Piše: Saša ILIĆ (Peščanik)

Tekst iz časopisa Gradac br. 233-234 (2024) tematski posvećenog životu i delu Filipa Davida.

Istorija političkih ideja pamti ga pod različitim imenima kao da se radilo o različitim ličnostima: rođen je kao Šlojme Zejnvil Rapoport 1863. u tada većinski jevrejskom gradu Vitebsku (današnja Belorusija). Kasnije se potpisivao ruskom varijantom svog imena kao Semjon Akimovič Rapoport, da bi ga teatrologija kao i istorija književnosti na jidišu upamtila pod imenom Š. A. An-ski. Rođen je u porodici u kojoj je dobio osnovno jevrejsko i versko obrazovanje: pohađao je heder i ješivu, stekao osnovna znanja iz talmudske književnosti i uputio se u znanja o Kabali. U životu, međutim, počeo je od kovačkog zanata, da bi se kasnije bavio knjigovezačkim poslom. Kao samouk, učio je ruski i, savladavši ćirilicu, dobro se uputio u političke prilike tadašnje Rusije. Bio je fasciniran narodnjačkim pokretom, pa je pod uticajem Gleba Uspenskog (1843-1902), napisao više knjiga o ruskom narodnom životu. Razvojni put mladog Šlojmea Zejnvila obeležen je traganjem za poslom i znanjem. Bio je često proganjan zbog knjiga i učenja koja je pokušavao da prenese deci koju je za novac podučavao hebrejski. Zbog svojih ideja, bio je prinuđen da se seli i radi različite poslove, jedno vreme čak kao rudar u rudnicima uglja i soli. No prekretnica u njegovom životu nastupila je krajem devetnaestog veka u Parizu, gde je pronašao utočište radeći kao sekretar ideologa ruskog narodnjaštva Pjotra Lavroviča Lavrova (1823-1900). Tu Šlojme Zejnvil pod uticajem novostečenih građanskih sloboda doživljava dubinsku transformaciju, pri čemu uspeva da spoji narodnjaštvo sa idejama jevrejskog prosvetiteljstva. Pod imenom Š. A. An-ski počinje da piše književna dela na jidišu, a po povratku u Rusiju 1905, zanima se beleženjem etnografske i folklorne građe u jevrejskim zajednicama Galicije i Bukovine. Na jednom istraživačkom putovanju, An-ski će u Miropolju zabaležiti legendu o tamošnjem rabinu koji je isterao demona dibuka iz tela neke devojke. Na osnovu tih motiva, An-ski će neposredno pred Prvi svetski rat napisati dramsku legendu Dibuk (Između dva sveta), remek delo jidiš književnosti. Ova drama je imala premijeru na jidišu u jednom varšavskom pozorištu 1920. No prava recepcija dela An-skog uslediće tek nakon prevoda ovog dela na hebrejski i njegovog izvođenja u Moskovskom hudožestvenom teatru 1922. Kako piše Eugen Verber, prevodilac Dibuka na srpski, zaodenuta revolucionarnim ruhom ova će predstava doživeti veliku popularnost u sovjetskoj Rusiji i preko hiljadu izvedbi do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Naposletku, predstava Dibuk, dramska legenda o nevesti koju zaposeda duh umrlog mladića, postavši tako demon dibuk, dospeva 1989. do pozornice Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Ipak, motiv lutajuće duše koja pronalazi stanište u živima, koju kabalistička tradicija zove dibukom, pojaviće se nešto ranije u srpskoj književnosti, pre svega u prozi pisca Filipa Davida, inače recenzenta prevoda ove drame u izdanju Vidika 1988.

