Piše: Dejan ILIĆ (Peščanik)

Nije mi teško da ponovim, a napisao sam već dvaput, pobeda ili tesan poraz pobunjenih žitelja Srbije na lokalnim izborima od nedelje u Kosjeriću i Zaječaru ravni su čudu. I čudo se dogodilo. U Kosjeriću nešto veće nego u Zaječaru, ali dogodilo se dakle i u Zaječaru. Goloruki i bosonogi narod protiv države, David protiv Golijata, i gle – čak i bez crkve na svojoj strani, narod pobedio.

I da mi čitalac ne zameri što u skladu sa duboko pogrešnim jednim tokom ovdašnje tradicije pokazujem sklonost da poraze proglašavam za pobede: uopšte ne mislim tako. Čak i u jednom krajnje praktičnom smislu, u Kosjeriću s 14 odbornika vlasti u mesnoj skupštini spram 13 odbornika pobunjenih žitelja Srbije, vlast ne može vladati kako joj se prohte. Dakle, pobeda.

Slično važi i za Zaječar. Preko 20 odbornika opozicije u mesnoj skupštini, to je dovoljno da se donedavno raspojasana većina stavi pod kakvu-takvu kontrolu. A da ne pričamo o tome da u Kosjeriću možda i nije kraj čudima, da se ono najveće čudo još može dogoditi, da i dalje ima razloga za nadu u potpunu pobedu.

Podigao se pobunjeni David, čvrsto stao na noge i sad izaziva… dobro, ne baš Golijata nego upravo državu samu, i to ne (Hobbesovog) Levijatana, nego baš (Neumannovog) Behemota: čudovište od (kad smo već krenuli s nacijima i sličnim čudovištima – nacističke) države.

To su ta dva krovna čuda, u Kosjeriću i Zaječaru. A pod njima, bilo je i drugih čuda u nedelju. Nije baš David, ali je zaličio na njega glumac Dragan Jovanović, i to ne kad je tobože zabavio, a u stvari hrabrio žitelje Kosjerića nasred ulice, nego kad je zapevao pred kordonom policajaca, nasmejan i razigran, plesom i pesmom protiv Behemota. Kultura/umetnost u svom uzvišenom vidu – u službi ljudi, pobunjenih žitelja Srbije.

Teško je zamisliti šta je bilo u glavi glumca dok je pevao i smejao se policajcima u lice. Videli smo samo sliku, predstavu. A predstava bi se mogla opisati kao provera ljudskosti – jesu li policajci u kordonu, ispred glumca, ljudi ili nisu? Kako se to uopšte proverava. Otpevao i odigrao glumac kratku predstavu, policajci, neki od njih, nasmejali se, dobar glumac.

Ljudi su, je l da? Završio glumac, počeo da tapše samome sebi i gleda policajce, kaže hajde, aplauz, al’ ruke ostale strogo prekrštene na grudima. Nisu ljudi, je l da? Biblijska scena, zaista. Na stvari je bilo spasavanje duše, policajaca, razume se. I – nije se desilo, i tu su priliku propustili, šteta. E protiv toga je bio ustao narod u Kosjeriću i Zaječaru, protiv te obezljuđene države.

I odigrao skoro pa nerešeno protiv… da kažemo neljudi, preterali bismo, možda. Pobeda dakle, nad takvim protivnikom. Samo što ni tu nije bio kraj čudima.

Kao čudo pojavio se Raša Nedeljkov u nedelju uveče, pošto se završilo glasanje i rekao – istinu. I znao je da bi istina mogla skupo da ga košta, i njega i njegovu organizaciju CRTA, za posmatranje izbora, ali nije – gle, čuda – kalkulisao, nije hteo da podiđe, nije hteo da prećuti, na papiru su stajali brojevi, te brojeve su kao činjenicu overili članovi biračkih odbora, i njegovo je bilo da činjenice, istinu saopšti.

Uveliko se slavila pobeda opozicije širom Srbije, iako se to čudo ipak nije desilo, i Nedeljkov je izašao i rekao – tog čuda nema. Možda će ga biti, možda se i desilo, za tren, pa se izgubilo, ali ono što je ostalo, na papiru, kaže da ga – nema. Pokvario ljudima slavlje, zagorčao im život? Meni je pak vratio nadu – ne u to da ovde ima ljudi koji pošteno, profesionalno rade svoj posao.

Naprotiv, uopšte to nisam video kao gest ili ponašanje profesionalca. U svojoj suštini bio je to politički i opozicioni gest: govoriti istinu, to je u Srbiji čista politika u svom najoštrijem opozicionom vidu. Dakle, vratio mi je nadu u to da se ovde može govoriti istina i tako se suprotstaviti lažljivom, prevarama sklonom režimu, to jest državi samoj, to jest Behemotu.

