje neprijatelje i osniva “Pokret za narod i državu” koji će braniti nacionalne interese(?).

Istovremeno, remeti stabilnost Zapadnog Balkana, zagovaranjem stvaranja “srpskog sveta”, podržavanjem secesionističke politike predsednika bosansko-hercegovačkog entiteta –  Republike Srpske Milorada Dodika i usložavanjem odnosa sa Republikom Hrvatskom.

U uređenim državama (što Srbija, nažalost, nije), u kriznim okolnostima i odsudnim trenucima, institucije preduzimaju mere u pravcu objedinjavanja građana i podizanja kapaciteta radi sprečavanja nadolazeće opasnosti ili odbrane od spoljnjih neprijatelja (moguće, potpomognute domaćim izdajnicima). No, kod nas nije uobičajena situacija.

Institucije, pod rukovodstvom predsednika države Aleksandra Vučića, razrađuju i sprovode (po supozicijama – pretpostavkama) plan odbrane države od “domaćih neprijatelja” koji, uz podršku stranih izdajnika(?), već četiri meseca, “terorišu” građane koji “žele da rade i uče”.

NEDEMOKRATSKI KARAKTER REŽIMA

Za ozbiljnu društveno-političku krizu zaslužan je nedemokratski karakter režima.

Naime, Srbija je, voljom državnog rukovodstva, raspolućena, zaglavljena i suočena sa izazovima mnogo duže od četiri meseca. Situacija u državi i društvu pogoršava se iz godine u godinu, iz dana u dan i rezultira sve većim i dubljim društvenim raskolom u režiji funkcionera koji bi, po Ustavu (koji ignoriše), trebao da izražava državno jedinstvo i bude predsednik svih građana. Nakon dolaska neoradikala (SNS) na vlast, sa “recikliranim” kadrovima socijalista, demokrata, liberala i drugih “satelita”, počinje bezobzirna trgovina uticajem; zloupotreba službenih položaja; rasipničko gospodarenje resursima; ukorenjivanje kvazi patriotizma, ekstremnog i agresivnog nacionalizma; stvaranje atmosfere netolerancije neistomišljenika i drugih zala, ali i temeljno razaranje političke i socijalne zajednice Srbije.

Zbog autokratske tendencije aktuelnog režima, ne može se predvideti gde će zemlja biti sutra, a kamoli u narednih pet do deset, ili više, godina. Aleksandar Vućič je obesmislio demokratiju, uspostavivši sistem u kome su državne institucije paralisane, režimski mediji i nezavisni novinari pod pritiskom, opozicione stranke fragmentizovane i (većinski) diskreditovane, a građani podeljeni (mnogi i poniženi). U takvim okolnostima, uz toleranciju Zapada, podršku Istoka i “blagoslov” Srpske pravoslavne crkve, stvoren je
povoljan ambijent za selektivnu primenu Ustava i zakona, sistemsku korupciju, organizovan kriminal, “reformu” bezbednosnih službi po meri sopstvenih potreba, zapostavljanje struke,
targetiranje “unutrašnjih neprijatelja”, izostanak krivične odgovornosti i (u zamenu za Kosovo) očuvanje vlasti.

Sve izraženije napetosti između vlasti i njenih oponenata, kao i dela građana, kulminirale su nakon obrušavanja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, sa tragičnim posledicama. Nakon pokušaja državnih zvaničnika i institucija da “kontrolišu štetu”, postalo je očito da je vreme da se nešto preduzme, jer bezobzirno, nemoralno i osiono ophođenje nadležnih i političko nasilje prete da eskaliraju u otvorenu diktaturu.

Višegodišnje manipulacije propagandne mašinerije o uticaju hibridnih pretnji na nacionalnu bezbednost Srbije, sa početkom masovnih (mirnih) studentskih protesta, prihvaćenih od velikog broja građana, zamenile su, svakodnevne, “procene” rizika od nereda i nemira koji nagoveštavaju “obojenu revoluciju”. Očekivano, vladajući režim je mobilizaciju “boljševičkih plenumaša”, “stranih plaćenika”, “autonomaša” i ostalih kvislinga, potpomognutu “grupama za pritisak” i obaveštajnim službama zapadnih centara moći, okvalifikovala kao pokušaj nedemokratske smene vlasti i to u tenutku kada je Srbija “pritisnuta” (?) sa svih strana. Nisu izostale razne podmetačine, teorije zavera, optužbe i najave posledica koje su, usled pokušaja destabilizacije države, nastupile i koje mogu nastupiti. Naravno, prećutkuju se uzroci, sve masovnijeg, narodnog bunta.