Princ vatre, zbirka priča ovog pisca, objavljena je 1987. u tada glasovitoj ediciji „Nove knjige domaćih pisaca“ izdavačke kuće BIGZ. Kada se sa današnjeg stanovišta pogleda redakcijski kolegijum ove edicije (Radoslav Bratić, Ljubiša Jeremić, Miroslav Maksimović, Rajko Petrov Nogo, Jovan Radulović i Tiodor Rosić), postavlja se pitanje kako je knjigu priča o okultnom Filipa Davida uopšte bilo moguće objaviti u takvom okruženju, no treba imati na umu da te 1987. godine, koja stoji na početku jugoslovenskih mračnih vremena, ime ovog pisca još uvek figurira kao ime pripovedača jevrejske fantastike i talmudskih motiva, scenariste i profesora dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Takođe, David je tih godina radio kao urednik dramskog programa na Televiziji Beograd, odakle je otpušten 1992, kada je sa grupom kolega i koleginica osnovao nezavisni sindikat te institucije. Filip David je od tog trenutka ostao u opoziciji ne samo političkom režimu Slobodana Miloševića, već i kulturnom establišmentu, koji je pod egidom srpskog nacionalizma počeo da oblikuje regresivnu kulturnu politiku, koja s povremenim diskontinuitetom traje do današnjih dana. U tom smislu, David deli sudbinu pesnika, dramskog pisca i angažovanog intelektualca Miodraga Miše Stanisavljevića, koji je u isto vreme otpušten sa RTS-a i prognan na margine srpskog društva. No putevi Stanisavljevića i Davida se razlikuju, iako će se privremeno spojiti u Beogradskom krugu, u čijem su osnivanju i radu zajedno učestvovali. Tamo će obojica objaviti ključne knjige devedesetih godina (pored Mirjane Miočinović, Ivana Čolovića, Bogdana Bogdanovića, Nebojše Popova, Borke Pavićević i Ranka Bugarskog): Stanisavljević angažovanu pesničku zbirku Jadi srpske duše (1995), a David Fragmente iz mračnih vremena (1994).

Između dveju knjiga Filipa Davida, njegove poslednje mirnodopske zbirke priča Princ vatre (1987) i prve ratne knjige pod naslovom Fragmenti iz mračnih vremena (1994) ne stoji samo sedam turbulentnih godina već skoro ceo rat u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Ova činjenica o mračnim vremenima predstavlja osnov transformacije jedne izrazito elitističke poetike u angažovano pisanje do kog svakako nikada ne bi došlo da se nisu radikalno promenili politički i ekonomski uslovi života u Jugoslaviji. Takođe, promene koje će uslediti u tim mračnim godinama zahvatiće i privatni život samog Filipa Davida, jer on će u kratkom vremenskom periodu ostati bez prijatelja s kojima je prethodnih decenija činio neformalnu književnu grupu: Danilo Kiš umire 1989. u Parizu, Borislav Pekić 1992. u Londonu, dok Mirko Kovač napušta Beograd zauvek u decembru 1991. Na Filipu Davidu ostaje težak zadatak, da se izbori sa domaćim neprilikama opšte izdaje intelektualaca, sopstvene marginalizacije iz javnog života, te artikulacije kritike aktuelnih političkih prilika, o čemu svedoče tekstovi kojima se oglašavao u splitskom Feral tribjunu i beogradskoj Našoj borbi, retkom opozicionom glasilu u Srbiji. Ovi tekstovi biće kasnije sakupljeni u knjizi Fragmenti iz mračnih vremena, inspirisanoj pisanjem Hane Arent o intelektualcima u smutnim vremenima (Ljudi u mračnim vremenima, prevod Jasmina Tešanović, Dečje novine 1991). No za razliku od Arentove, David ne otvara poglavlja o pojedinačnim ličnostima u tom vremenu, već praktikuje posve drugačiju metodu: on govori o fenomenima i aspektima jednog mračnog vremena koje pokušava da razobliči. Centralna ličnost tih fragmenata zapravo je on sam – autor tekstova koji stoje na granici između proze i eseja, dnevničkog zapisa i fenomenološke analize. U tom vremenu dubokih transformacija društva i politike, Davidovi retki izlasci iz kuće predstavljaju hod kroz mračan grad koji više ne liči na onaj od ranije. U zapisu „Septembar 1991“, on razočarano komentariše premijeru predstave Dibuk, koja je u režiji Eduarda Milera izvedena u JDP-u sa Mirom Furlan u glavnoj ulozi. On spočitava da jarko osvetljena scena možda priliči nekoj njujorškoj sinagogi, ali ne i bogomolji u ukrajinskoj provinciji. „Zemaljska propast i blizina ništavila“, piše David, „otvaraju put ka beskrajnom i neizrecivom“. U tome je poruka i smisao hasidizma. Međutim, jedna slična propast zahvatila je uveliko svet oko njega i on će u svojim proznim traganjima pokušati da dosegne izgubljeni smisao. Tek povremeni susreti, kao što su šetnje sa P. U. (Pavle Ugrinov), predstavljaju retke trenutke udisaja u gradu koji je postao militarizovan i opasan. U njemu je dojučerašnji nagrađivani pripovedač (Andrićeva i BIGZ-ova nagrada za knjigu Princ vatre 1987; Nagrada “Milan Rakić” za knjigu Zapisi o stvarnom i nestvarnom 1970) izopšten iz intelektualne i kulturne zajednice, zbog čega se njegova percepcija menja. Tragovi tih promena prisutni su u gotovo svakom zapisu koji se može pročitati u Fragmentima.

