Piše: Slavoj Žižek (Peščanik)

U leto 1989. godine, Fransis Fukujama predstavio je svoju viziju kraja istorije. Pošto je liberalno-demokratski kapitalizam najbolji mogući društveni poredak, tvrdio je Fukujama, dalji napredak nije moguć, osim kroz postepenu realizaciju poželjnog poretka širom sveta.

Međutim, taj „kraj“ je potrajao jedva tri decenije i sada smo na suprotnom ekstremu: danas je preovlađujuća ideja da se liberalno-demokratski kapitalistički svetski poredak raspao, zajedno sa svojim složenim pravilima koja garantuju osnovna ljudska prava (sloboda govora, univerzalna zdravstvena zaštita, javno obrazovanje i tako dalje). Zamenjuje ga brutalni novi svet u kom velike ribe jedu male, a ideologije se više ne shvataju ozbiljno, jer ono što je bitno jeste sirova ekonomska, vojna i/ili politička moć.

Tako američki predsednik Donald Tramp nije intervenisao u Venecueli da bi tamo obnovio demokratiju; učinio je to da bi dobio slobodan pristup ogromnim rezervama nafte i ruda u toj zemlji. Kao što je i ruski predsednik Vladimir Putin napao Ukrajinu da bi zauzeo teritoriju i obnovio Veliku Rusiju koja je postojala pre boljševičke revolucije i, u drugom obliku, posle nje.

Preovlađujući pogled na svet je realizam oslobođen svake iluzije i ideala. Ako ste mala zemlja, prihvatite život u strahu. Ako uživate u opscenoj moći imajte na umu da su principi nevažni. U ovom novom post-ideološkom svetu, često se kaže, pale su maske ljudskih prava, poštovanja suvereniteta drugih država i ostalog.

Ali ništa od toga nije istina. Naš postliberalni svet je prožet ideologijom čak i više od liberalno-demokratskog poretka. Trampova MAGA vizija je čista ideologija, čak i ako joj vlastiti postupci svakodnevno protivreče. Stiv Benon, ključni ideolog trampovskog populizma, opisuje sebe kao lenjinistu koji radi na uništenju države. Ali pod Trampom, američka državna mašinerija je postala jača i dominantnija nego ikad; ona rutinski krši važeće zakone i meša se u demokratske procese i tržišta. Za MAGA pokret, „sloboda govora“ je prerogativ moćnih da vređaju i ponižavaju slabe (imigrante, etničke i seksualne manjine), a ne pravo ugnjetenih i eksploatisanih da podignu svoj glas.

Isto važi za Izrael i Rusiju, da pomenemo samo dva primera. Izrael je sada opsednut cionističkim fundamentalizmom, koji se poziva na Stari zavet da bi legitimisao brutalnu kolonizaciju Gaze i Zapadne obale. Isto tako, Putin legitimiše svoju moć evroazijskom ideologijom koja se suprotstavlja zapadnom individualističkom liberalizmu i navodno ceni tradicionalne hrišćanske vrednosti. Prioritet ima zajednica, a pojedinci bi trebalo da budu spremni da se žrtvuju za državu.

Na tom tragu, vodeći Putinov ideolog Aleksandar Haričev formuliše osnovne karakteristike Homo putinusa i njegove navodno „samopožrtvovane“ prirode: „Za nas, sâm život izgleda da znači mnogo manje nego za zapadnjaka. Mi verujemo da ima stvari važnijih od pukog postojanja. To je, u suštini, temelj svake vere.“

U svakom od tih slučajeva, potpuno nam izmiče svet onakav kakav jeste: preovlađujući „realizam“ ignoriše ekstremnu ideologiju koja je potrebna da bi se reprodukovao status quo.

Ova tenzija leži u osnovi jedne od ključnih karakteristika savremenog sveta: sve više država se oslanja na kriminalne naoružane bande za održanje svoje moći. Haiti, koji duže od 200 godina trpi kaznu za svoju uspešnu revoluciju koju su predvodili robovi, tek je najekstremniji slučaj takozvane propale države, gde bande kontrolišu 80% teritorije. Slične stvari se dešavaju u Ekvadoru (gde bande otvoreno drže delove gradova pod okupacijom) i u onim oblastima Meksika koje u potpunosti kontrolišu narko-karteli.

