Piše: NIKOLA KRSTIĆ (Danas)

Prošle nedelje, bio je to četvrtak, 19. jun, na Trgu republike skupina aktivista i aktivistkinja držala je široko raširene transparente na kojima su bile iscrtane mape i napisane poruke o seksualnom nasilju tokom rata. U organizaciji Žena u crnom, Autonomnog ženskog centra i Inicijative mladih za ljudska prava iskazan je protest u crnini i ćutanju pod nazivom „Pamtimo žene silovane u ratu“.

Srbija, onakva kakva je bila tokom devedesetih, u svom ormanu krije mnoga zla. Istovarila je iz sebe genocid, etničko čišćenje, koncentracione logore, masovne grobnice i štošta još.

Možemo pričati o tome da li su raščišćene te teme, da li se sa njima suočilo, da li se prešlo preko toga i da li je potrebno o svemu tome više pričati, ali mesta poput Foče ne smeju i ne mogu da se zaborave.

Agresivna politika velikosrpskog nacionalizma za vreme Slobodana Miloševića i njegovih prekodrinskih satrapa u obliku Radovana Karadžića, Nikole Koljevića, Biljane Plavšić & drugih zlikovaca napravili su od Bosne i Hercegovine mali inferno na ovom parčetu Balkanskog poluostrva.

Postoje zločini o kojima se mnogo priča, ali postoje i oni nevidljivi, oni koji su ostali zatureni u zapećku mejnstrima, štaviše, možda su i previše nezamislivi da bi racionalan um savremenog čoveka mogao tako nešto da pojmi da se to dogodilo pre samo trideset i kusur godina.

Naime, nakon što je Foča 1992. pala u ruke Vojske Republike Srpske (VRS) represija i zulumi prema bošnjačkom stanovništvu su dostizali nivoe najmračnije čudovišnosti ljudskog uma. Srpske snage su u Foči sprovele sistematsko seksualno i fizičko nasilje nad Bošnjakinjama. Zarobljene žene i devojčice najpre su držane u Buk Bijeloj, a potom prebačene u Srednjoškolski centar i sportsku dvoranu „Partizan“, gde su svakodnevno silovane, zlostavljane i držane u neljudskim uslovima.

Mnoge su odvođene u privatne kuće i stanove gde su ostajale u seksualnom ropstvu mesecima. Istovremeno, bošnjački muškarci bili su zatvoreni u KP domu „Foča“, gde su držani bez optužnice, izgladnjivani, mučeni, ubijani i odvođeni pod izgovorom razmene, iz koje se većina nikada nije vratila. Preko 200 zatočenika ubijeno je u tom periodu.

Prema pisanju i istraživanju portala Zona neodgovornosti, jedan broj zatočenica koje su držane u privatnim kućama i stanovima je prodat, neke su uspele da pobegnu iz zatočeništva, a neke su razmenjene na različitim lokacijama u periodu od septembra 1992. do marta 1993. godine. Jedna od najmlađih žrtava, dvanaestogodišnja devojčica A.B, prodata je za 200 nemačkih maraka i poslednji put viđena oko dva meseca posle toga.

„Srpski vojnici su mnoge zatočenice redovno izvodili iz Srednjoškolskog centra i ‘Partizana’ i odvodili ih u privatne kuće i stanove: tzv. Karamanovu kuću, kuću u ulici Osmana Đikića 16, stan u zgradi ‘Lepa Brena’ i kuću u selu Trnovače. U ove objekte su dovođene i Bošnjakinje iz susedne opštine Kalinovik, gde su ih srpske snage držale zatočene u tamošnjoj školi. U tim kućama i stanovima su nastavljali da ih siluju i zlostavljaju.

Neke od zatočenica bi vraćali u roku od nekoliko sati u glavne zatočeničke objekte, dok bi druge ostajale u seksualnom ropstvu u ovim kućama duže, neke i po više meseci. Jedna od žrtava koja je kasnije svedočila pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) iznela je grubu procenu da je tokom celog perioda njenog zatočeništva, tj. tokom otprilike 40 dana, silovana približno 150 puta“, navodi se na ovom sajtu.

Za te zločine pre Haškim sudom su osuđeni: Dragoljub Kunarac (28 godina zatvora), Radomir Kovač (20 godina), Zoran Vuković (12 godina), Milorad Krnojelac (12 godina), Dragan Zelenović (priznao krivicu, 15 godina), a pred sudom Bosne i Hercegovine: Gojko Janković (34 godine), Neđo Samardžić (24 godine), Radovan Stanković (20 godina), Jasko Gazdić (17 godina), Savo Todović (12 godina), Krsto Dostić (10 godina), Miodrag Nikačević (10 godina), Milan Todović (10 godina), Novica Tripković (osam godina), Mitar Rašević (sedam godina), Milomir Davidović (sedam godina), Žarko Vuković (sedam godina), Saša Ćurčić (pet godina) i Veselin Čančar (četiri godine i šest meseci). Zločini nad bošnjačkim stanovništvom Foče i okolnih sela, koje su počinile snage bosanskih Srba, postali su sastavni deo ključnih procesa pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). U nizu presuda, ti zločini su povezani s organizovanim, sistematskim planom – udruženim zločinačkim poduhvatom – za koji su odgovornost snosili najviši politički i vojni lideri Republike Srpske. Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik pravosnažno su osuđeni za svoje uloge u tom projektu etničkog čišćenja, progona i masovnog nasilja.

Da, mnogi navedeni su dočekali ruku pravde i osuđeni su na silne godine tamnice, međutim, Foča ostaje kao nevidljivi beleg ratova iz devedesetih. Tačka u kojoj su se povezali ideologija Velike Srbije, patrijarhalnog sadizma i ratnozločinačke eksploatacije.

Sve je to imalo utemeljenje u guslarskim, pesničkim i akademskim noćima, od momenta kada su Srpska akademija nauke i umetnosti zajedno Srpskom pravoslavnom crkvom pokrenule rešavanje srpskog opstanka na ovim područjima. Naravno da za ovakvu vrstu monstruoznosti potrebno je da budeš i čovekoliko stvorenje, ali ideološka potkovanost u kojoj je Foča izgubila svoju humanost i svela bošnjačko stanovništvo na najobičnije predmete, na tome je moralo pažljivo, smisleno i mnogo da se radi.

U Srbiji će Foču danas spomenuti tu i tamo pojedini aktivisti i aktivistkinje, pokoji novinar, umetnik ili odbegli pripadnik akademske zajednice, pregršt je takvih crnih rupa svesrpsko ludilo produbilo.

Od razaranja Vukovara, preko genocida u Srebrenici, do masovnih grobnica u Batajnici, Foča će ostati samo eho iz prošlosti, koji vetar ponekada nosi. Možda će jednog dana sadašnja Srbija zakonski priznati da postoje žrtve ratnog seksualnog nasilja, a možda je ovo sve jedan košmar iz kojeg ćemo se samo trgnuti.

(Autor je slobodni novinar)