Dnevnički zapisi Filipa Davida svedoče o iskliznuću jednog vremena iz zgloba bar na dva načina: tematski i formalno. Artikulacija tih tekstova je za ovog pisca u tom trenutku morala biti posve novo iskustvo. Ono na šta je on mogao da se osloni bila su svedočanstva intelektualaca koji su se nosili sa sličnim problemima, kao što je to bio slučaj sa Hanom Arent ili sa Kazimježom Brandisom, poljskim piscem i intelektualcem koji je u svojim Beležnicama opisao mračne godine poljskih intelektualaca početkom osamdesetih. Tu su svakako i Žilijen Benda (1867-1956), francuski filozof čija je knjiga Izdaja intelektualaca (1927) postavila osnov za razumevanje ponašanja intelektualne elite koja je u prelomnim vremenima evropske istorije odustala od odbrane univerzalnih vrednosti. David će često citirati ovog autora u svojim tekstovima. Takođe, značajan trag u njegovom promišljanju izglobljenog vremena ostavili su Česlav Miloš i Adam Mihnjik, kome će u jednom trenutku uputiti čak javni dopis. No ono što svaki pisac vrlo dobro zna jeste činjenica da u takvim vremenima svako ostaje sam sa iskustvom sopstvenog pisanja (i čitanja) u prethodnim godinama. Tako je i Filip David mogao pre svega da se osloni na svoje prozno pisanje iz prethodnih decenija, pre svega na zbirku priča Princ vatre koja predstavlja umetnički zenit jednog perioda njegovog književnog rada. Formalno i tematski gledano, iz ove zbirke će se generisati dve linije njegovog pisanja tokom devedesetih godina i kasnije. Jedna linija vodi ka romanima Hodočasnici neba i zemlje (1995), San o ljubavi i smrti (2007) i Kuća sećanja i zaborava (2014), koji rekreiraju teme iz pomenute zbirke. Druga i mnogo interesantnija linija vodi ka neočekivanom aspektu Davidovog pisanja – izuzetnim esejima koji su sakupljeni i objavljeni u knjigama: Fragmenti iz mračnih vremena (1994), Jesmo li čudovišta (1997) i Svetovi u haosu (2004). Među njima, Fragmenti ostaju najveći interpretativni izazov, jer izranjaju direktno iz Davidove pripovedačke fakture i poetičke opsesije, a sudar fantastičnog i stvarnog u njima je najintenzivniji. Tako nastali dnevnički zapisi čuvaju formalne karakteristike priča iz Princa vatre, ali se ispunjavaju realijama političkog užasa iz jugoslovenske svakodnevice.

