“Oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo” – legendarnu rečenicu u kojoj je sažeta sva tragikomika krvavog raspada SFRJ izgovorio je prije tačno tri decenije tada 19-godišnji vojnik JNA iz Tuzle Bahrudin Kaletović.

Na samom početku rata u Sloveniji 27. juna 1991. godine Kaletović je tako u razgovoru sa reporetrom televizije Yutel Ivicom Puljićem obesmislio višegodišnje međusobno ubijanje naroda bivše Jugoslavije.

Na tu njegovu izjavu i dan danas ponosna je cijela porodica Kaletović.

"Svi koji su tada shvatali šta se događa znali su da je Bahrudinova izjava historijska i da je rekao samo istinu o toj budalaštini – rekao je Bahrudinov otac Taib Kaletović.

Bahrudin je sedam godina kasnije igrom zle sudbine poginuo u saobraćajnoj nesreći, ali njegove miroljubive stavove i dan-danas slijede mnoge generacije “od Vardara pa do Triglava”.

"Mi jesmo Bošnjaci i ne stidimo se toga, ali nikada nismo bili nacionalisti. I dan-danas volim Jugoslaviju i za mene je Tito jedini predsjednik. Bahrudinova sestra Mirela udala se za Dejana koji je rodom iz Prokuplja, a sa njim živi u Švicarskoj", naglasio je Taib.

Tragična priča o raspadu Jugoslavije ogleda se i kroz život nesretnog Bahrudina koji je, nakon što je preživio dva zarobljeništva u ratu, poginuo 1998. u blizini svog doma.

"Oženio se 1993. Aidom i dobio ćerku Esmeraldu, a pet godina kasnije, 18. juna, samo tri dana pošto mu je rođen sin, otišao je kolima da vrati novac ocu svog najboljeg druga Damira. U povratku je malo brže vozio, izletio je s puta u krivini i udario u brdo. Stigao je samo dva puta da vidi sina i da mu da ime Damir, baš po tom prijatelju", otkrio je Taib.

Esmeralda (28) i Damir (23) su se prije 18 godina preselili u Beč.

“Nijedan oficir nije poginuo nego samo jarani”

Čim je tog 27. juna 1991. Kaletovićev puk prešao slovenačku granicu kod Metlike, napali su ga pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije. Sukob se dogodio svega dva dana pošto je slovenačka skupština donijela odluku o samostalnosti.

Na pitanje novinara Ivice Puljića zna li zbog čega se vodi rat, Bahrudin je odgovorio:

“Koliko ja kužim, oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo. U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu. Ništa više. Ovo je opšta ludnica. Samo živ da ostanem. Gdje da pucam ja na nekoga ili neko na mene, to ne može nikako” i dodao: “Nijedan oficir nije poginuo nego samo jarani”.

Bahrudin je kao desetar bio zadužen i za tri mladića: Marka Bojanića (20), Fahira Imamovića (19) i Florima Kasumija (20) koji su tek došli u vojsku i, nažalost, sva trojica poginuli tokom tog sukoba. Nesrećnog Tuzlaka kasnije su zarobili slovenački “teritorijalci” da bi ga poslije nekoliko dana pustili zajedno sa ostalim zarobljenim regrutima.

Bahrudin je kratko bio u Tuzli, a potom je poslat u Đakovo gde je trebalo da odsluži ostatak vojske, ali je ponovo sa svojom jedinicom bio zarobljen. Pošto je opet pušten na slobodu, otišao je iz JNA 29. novembra 1991, na Dan republike koja tada već nije postojala.