Piše: Andrej Nikolaidis (Istraga)

Evo ovaj što je fizički nasrnuo na Avdu Avdića. Sud mu rekao: hajd’ ti sine kući, al’ lijepo da kažeš da ti je žao. Da je delija Avdiću nanio teške tjelesne povrede, sud bi mu propisao da po izlasku iz kratkotrajnog pritvora kaže da mu je „pravo žao“.  Da ga je ubio, morao bi reći: „živ se pojedoh, ruka mi se osušila“. Slušajte… Ja ne živim u Švajcarskoj ni u Luksemburgu. Nego u raspaloj, okupiranoj Crnoj Gori. Ali ovo što se u Bosni dešava, ovo što radi bosanskohercegovačko pravosuđe, ne samo da nije moguće čak ni u Crnoj Gori – nego nije ni zamislivo.

Kad te u Crnoj Gori uhvate da si junak u Sky prepiskama pripadnika narko-kartela – ideš u zatvor, jarane. Onda se tvoji advokati po medijima žale da te prepiske ne mogu biti valjan dokaz. A ti iz pritvora o tome čitaš na portalima. Ili ne čitaš. Kako god. Ali si pritvorenik, a ne ministar spoljnih poslova. I svakako iz svog kabinete na polemišeš sa novinarima koji su Sky prepisku objavili. Da sam sarkastičan, kao što jesam, rekao bih kako je Bosna i Hercegovina od Crne Gore bliža američkim standardima demokratije. Evo: 47 posto glasača Republikanske stranke izjavilo je da bi glasalo za Trumpa čak i da bude dokazano da je bio direktno umiješan u Epsteinove pedofilske orgije. Ništa nije razlog za političku,  a kamoli krivičnu odgovornost: svakako ne pedofilija niti bliskost sa narko-kartelom.

Napad na Avdića i, prije toga, privođenje novinarke koja razotkriva kriminal granične policije nisu slučajnost, nego jasna poruka da u Bosni i Hercegovini organizovani kriminal nije samo iznad zakona, nego i kontroliše sprovedbu zakona. Organizovani kriminal nije tek van dosega sudova, nego sudovi nisu van dosega kriminala, koji nemali dio sudnica očito kontroliše. I to je, a ne čak ni Dodik ili Čović, najveći problem Bosne i Hercegovine. Jer su i Dodik i Čović posljedica raspalog pravosuđa.

Da je pravosuđe funkcionalno i nezavisno, ta dva tipa bi se sad u zatvoru bavila zaštitom svoga analnog otvora, a ne zaštitom svojih „konstitutivnih naroda“. I šta ćemo sad? Hvala na pitanju: ništa.

Hajde da se i dalje pravimo da je u iole funkcionalnoh demokratiji zamislivo da se šef diplomatije obrušava na nezavisne, kritičke novinare. Pravimo se, zašto da ne, i dalje da ne postoje najmanje tri globalno ozbiljna narko-kartela koja žele Avdićevu smrt. Olakšajmo kartelima tako što ćemo po internetu i kafanama pljuvati po Avdiću, ponavljajući laži koje o njemu plasira partija vlasti čiji su najuticajniji lobisti kriminalci. Pretvarajmo se da sudstvo Bosne i Hercegovine, kada je na isti dan kada je iz Slovenije stigla prijetnja Avdiću, na slobodu pustilo napadača na ovog novinara, nije poslalo poruku da je Avdić legitimna meta i da zainteresovani za nasilje nad dotičnim budu slobodni da postupe po nahođenju. Avdi Avdiću nije ugrožena sigurnost. On nema nikakvu sigurnost,  a ono čega nema ne može biti dovedeno u pitanje. Jebaji ga: u društvu u kojem je kriminal zaštićen i nekažnjiv, ono što je nezaštićeno i podložno kazni je pisanje o kriminalu.