Dve priče su ključne za čitanje Fragmenata – naslovna priča „Princ vatre“, kao i „Lice anđela“. Obe beleže slične motive – tragaoce za znanjem, doživljaje mistika, čudne susrete u konačištima na raskrsnicama, kao i ispovesti mrtvih koji pohode svet živih, odnosno demona koji pronalaze svoj dom u slabim ličnostima, kao što je to bio slučaj sa junakom iz naslovne priče Haimom Gaonom. U njemu je, naime, boravio dibuk, duh umrlog jevrejskog svirača Natana, kome je Davidov pripovedač posudio glas. Tako čitaoci saznaju o muzičkom zanosu svirača tokom jednog venčanja, kada je izgubivši kontakt s ovim svetom, doživeo najviši stepen mističkog doživljaja i – umro. Prateći tu melodiju, njegova duša je skliznula između svetova i nastavila da luta, pronašavši konačno stanište u mladiću Haimu. Ovaj motiv potiče iz jevrejske kabalističke tradicije, prisutan je u dramskoj legendi Š. A. An-skog, koji je motiv dibuka učinio opšte poznatim u pozorišnom svetu Evrope. Reč je o motivu zaposedanja nečijeg tela i isterivanja demona koji je osuđen na večno lutanje dok ne zasluži milost. U „Licu anđela“, David pripoveda o drugoj vrsti jevrejskih lutalica, deci koja su, da bi izbegla dvadesetogodišnje služenje vojske u ruskoj vojsci, ostajala između dva sveta, vidljivog i nevidljivog, poput anđela koje je mistička jevrejska tradicija zvala maločima. Motivi dibuka i maloča vrlo su produktivni u pripovedačkom opusu Filipa Davida, no oni su, za razliku od etnografskih izvora, kod njega obrađeni sa izuzetnom pažnjom i empatijom, koja čitaoca stavlja u poziciju teškog izbora između jednog i drugog sveta, čistih duhova i demona, vidljivog i nevidljivog. Oni koji imaju sposobnost da prelaze granice svetova povlašćeni su u Davidovoj prozi i u poziciji su da znaju mnogo više od drugih (podučavani su „arhanđelskoj azbuci“ kojom su bili ispisani kabalistički tekstovi). Takođe, dato im je da vide antisemitske pogrome koje su Kozaci počinili u jevrejskim naseobinama – štetlima, i da prežive najstrašnije zločine, kojima je bila ispunjena njihova svakodnevica. U svetu kojim liju potoci krvi, oni pronalaze put do ubogih i bolesnih koje mogu da leče jednim dodirom ruke. No ako se neko od tih figura uzoholi, u težnji da postanu anđeli i približe se Bogu – postaju demoni, kako se to dogodilo na kraju priče „Lice anđela“.

U mračnim vremenima, koja su za Jugoslaviju nastupila krajem osamdesetih godina, Davida su kao analitičara političkih prilika počele da interesuju one figure koje su mogle da prelaze granice između svetova: kulture i politike, privatnog i javnog, individualnog i kolektivnog. Bio je fokusiran na ulogu intelektualaca u raspadu Jugoslavije, dakle onog sloja koji je imao mogućnost da shvati šta se događa u zemlji, kao i obavezu da upozori javnost na opasnosti ka kojima je vodila aktuelna politika. U eseju „Moć zla“, David upozorava na mogućnost transformacije, pri čemu „zlo uzima oblike bića, pojava i stvari koji su mu prividno ili stvarno suprotni“. Potom sledi niz primera iz teoloških spisa u kojima se navode vidovi demonske obmane, dakle oni trenuci kada svet opsena zagospodari onima koji tim svetovima prolaze. Pritom, David pravi kreativni spoj sa „iskušenjima demona i moći zla u našem vremenu“. Navodi primer debate koju je poveo mađarski reditelj Ištvan Sabo na jednom seminaru u Beogradu. Budući da je sam režirao film Mefisto po romanu Klausa Mana, Sabo je zapodenuo raspravu o odgovornosti umetnika u totalitarnim režimima kao što je bio nacistički u vreme Trećeg rajha. David citira njegov zaključak koji je izuzetno važan za sagledavanje uloge intelektualaca u potonjem raspadu Jugoslavije: „Stvarni intelektualac nema pravo na zabludu ove vrste. Pogrešne procene u pitanjima narodnog opstanka i bitnih pitanja epohe ne mogu se ničim opravdati“. Sa ovakvom stavom, David pristupa analizi svog vremena i društva. Pitanje uloge javnog intelektualca je ključno u sistemu njegovog političkog mišljenja isto onoliko koliko su fantastični motivi dibuka i maloča bili važni u njegovoj umetničkoj prozi. Moglo bi se reći da postoje neka dvojnička svojstva između razumevanja intelektualca u mračnom vremenu i dibuka koji luta između dva sveta dok ne pronađe svoje utočište u živom čoveku. Prostori kojima oni putuju zapravo su povlašćeni prostori literature odnosno politike: oni su izloženi negativnim silama, mogu da uvide razloge i konsekvence propasti, takođe, mogu da upozore na to ili da se prikriju iza lica nekog drugog. To skrivanje iza tuđeg lica, kao u slučaju maloča, karakteristično je za figuru intelektualca koji je preuzeo ulogu ketmana u autoritarnom društvu. Slična situacija bila je karakteristična za intelektualnu i političku scenu za vreme režima Slobodana Miloševića, ali se aktivirala dvanaest godina nakon njegovog pada, kada su se slične političke ideje vratile na scenu, a većina intelektualaca okrenula lice prema izvoru političke moći.