Kao glumac Dragan Jovanović, tako je i „posmatrač“ Raša Nedeljkov stao pred svog Behemota, stao kao David pred Golijata i – pobedio ga, sasvim jednostavno, tako što je, kao i glumac, dobro uradio svoj posao. Uveče, posle dana za glasanje, računaju se samo brojevi. Ne možete izaći i proglasiti najveće čudo/pobedu, a da ne kažete brojeve. A baš to se dogodilo.

Dogodilo se iz čiste želje, ili iz očaja, ili iz osećanja da pravda mora da se zadovolji, a zadovoljiće se kada pobunjeni žitelji Srbije pobede na izborima… šta god da je bio razlog i koliko god da je bilo ljudski pokleknuti pred iskušenjem pobede – to se naprosto ne radi. Prvo brojevi iz zapisnika, pa onda pobeda, ako brojevi tako kažu. Nikakvi komentari, nikakva pogađanja, brojevi, samo je to važno.

Trenutak kada su pobunjeni žitelji Srbije proglasili pobedu, prvo u Kosjeriću pa onda i u Zaječaru, kada su rekli da se čudo dogodilo, bio je trenutak kada smo mogli da izgubimo čudo koje se zaista dogodilo, da nam ona pobeda koja se jeste desila bude kao da se ništa nije desilo, da postane poraz, a da poraz uopšte nije bila. I Nedeljkov je to sprečio, on i njegova CRTA.

Samo tako što je rekao istinu. I otvorio nam oči, da vidimo šta smo zaista dobili, a dobili smo mnogo. I sad, umesto hvala, javljaju se oni koji bi da pucaju na glasnika i ubiju ga, a s njim i CRTU. Nemaju pojma. Oni ne znaju kako je i koliko je u nedelju CRTA postala važna. CRTA se spremila da odigra ulogu koju je nekada davno odigrao, što se mene tiče, nikada prežaljeni CeSID.

Čitalac, moj vršnjak, pamti kako je CeSID garantovao da je Slobodan Milošević poražen u prvom krugu predsedničkih izbora od 24. septembra 2000. Što je bilo dovoljno da ljudi masovno izađu na ulicu i zaštite svoju izbornu volju. Na reč CeSID-a su izašli.

Slično je CeSID odigrao i kada se u Crnoj Gori na referendumu odlučivalo o nezavisnosti. Razlika između onih koji su bili za samostalnost i onih drugih bila je minimalna. Na reč CeSID-a, rezultati, iako sumnjivo tesni, bili su prihvaćeni kao tačni i verodostojni. I sve to je CeSID proćerdao, prodao, za šaku… čega god, 2016, kada se direktno stavio u službu Vučića i njegove izborne krađe.

Na mesto CeSID-a došla je CRTA. Ali, životni vek CRTE na nesreću se poklopio s vekom – životnim, da, ali stvarno to traje kao čitav vek – režima s Vučićem na čelu. Pod tim režimom ne dobijate šansu da gradite kredibilnost. Možete samo da nabrajate izborne lopovluke režima, što se brzo pretvori u beskrajnu jadikovku – jeste, jeremijadu – i postane dosadno.

Tako ne možete da gradite poverenje, za poverenje su potrebne dramatične situacije i veliki gestovi. I prvu priliku koja im se ukazala za jedan takav gest, Nedeljkov i CRTA su iskoristili i – što se mene tiče – zadobili moje poverenje, namerno sam patetičan, zauvek. Ali, koga briga šta ja sad mislim o njima. Nešto drugo je važno: konačno smo dobili adekvatnu zamenu za CeSID.

Opet imamo aktera koji će kada bude najpotrebnije izaći sa istinom i reći – ovako je bilo. I na njegovu reč, ljudi će izaći na ulice da brane istinu. Jer, ako se nije desilo u nedelju na lokalnim izborima, desiće se na parlamentarnim izborima, a biće ih, ako ne uskoro, onda sledeće godine sigurno (samo da do tad sačuvamo univerzitete).

I posle tih izbora, koje će pobunjeni žitelji Srbije sigurno dobiti, na jednoj ili više lista, studentskoj, ili opozicionoj, ili zajedničkoj… kako god, izaći će Vučić i slagati da je pobedio. A onda će izaći CRTA, Nedeljkov, ili već neko od njegovih kolega, i reći će – istina je da su pobunjeni žitelji Srbije pobedili. I mi ćemo mu verovati na reč, i izaći ćemo masovno na ulice i odbraniti pobedu.

I onda više nećemo čekati čudo, vreme čuda biće za nama, i bićemo opet normalni. A to znači – opet ćemo živeti u istini.