Piše: NIKOLA KRSTIĆ (Danas)

Bilo je to u proleće i leto 1992. kada su počele da se otvaraju žive rane po Bosni i Hercegovini. U ime odbrane srpstva, ognjišta, ćirilice, pravoslavlja i nejači, Vojska Republike Srpske, uz pomoć državnih paranormalnih formacija, zaseka je tkivo između svega što je stajalo na putu ka rešavanju „srpskog pitanja“.

Jedna od tih najkrvavijih rana nalazi se u Višegradu, gradu koji je već preživeo tokom Drugog svetskog rata možda i najveći zulum od četničkih bandi, koje su pokušale da u potpunosti iskorene muslimansko stanovništvo. Ipak, više decenija kasnije vratilo se zlo da završi posao.

Nakon što je Užički korpus napustio Višegrad u drugoj polovini maja ’92, državna banda zlotvora, ubica i manijaka pod imenom „osvetnici“ preuzela je vođstvo nad tim gradom. Na čelu tih banditosa bili su braća Milan i Sredoje Lukić, koji su posle pred Haškim tribunalom osuđeni na doživotnu kaznu (Milan) i 27 godina zatvora (Sredoje). Višegrad je postao festival zločina: formirani su logori, započelo je sistematsko silovanje Bošnjakinja, premlaćivanje nedužnih, nenaoružanih ljudi, pljačke i uništavanje imovine Bošnjaka. Baš u junu, 14. i 27, desila su se najgrozomornija dela.

Tog 14. juna „osvetnici“ su primorali veću grupu Bošnjaka da uđu u kuću kuću Adema Omeragića u Pionirskoj ulici. Unapred su sve pripremili za zločin, tepisi i podovi bili su natopljeni benzinom. Vatru je potpalio Milan Lukić. Čuo se vrisak, ljudi su goreli, bilo je žena i dece, izgorela je beba stara tri dana koja još nije dobila ime. Četiri osobe preživele su buktinju, a po presudi Haškog tribunala najmanje 53 su izgorele ili ubijene iz automata. U kući Mehe Aljića na Bikavcu 27. juna Lukić i njegovi saučesnici zapalili su najmanje 70 Bošnjaka, jedina je preživela Zehra Turjačanin.

„Čim su je zapalili… u tom strahu, zbog svega toga nekako nisi mogao da vodiš računa, a i nisi ni mogao da vidiš šta se dešava. Kroz te prozore počela me vatra peći. Nije da je trebalo pobjeći – jer tu gore najmiliji, možda u jednom momentu mi je palo na pamet da izgorim i ja, ali ostao mi je brat pod nekim ciglama, i jedan rođak, ubiće i njih, zapaliće kuću i izgoriće i oni pod tim ciglama.

Ostao je i komšiluk, jer sutra će se vratiti zapaliće i drugi narod. Trebalo je to reći. I taj narod treba da ide. I pokušala sam. Prvo što sam uradila sa jednom rukom sam se… i na onaj prozor sam se naslonila. Kako sam izašla, vjerujte ne znam ni ja sama“, svedočila je preživala.

Nije ovo jedino zlodelo koje Milan Lukić zajedno sa svojim psoglavcima uradio; oteli su i likvidirali, 27. februara 1993. godine, dvadesetoro ljudi iz voza 671 na putu Beograd-Bar kod stanice Štrpci, a pre toga su 22. oktobra 1992. iz autobusa, koji je bio na liniji Priboj-Rudo, odveli petnaestoro ljudi u Višegrad, gde su provodili fizičku i psihičku torturu, a zatim su ih sve pobili u blizini reke Drine.

Lukić je, naravno, kao i svi psihomanijaci iz tog vremena dolijao ruci pravde, priveden je 2005. u Argentini, i nakon pravosudnog procesa, osuđen na večnost da čami u samoći. No, Srbija ne bi bila Srbija a da pri tome dodatno ne ukalja svoje ruke, čak i kada pred sobom ima nedvosmislenog i osvedočenog egzekutora svega onoga što su ostareli ideolozi i manijaci u mantijama decenijama priželjkivali u zadimljenim saloncima.

Lukićeva knjižurina „Ispovest haškog sužnja“ bila je 2011. promovisana u patrijaršijskom domu na Vračaru, a zatim i na Gradskom trgu u Valjevu u avgustu iste te godine, što je samo značilo da su zvanična, nezvanična, plitka i duboka Srbija stajale iza ovog čudovišnog stvorenja, te se nisu ni za milimetar idejno od njega odmicale.

A sada konkretno; dakle, postavlja se pitanje zašto Milan Lukić nije dobio zasluženi oreol mučeništva kao npr. Ratko Mladić, kada je apsolutno sve činio kako je bilo propisano i naređeno? To se takođe pitao i naš kolega Bojan Tončić: „Gubitnici u ratu – na vlasti u miru i njihovo vaspitno zapušteno potomstvo ispisuju brutalnu auto-lak istoriju u kojoj, ima mesta samo za jednu osobu. Zato je višegradski monstrum Milan Lukić ostao bez grafita, iako likom i delom na najuverljiviji način personifikuje suštinu agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, genocid i progon Bošnjaka na svirep način, uz podrazumevajuće nečovečne postupke, poput silovanja žena i devojaka. Možda mu je za utehu to što ga je Radovan Karadžić odlikovao Ordenom za vojne zasluge.“

Istina se, zapravo, krije negde između. Milan Lukić je u odnosu na ove premazane đenerale i lukave komandose bio previše banalan, sveden i ogoljen; njegova svirepost je bila u biti sve ono što je ideja krvi i tla tada propovedala, tu nema spora, ali, jednostavno rečeno, nije imao kapaciteta i mangupskog šlifa da sve to prekrije. Jer cela ideja tada nije bila da se to učini po svaku cenu, već da znaš i da pokriješ tragove i da do kraja svog života pokazuješ da ti sa tim zločinima nemaš nikakve veze. Lukić je pao na tom zadatku, zato su se od njega i svi odmakli, nisu ga prisvojili i upili u ovu naprednjačku pop kulturu, pa da im služi kao dvorski pajac. Veselin Šljivančanin i tzv. Kapetan Dragan su, primera radi, veoma rado viđeni gosti, analitičari i smatrači o svim globalnim i lokalnim pitanjima, ali su naučili lekciju kako da negiraju svoje učešće u tim marifetlucima.

Da uprostim, pa da zatvaramo radnju – Milan Lukić je proizvod svega onoga što su Srpska akademija nauka i umetnosti zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom i nacionalističkim grupacijama valjali tokom osamdesetih godina, on je ta neskrivena monstruoznost, bez trunke lažne milosti, on nije delio deci čokolade, on se nije svađao sa novinarima, on nije pričao da će sve biti u redu – on je bio njihova ogoljena manifestacija o ostvarenju tisućugodišnjeg sna. To što oni žele da se sklone od njega, više govori o njima, nego o njemu samom. On je bio samo operativac.

(Nikola Krstić je slobodni novinar iz Beograda)