Fragmenti iz mračnih vremena imaju dvodelnu strukturu: najpre se nižu dnevničke beleške za kojima slede eseji. Jedno su tekstovi napisani iz prvog lica a drugo su esejističke analize pojedinih fenomena. David prvi deo knjige naziva dnevnikom (četiri beleške iz ključnih meseci: „Oktobar 1990“, „Septembar 1991“, „Jul-avgust 1992“, „Oktobar 1992“), a drugi fragmentima (teme su: greh, zlo, cena ljudskog života, veličanje smrti, glupost, ispiranje mozgova, intelektualci i egzil, pitanja života i smrti, pravo jačega i učinak zabluda). Ova knjiga se ne čita linearno, jer njen drugi deo služi kao proširena analiza onih aspekata koje je subjekt posmatranja propasti uočio u prvom delu. Odnos između dnevnika i fragmenata regulisan je induktivnom logičkom metodom: kada se blizina konkretne propasti otvara ka opštim fenomenima beščašća. Idealno bi bilo čitati pojedine eseje iz drugog dela kao proširene fusnote za izuzetne dnevničke zapise iz prvog dela. Recimo „Oktobar 1990.“ korespondira za temama koje su obrađene u esejima „Greh ravnodušnosti“, „Moć zla“, „O ispiranju mozgova“. Slične veze mogu se naći između ostalih tekstova, njihove korelacije su višestruke a interpretacija višeznačna. No jedan tekst se izdvaja kao dragulj u ovoj knjizi, kao tekst koji je izgrađen na najboljim premisama Davidove prozne poetike pri čemu je osvojio prostore političke aktuelnosti i transformisao ih u značenjski poredak novog teksta, koji je naslovljen kao „Jul-avgust 1992“. Ovaj zapis ima emotivnu, analitičku, narativnu, teološku i političku dimenziju. Njegova poetika je artikulisana kao najuspeliji spoj Princa vatre i Ljudi u mračnim vremenima Hane Arent. U strukturnom smislu, ovaj zapis sadrži poetiku cele knjige u malom, jer je ispisan oko minijaturnih dnevničkih fragmenata od kojih svaki ima lirsko i etičko jezgro oko kojeg pripovedač dnevnika razvija vrtložne zapise o mračnom vremenu. Pomenuti tekst spada u red najuspelijih dnevničkih zapisa u postjugoslovenskoj književnosti; njegova vrednost je antologijska. Spada u najteži domen pisanja, koji se najboljim piscima „otme iz pera“ kada dosegnu bolnu lakoću artikulacije ideja ili pritiska stvarnosti u kojoj žive: kada etička dimenzija stoji u istom rangu sa estetskim načelom. Filip David je to postigao u ovom tekstu. On ima invokaciju koja je markirana prvom rečenicom u verzalu: OPROŠTAJ S PRIJATELjEM. Reč je o rastanku s Borislavom Pekićem, iz čijeg će se opusa aktivirati kopča za drugi paragraf naslovljen kao BESNILO. Pritom, David prevodi Pekićev centralni motiv u aktuelnu društvenu situaciju koju opisuje kao „pravu civilizacijsku katastrofu“ u kojoj su „izmileli, poput gladnih insekata, razni smutljivci, nekakav ljudski talog koji mumlajući odvaja žito od kukolja, dobre od loših Srba, Srbe od onih koji nisu Srbi, lojalne od izdajnika“. Sledi paragraf o POZORIŠNIM ILUZIJAMA (predstava JDP-a u kojoj će Mira Furlan tih dana zaigrati poslednji put pre odlaska u egzil), ali ona ne govori o teatru već teatrološki analizira miting opozicije u Beogradu, da bi u delu koji nosi naziv U SRCU URAGANA upozorio na neprirodni mir koji nagoveštava nailazak kosmičke nepogode. U takvoj kataklizmi, autor podseća na STOTO IME GOSPODNjE, odnosno na staru kabalističku legendu koja kaže da Bog ima stotinu imena, ali da je samo jedno pravo. To traganje za rečima u ovom eseju, odnosno za pravim rečima, predstavlja