Nakon brojnih pretnji prosvetarima i fizičkih napada na studente, a naročito 15. marta, na dan velikog protesta u Beogradu, došlo se do spoznaje da vlast više ne vodi (samo) psihološko-propagandni rat protiv “manjinskog” dela građana ove zemlje. Postalo je očigledno da je spremna na konflikt i represivne mere kako bi “vratila Srbiju poštenom narodu”. Podstrekač institucionalnog i vanistintucionalnog verbalnog, pravnog i fizičkog nasilja, koje treba da izazove osećaj straha, nesigurnosti, pasivnosti, pa i nemoći opozicione javnosti, je niko drugi do predsednik države i svih Srba(?) Aleksandar Vučić.

Čovek koji ima potpunu kontrolu nad, gotovo, svim aspektima javnog života, da bi oblikovao opažanje i ponašanje onih koji se suprotstavljaju neznanju, primitivizmu, manipulacijama, erodiranju demokratije, “prljavim poslovima” i bezakonju koristi raspoložive (uzurpirane) resurse i poluge moći, ali i nedozvoljena sredstva.

Frustrirani predsednik, ispunjen mržnjom prema slobodnomislećim građanima, očito se uživeo u ulogu “vrhovnog komandanta”. Kršeći Ustav i zakone, više ne komanduje samo Vojskom Srbije, već i policijskim i parapolicijskim formacijama. Nespreman za mirno okončanje krize, stvara napetost i traži povod za (formalno) proglašenje vanrednog stanja, premda je ono (neformalno) na privremeno zaposednutoj teritoriji dela glavnog grada – u Pionirskom parku, tik ispred njegovog sedišta. Pionirski park, koji čini celinu sa kulturno-istorijskim vrednostima celog okruženja, danima je bila zabranjena zona za građane, ali ne i okupljene “studente koji žele da uče” i maskirane lojaliste, spremne za provociranje i angažovanje pod zaštitom policije, tj. države.

Predstavnici vlasti su “predviđali” da će se 15. marta (na dan “D”) ispoljiti veliko nasilje učesnika protesta, da će “sve baciti na jednu kartu” i pokušati da “nešto urade”, čineći najteža krivična dela. “Vrhovni komandant” je kreirao atmosferu u kojoj su haos i nasilje “realna” opcija, kako bi opravdao mere i akcije kojima bi “odbranio” državu od onih koji je “ruše i uništavaju”. Izneverena su mu očekivanja – protest je protekao mirno, bez povoda da “država odsvira kraj”. Kraj su označili studenti koji zahtevaju, prvenstveno, da institucije postupaju u skladu sa propisanim nadležnostima. Povod je bio, ničim izazvan, incident kod Pionirskog parka koji je inicirao prvi ešelon “lojalista”, pod zaštitom organa za održavanje javnog reda i mira.

AUTOKRATSKI REŽIM JE POD SVE VEĆIM PRITISKOM

Za ljude koji nisu skloni da priznaju poraz i ne žele da se povuku, razumni potezi su poniženje. Za njih mirno okončanje velikog skupa, kao i aktuelne krize, nije opcija. Usledilo je (za vreme petnaestominutne tišine) brutalno postupanje pripadnika policije nedozvoljenim sredstvom i izazivanje panike i ozleda među građanima. Iščekujemo vest o tome ko je naredbodavac.

I ovih dana se uveravamo da je autokratski režim pod sve većim pritiskom i da ispoljava nesposobnost da umiri “nepristojnu Srbiju”. S toga, ne čudi Vučićeva nervoza, jer

mu situacija izmiče kontroli, ali ispoljava spremnost na sve kako bi je povratio. Iritira, ne preza ni od čega. Poziva na kontrarevoluciju, preti tužiocima i policajcima koji ne budu
“štitili poredak”. Pokušaji disciplinovanja građana, koji se zalažu za promene, ukazuju da ga ne zanima demokratski legitimitet. Obzirom da se za sve pita i o svemu odlučuje, na
njemu je odgovornost što se Srbija nalazi u riziku od nasilnih sukoba njegovih podanika i boraca za institucionalno uređenje i povratak sistema vrednosti.

(Nova.rs)