Piše: Milan St. PROTIĆ (Danas)

Na početku jedna ispravka iz teksta od prošle subote. Original citata na francuskom glasi: „Plus ça change, plus c’est la même chose“ (Što se više menja, više je ista stvar“). Autor je Žan-Batist Alfons Kar, devetnaestovekovni novinar i publicist. Potiče iz 1849. i odnosi se na poređenje doba Julske monarhije i postrevolucionarne vladavine Luj-Napoleon Bonaparte (potonjeg cara Napoleona Trećeg). Moje izvinjenje, poštovanom čitaocu.

A sad, ono glavno.

Dakle, osvanu ovaj 1. novembar. Najzad. Preturismo nekako preko glava prethodnu turobnu godinu. U protestu, neslaganju, vapaju. U iščekivanju i nadi. No, ništa se ne pomeri s mrtve tačke. Režim ostade nem i gluv, imun i bezosećajan, i prema novosadskoj tragediji i prema zahtevima pobunjenog naroda. NJegov odgovor bio je negacija, represija i manipulacija. Hapšenja, prtivori, batine, ucene i pretnje. Antagonizam je rastao iz dana u dan.

I evo nas sad u Novom Sadu ponovo. Skupiće se ogromna masa, biće sećanja na nevino stradale, biće demonstracija i gromoglasnih povika upućenih vlastima. Biće suza i izliva gneva. Biće ožalošćenih i frustriranih. Biće mirnih i nemirnih.
Valjda nasilja neće biti. Valjda je i vlast konačno nešto naučila. Ili nije? Valjda će se dozvati pameti? Ili neće?

Da li će nam se ponoviti tužne scene iz prošlosti? Da li će se ponoviti zloupotreba policajaca i žandarma, horde besprizornih huligana s batinama u rukama? Valjda neće.

Silom se protest naroda ne može ugušiti. I ako se namah učini da je utihnuo, rasplamsaće se još žešćim žarom u sledećem trenutku. Srbija jaram više podnositi ne može. Aman zaman, ljudi, dosta je bilo.

Ne može. I neće.

Današnji skup bi trebalo da bude zamajac novog talasa pobune. Pobune protiv aktuelne vlasti i aktuelnog vlastodršca. Sve je jasno i svima je jasno. Studenti i građani u protestu hteli bi istinu i pravdu. Hteli bi slobodu i odgovornost. Hteli bi budućnost. Režim hoće da nastavi po starom. Da dahija, otima i radi što mu se prohte. Hoće da vlada neograničeno i nekontrolisano. Hoće poslušno podaništvo, hoće aplauze i lovorike, hoće privilegije i raskoš.

Dve strane nepomirljivo suprotstavljene. Jedni nasuprot drugih. Jer, nije reč o pukom sukobu interesa. Reč je o sukobu vrednosti. O sukobu dva oprečna pogleda na svet. Na državu, na vlast, na sutrašnjicu. Dva uzjamano potiruća principa: autoritarnosti i princip demokratije. Vladavina samovolje i vladavina prava. Saosećajnost protiv nemilosrdnosti.

Srbija mora da se menja. I to da se menja iz osnova. Iz fundamenta. Sveobuhvatno. Ovo kako je bilo, i kako je sad, nije valjalo i ne valja. Ništa ne valja. Punih godinu dana, srpski studenti upravo to poručuju. Ponavljaju neprestano. I bune se bez odustajanja:

„Ne želimo ovakvu Srbiju. Ne želimo ovakav način vladanja. Tražimo promenu. Ne personalnu, već suštinsku. Nećemo stati.“
Uzaludno je ućutkivati ih, bagatelisati ih, ponižavati ih. Kontraproduktivno je progoniti ih, zatvarati i maltretirati. Besmisleno je izmišljati optužbe, montirati im krivice, blatiti ih i vređati. Represija će ih samo očeličiti. I radikalizovati. Represijom se od nezadovoljnika prave neprijatelji. Od protestanata – revolucionari.

Slomiš li im kičmu, izrašće im nova. Čvršća i tvrđa od slomljene. A ožiljci će ostati zanavek. I ožiljci i ogorčenost.
Borio se ovaj narod protiv Miloševićeve autokratije kad je najteže bilo. I tad su studenti bili na prvoj liniji otpora. I tad je izgledalo beznadežno pa se, na kraju krajeva, okončalo Miloševićevim padom. Nauk za svakog ovdašnjeg samodršca. Dragocen nauk.

Ovaj je protest i brojniji i duži u trajanju od onog 1996-97. I odlučniji. I sukobljenost je zaoštrenija no onomad. I beogradski skup 15. marta 2025. bio je masovniji od mitinga 5. oktobra 2000.

Ova će vlast pasti kad-tad. Niko nije večno vladao. Neće ni ovi. Rok im ističe. Curi im vreme. Sat otkucava. Neumitno i nezaustavljivo. Pašće ili na izborima ili će biti privoljeni na odstupanje. Uskoro će neko spustiti zavesu na njihovu vladavinu. Pogubnu i pogibeljnu. Veoma uskoro.

Sve češće razmišljam o danu posle. O poslu koji nas čeka, a koji ne može da čeka. Treba hitno graditi sve ispočetka. Od krša što za ovima ostaje praviti zdrave temelje za državu proisteklu iz zdrave politike. Treba ozdraviti čitavo društvo, atmosferu, odnose.

Znamo li šta nam je tad činiti? Šta nam je prvo, šta drugo, šta treće? Od čega poći, kud se usmeriti, čemu težiti. Vidimo li put i cilj? Kakvu Srbiju želimo?

Kucnuo je čas za dijalog upravo o tome. Za raspravu i dogovor. Naše međusobno nepoverenje, neusaglašenost, sumnjičavost je njihova jedina šansa za opstanak. Jaz između nas, njihov je prolaz za opstanak na vlasti. Upamtimo to.

Nije ovo borba dve političke opcije. Dva politička tabora. Ne. Ovo je borba za budućnost Srbije. Za model zemlje u kojoj ćemo živeti. U kojoj će ovi mladi ljudi živeti. Da postoji trun razuma kod vlastodržaca odavno bismo se dogovorili. Da je postojala svest o uzajamnosti, celovitosti i različitosti, do ovde ne bismo ni stigli. Ne bismo se ovoliko nisko srozali. Ne bismo se za svoja osnovna prava na ulicama borili. Ali, nažalost, ne nađe se taj trun razuma. Nažalost, kažem.

Zato moramo dalje. Moramo još. Moramo uzastopno. I učestalo.

Danas obeležavamo tužnu godišnjicu. Ovo je parastos za nevine žrtve. Nevine žrtve koje nisu smele stradati. Nisu smele. Krivi moraju ispaštati, moraju odgovarati, moraju se suočiti sa svojim nedelom. U suprotnom, ponoviće se strahota sa Železničke stanice u Novom Sadu.

Ljudski je život u ovoj Srbiji najbezvredniji. I čovekova dobrobit. I čovekova bezbednost. A vlast, umesto da svoje građane štiti i brani, ona ih, zarad svog kaprica, izlaže riziku, gura u nesreću, priziva tragediju.

To mora biti sprečeno. Niko, doslovno niko, nijedan pojedinac, nijedna grupa ili partija, ne sme sopstven narod dovoditi u opasnost. Kockati se ljudskim sudbinama. Odlučivati o životu i smrti.

To je naša poruka. I jučerašnja i današnja.

„Drzneš li dalje, čućeš gromove…“