suštinu Davidovog književnog i intelektualnog traganja poznatog iz njegovih ranijih dela. Najbolniji fragment je onaj koji preuzima naslov iz ratne štampe u Bosni: DUŠEVNI BOLESNICI SAMI USRED SARAJEVA. David piše o psihijatrijskim bolesnicima koji su napustili bolnicu i držeći se u grupama lutaju opsađenim gradom kao žive mete: „Odbačeni od Boga i od ljudi, izgubljeni u prostoru i vremenu, okruženi nesrećom, bez samilosti, oni traže spas u solidarnosti“. U odeljku ČUDESNI BENJAMIN, autor ostavlja trag o svojoj lektiri u tim danima, reč je o pomenutoj knjizi Hane Arent. On navodi upravo njen esej o Valteru Benjaminu, za koga kaže da je u pisanju ostvario one kvalitete koje je Italo Kalvino zagovarao u svojim Američkim predavanjima: lakoću, brzinu, tačnost, vidljivost i mnogostrukost. Sve ono što je i sam David ostvario u svom dnevničkom zapisu. Na kraju tu je odlomak iz javnog pisma Adamu Mihnjiku, kome poručuje da nije stvar u menjanju jednostrane slike o Srbiji spolja, već da Srbija treba da se menja iznutra, politički i kulturno, pri čemu bi njen poredak trebalo da bude zasnovan na slobodi i sreći svakog pojedinca. Ovako se završava tekst Filipa Davida, intelektualca koji je poslao svoje letnje beleške iz 1992. u 2024. Ovakav poredak značenja nije nam preneo samo političke spekulacije i sliku jednog društva, već i metafizičku jezu, drhtanje jednog intelektualnog bića pred nesrećom ogromnih razmera, koja od svih nas zahteva odgovore danas i ovde.

Pitanje o mračnim vremenima ostaje kao refren Davidovih promišljanja do dana današnjeg. Ona ne prolaze, ali se njihove transformacije nižu, pa otuda i pokušaji definisanja koji se mogu naći u Davidovoj knjizi eseja Jesmo li čudovišta – odnosno, jesmo li samo nemi posmatrači užasa. „Suštinu mračnih vremena čine mračne ideje, koje obavijaju duhovnom tamom život oko sebe“, piše David na početku odeljka „U ogledalu devedesetih“. Ubrzo dolazi do nove postavke: „Mračna vremena imaju svoje ideologe, svoje teoretičare, svoje vojskovođe, naučnike i pisce.“ Na drugom mestu kaže da su „mračna vremena ona u kojima najmanje krivi podnose najveća stradanja“. U takvim vremenima, tokom jugoslovenskog raspada, „mračne ideje su iskopale i napunile grobnice u Vukovaru, Srebrenici i na stotinama drugih mesta“. Mračna vremena zapravo nastaju kao rezultat „mraka u ljudskim glavama“. Takav mrak je „najstrašniji, najdublji, najpotpuniji i najtrajniji“, zaključuje David. Stoga se njegova opservacija uvek i iznova okreće centralnoj temi – izdaji intelektualaca. S tim u vezi, moglo bi se zaključiti da mračna vremena mogu da se dešifruju najpre u jeziku, posredno u tekstu koji je do nastanka katastrofe imao sasvim drugačiju fakturu. Radikalne promene u procesu rastakanja Jugoslavije uticale su na dubinsku promenu ponašanja, pisanja i mišljenja ljudi. Intelektualci su uglavnom zauzimali poziciju moći, nacionalnih i etničkih interesa. Tekstovi Filipa Davida svedoče o promeni koja je išla u drugom pravcu: biti svoj, između svetova, po cenu izgnanstva, u njegovom slučaju – unutrašnjeg. Kao dibuk koji je napustivši talmudske legende izašao na scenu povesnih događanja, postavši intelektualna figura koja može da svedoči o strašnom i neizrecivom, bez obzira na zahtev kolektiva da zauvek napusti granice zajednice i zaćuti. Govoriti istinu, uprkos svemu, bio je i ostao njegov etički imperativ.