U ovom kontekstu treba pomenuti i Islamsku revolucionarnu gardu i politike morala u Iranu. Kao ideološka policija često idu u krajnosti koje sramote vlasti Irana. Setimo se ubistva Mahse Amini pošto je uhapšena jer je navodno nepravilno nosila maramu. Ruska vlada je koristila Vagner grupu kao posrednika da bi mogla da porekne svoje učešće u vojnim operacijama u inostranstvu. Vagner se na kraju okrenuo protiv Putinovog režima.

Najočigledniji primer su izraelski doseljenici koji otvoreno terorišu Palestince sa Zapadne obale. Oni deluju kao nezavisni pokret dok čine zločine, od paljenja palestinskih kuća i maslinjaka do prebijanja i ubijanja Palestinaca. Za to vreme, izraelska vojska samo posmatra i interveniše tek ako Palestinci pruže aktivan otpor. I ovde država toleriše, pa čak i podstiče kriminalnu bandu jer joj je potrebno da uverljivo poriče svoju ulogu.

A tu je i Tramp. Nekadašnji podstrekač pobune protiv ustavnog sedišta vlasti u SAD, sada sprovodi sopstvenu unutrašnju kolonizaciju slanjem militarizovane Službe za imigraciju i carinu (a ne Nacionalnu gardu) u gradove kojima upravljaju demokrate da tamo teroriše stanovništvo. Otkako se Tramp vratio u Belu kuću, ICE je povećao broj zaposlenih za 120 odsto i, kroz kampanju koja se obraćala belim nacionalistima, regrutovao 12.000 novih službenika koji su dužili oružje posle samo 47 dana obuke. Lica prekrivenih maskama, oni funkcionišu kao Trampova verzija doseljenika na Zapadnoj obali koji nasilno upadaju u domove ljudi bez sudskih naloga. Jedan meksički sveštenik koji radi u Mineapolisu kaže da je ICE gori od narko kartela u Meksiku.

Ipak, postoji ključna razlika: za razliku od Netanjahua ili Putina, Tramp ne održava nikakvu distancu od svoje kriminalne bande. On je njihov direktni komandant i naređuje im da ignorišu demokratske institucije i potrebe lokalnih vlasti.

Tako je Tramp, kao glavna izvršna vlast, objedinio uloge u sprovođenju američkog zakona i komandovanja bandom. To me podseća na Čestertonovu opasku da je „hrišćanstvo jedina religija na svetu koja oseća da svemoć čini Boga nepotpunim. Samo je hrišćanstvo shvatilo da Bog, da bi bio u potpunosti Bog, mora biti i buntovnik i kralj.“ Sa izvesnom ironijom, možemo reći da Tramp nastoji da funkcioniše kao hrišćanski bog: faktički kralj Sjedinjenih Država, koji svojom zemljom uglavnom upravlja dekretima, a istovremeno glavni buntovnik protiv države.

Trampovi skorašnji postupci čini ovaj paradoks još vidljivijim. Nedavno je podneo tužbu protiv Poreske uprave i od ove savezne službe kojoj je nadređen zahteva odštetu od 10 milijardi dolara. Tramp tvrdi da je oštećen u svojstvu građanina, a kao predsednik će imati poslednju reč u odluci o nagodbi i njenom iznosu.

Čak su i neki republikanski poslanici izrazili sumnje u vezi sa procesom u kojem se Tramp javlja i kao tužilac i kao tuženi, dok on priznaje da se našao u „neobičnom položaju“, gde mora da „pregovara sa samim sobom“. Kako primećuje demokratski senator iz Kalifornije Adam Šif: „Morate mu odati perverzno priznanje za smelost ove prevare. Prosto je neskriveno bezočan.“

Videli smo nešto slično i ranije, mada samo na filmu: u ranom remek-delu Vudija Alena, Banane (1971). U sceni suđenja, junak Filding Meliš zastupa samog sebe, pa je istovremeno i optuženi i advokat odbrane. Dok ispituje samog sebe, agresivno izvikuje pitanja praznoj klupi za svedoke, a zatim užurbano seda na klupu i zbunjeno odgovara. Pola veka kasnije, stvarnost je sustigla šalu.