Piše: Nikola SAMARDŽIĆ

Nakon pobede predsednika Bajdena SAD su održale kontinuitet odnosa prema Kini koja se i dalje smatra najvažnijim globalnim izazovom. Napad Rusije na Ukrajinu skrenuo je pažnju sa odnosa SAD i Kine, i primorao SAD i EU da redefinišu prioritete spoljne i bezbednosne politike. Odos SAD i Kine je globalni i regionalni, uzimajući u obzir ulogu Kine na globalnom tržištu i njene pritiske na Tajvan (pošto su UK predale Hong Kong tako da je Kina porušila sve dogovore i vrednosne norme). Odnos SAD i Rusije je i dalje hladnoratovski, i samo je delimično globalnog karaktera, u onoj meri u kojoj je ekonomija Rusije činilac koji je u stanju da poremeti svetsko tržište. Kako je rat u Ukrajini globalnog i hladnoratovskog karaktera, retke su države koje bi se mogle izuzeti iz stihije koja nosi ka preraspodeli svetske moći, dubokim poremećajima u međunarodnim osnosima, krizi svetskog tržišta i pomeranjima koja će nastupiti u procesima prilagođavanja.

Rat u Ukrajini preti širenjem sukoba u susedstvu Rusije i EU, Putin je pomenuo i nuklearnu intervenciju. U sadržaj sukoba Zapada i Rusije uključene su pre svega države smeštene u vidokrug ruskih strateških interesa u oblastima Baltika, Crnog mora i Jugoistočne Evrope. Crna Gora se zato ne može smatrati izuzetom, i nevažnom. Ne postoje više veliki i mali. Crna Gora je NATO članica, i do izbora aktuelne vlade najozbiljnija država kandidatkinja za EU u regionu. Žalosnom stanju Crne Gore doprinele su politički i bezbednosno kontaminirane diplomatske misije SAD, UK i EU koje su poslužile Putinu ostavljajući region na periferiji zapadnih, i u fokusu ruskih interesa. Saučestvovanje Putinovih petih kolona, bez obzira na političko opredeljenje i nacionalnu pripadnost, bilo je još jedna neposredna primena pritisaka koji su prethodno rezultirali neuspešnim pokušajima nasilnog preuzimanja institucija. Jedno od ishodišta je aktuelno stanje državnog udara.

U Crnoj Gori su maligni uticaji ruske agenture i političke koalicije Aleksadra Vučića i Dragana Đilasa, koja u ruskoj službi proizvodi nered u susedstvu, doprineli entropiji institucija i društvenih odnosa. Nedavno održani izbori u Srbiji potvrdili su sva njena pogrešna opredeljenja, na svim političkim stranama koje su u izbornom procesu bile relevantne. Međutim, aktivan otpor putinovskoj okupaciji Crne Gore, i solidarnost sa Ukrajinom, još uvek nisu dinamika koja će promeniti politički poredak, i stanje svesti, koji su samo delimično, i odozgo, odbačeni 1948. i 1997. Ako su, u proteklim godinama, Ibeovci ogrtali mantije, u tome nije bilo suštinske promene, JNA i SPC povremeno šalju u prekomande, dve sistemske snage ukorenjene u svim procesima koji su, tokom poslednjih vek i po, vodili preobražaju jugoslovenskih balkanskih provincija u rusku slavjanofilsku koloniju. Isti proces je unet u obrazac pritisaka Rusije na sve tačke koje je smatrala strateški važnim, čim je smatrala da se oporavila od pada komunizma i raspada Sovjetskog Saveza.

Crna Gora i Srbija nikad nisu ponovile uspeh istočne Evrope, koji je ostvarila i Ukrajina, i postala predmet Putinove agresije, i genocidnih namera. I zato nisu integrisane u EU. EU nije dovoljno razumela potrebu da Srbiju i Crnu Goru aktivnije uključi u evropske procese, preskakanjem pojedinih formalnih prepreka, i konkretnijim pritiskom na liderstvo. To ne moraju biti solidarnost i politički altruizam. EU će se evropeizacijom Srbije i Crne Gore osloboditi balasta ruskih kvislinških vlada.

Prividna beznačajnost Crne Gore u odnosima Drugog hladnog rata nestaje i pred pretpostavkom da se ruska agresija na Ukrajinu može smatrati nastavkom politike koju su sprovodili zvanični Beograd i JNA u toku nasilne i tragične jugoslovenske dezintegracije. Tu je nastupila samo jedna hronološka, ali ne i suštinska inverzija. Uloga Srbije u raspadu Jugoslavije bila je paradigma okolnosti u kojima se zatekla Rusija u trenutku nestanka Sovjetskog Saveza. Srbija je samo prva napala. Slovenija je uspela da se izvuče bez preteranih žrtava i razaranja, kao Litvanija pod tenkovima koje je početkom 1991. poslao poslednji sovjetski lider Gorbačov, do tada, a i nakon toga, miljenik javnosti suviše često površnog Zapada. Već se često pominju, pred strahotama Ukrajine, sudbine Vukovara i Sarajeva. U istoriji možda nema obrazaca sličnih procesa, ponavljanja, ali na njih politika neumoljivo upozorava. U svakom slučaju, Crna Gora je posredno uvučena u Putinovu zločinačku politiku u Ukrajini, dok se Putin istovetno odnosi prema celoj bivšoj Jugoslaviji.

Hladnoratovski karakter sukoba Zapada i Rusije upućuje na osnovne razlike strategije posrednog odvraćanja, u sve užem manevarskom prostoru između potrebe Zapada da zaštiti Ukrajinu, i odgovornosti pred sudbinom sveta koja je upitna nakon ponovljenih Putinovih pretnji nuklearnim udarima. Strategija posrednog odvraćanja nameće potrebu da se na ruske maligne interese odgovori na svim tačkama na kojima jedinstvo Zapada može biti dovedeno u pitanje, naročito u područjima ruskog strateškog interesa među koje spada Zapadni Balkan. SAD i EU u ovom trenutku u Crnoj Gori ne preduzimaju vidljive niti izgledne radnje odvraćanja ruskih aktera koji su prisutni i aktivni u institucijama, političkim partijama, NGO sektoru, medijima i regionu. U Crnoj Gori je uspostavljena veštačka ravnoteža političkih činilaca bez obzira na njihovo mesto u Putinovoj regionalnoj i opštoj politici. Tako su se i oni na kojima se naizgled sve prelama, URA i koncern United Media zatekli u političkom centru, a ne na stvarnim pozicijama koje su im namenile ruske i srpske službe. Crna Gora se još uvek nije suštinski vratila u NATO. Ključne ličnosti u vlasti, i odlazećoj i dolazećoj, i dalje služe interesima Kremlja i Dedinja.

Ako političke promene u Rusiji nisu moguće, u doglednom vremenu, obuzdavanje ruske agresije se mora odvijati i u jednom paradigmatskom kontekstu, pacifikacijom i demokratizacijom, zapravo denacifikacijom pojasa ruskog strateškog uticaja. Odbrana evropskog strateškog i vrednosnog prostora podrazumeva oživljavanje evropske integracije Zapadnog Balkana u novim političkim odnosima. Slično tome, prijem Finske, možda i Švedske u NATO. U istom smislu se Turska nameće kao naredni veliki izazov. U svakom slučaju, Zapadu nisu potrebni novi proksi ratovi u susedstvu u koje spada i Crna Gora, dok Srbija, konsenzusom vlasti i opozicije, i nakon izbora sprovodi Putinove strateške interese.

(Gradski.me)