Piše: Nikola SAMARDŽIĆ

Tramp i Merkel i dalje su sredstva Putinovog regionalnog uticaja. Ne samo da je ruska agentura posredno preuzela sve sistemske radnje u Srbiji, delimično u Crnoj Gori i BiH, Putin koristi zapadne diplomatije koje su u stanju jedne sklerotične inercije. EU je delimično uspostavila mehanizme spoljne i bezbednosne politike, ali tek zahvaljujući pritiscima SAD. Činioci evropske zbunjenosti su raznovrsni, od mađarskog premijera Orbana koji je otvoreni, ciljani Putinov partner, preko Nemačke koja ponekad ne zna na koju bi stranu, do holandskog premijera Rutea čiji ga jalovi cinizam, verovatno i još ponešto, čini takođe Putinovim osloncem. Putin nije uspeo da podrije Baltik, naprotiv, tamo je pretrpeo strateški debakl. Ali Zapadni Balkan ostaje prostor njegovih manipulacija, zahvaljujući ne samo dodatnom uticaju Kine ili Turske, nego i repovima koji se vuku za prethodnim vremenom, za neredom koji su ostavili Tramp i Merkel.

Tužna Vučićeva inauguracija, kojom je započeo drugi predsednički mandat, nije bila ritual koji odražava samo neuspeh njegove spoljne politike. Vučić se i dalje može pozivati na greške evropskih partnera koji su, posredstvom Ukrajine, uvukli EU u sukob s Putinom koji je u proteklih dvadeset godina bio fascinacija elita, medija, analitičara, profesora, umesto prezren i izolovan, kako to nije dovoljno ni danas. Srbija je poražena jer je razorena njena kultura, u koju spada i politička kultura, i zbog svoje sovjetofilije, i u procesu obnove ukupne narodnjačke tradicije i njenih interpretacija. Vučić je štaviše na Srbiju projektovao sve svoje intimne osobine, kojima je prožeo i inauguraciono obraćanje, ispunjeno kuknjavom, potkazivanjem i podilaženjem najnižim porivima svojih sledbenika.

I otpor Vučiću samo je ličan. Medijskim spinovanjem, lažnim vestima, ponavljanjem besmislica koje su zatrovale javni prostor, samoviktimizacijom, obijanjem bilo kakve istorijske, političke, pravne odgovornosti, individualne ili državne, smišljenim zaglupljivanjem koje prevazilazi sve socijalne, kulturne, intelektualne prepreke, Vučić je homogenizovao Srbiju oko svoje ideje zapuštene, musave, izolovane, zatucane ruske gubernije, kojom će da upravlja saučestvovanjem porodice, kumova i prijatelja, sa slepo odanom klijentelom. Srbiji je potrebna pomoć, koja pre svega podrazumeva odnos evropske civilizacije prema medijskim servisima koje Vučić i Đilas neposredno kontrolišu, a zajedno su, dok su sve očiglednije zajedno, jedan od pipaka hobotnice koji pridavljuje i Crnu Goru. Simbol Miloševićeve zločinačke vladavine bio je RTS koji je u međuvremenu multipliciran, metastazirao, tako da poruke pristižu do svake ljudske jedinke, prodirući duboko u najtamnije odaje svesti u kojoj se talože sadržaji s kontekstom i skrivenim smislom, one koje je Vučić uputio u prilici svoje inauguracije.

Srbija je zarobljena ali ne samo mehanizmima nesputane vlasti, koja se ničega ne stidi, nego i otporom Vučiću koji je Đilas, u sve očiglednoj i novoj uzajamnosti, monopolizovao pod identičnim sistemom stavova i vrednosti. Opozicija Miloševiću, koja je uspela da ga smeni, bila je nezadovoljna njegovim neuspesima, a ne njegovim namerama, ali je načelno nudila prioritete, reforme i izlazak iz izolacije. Opozicija Vučiću ne nudi reforme i izlazak i izolacije. Nema zahteva, da se napuste komandne finansije, putinovska spoljna politika i smeće kultura, da se demilitarizuju i resetuju SPC i SANU. Vučić ne osuđuje Putina i Putinove zločine s pravom strepeći da će time da osudi sopstvene stavove i ponašanje iz najgorih vremena, svestan da to nije toliko teško koliko on samne pripada kulturi u kojoj individualna odgovornost proističe iz etike introspekcije i odgovornosti.

Slom svake kulture, nakon 35 godina smišljene kleroudbaške talibanizacije, ne podrazumeva da je Srbija beznadežno propala. Srbija je obrazac jedne regresije pod malignim uticajima koji se moraju zaustaviti na svakoj tački, do Trampa ili Merkel lično, podrazumevajući imperativ za EU, SAD i NATO, da Putin bude bezuslovno poražen, a Ukrajina vraćena u granice pre 2014. Uvlačenje Crne Gore u projekat Otvorenog Balkana jasno je odustajanje od evropske integracije, nastavak kompromitacije NATO bezbednosnog i političkog projekta, klerikalizacija sovjetskog tipa, i zatvaranje u dogovore čiji je karakter mafijaški, umesto evropski. Vučić nije ni pomenuo Crnu Goru u svojem obraćanju. Otvoreni Balkan je zabran, a ne ulaz u Šengen. Srbiji je potrebna pomoć izlečenja, a ne podrška curenju, u susedstvo, radioaktivnih supstanci koje su je ponovo učinile zbunjenim, besudnim i nesrećnim društvom. Jedan od mehanizama bio bi pritisak iz same Crne Gore da se uklone ostaci otuđene diplomatije koju su za sobom ostavili Tramp, Merkel i Mogerini, i Džonson u prethodnoj fazi, ista korumpirana klika koja je, iz zapadnih ambasada, podržavala litijaški pokret i apostolsku vladu, koja je potom samo reformisana, umesto da je obesmišljena. Namera Otvorenog Balkana je talibanizacija regiona, tako da Vučiću i Rami pripadne svakome njegov deo, a ne slobodna trgovina, i suprotna je logici evropske integracije koja podrazumeva reforme, harmonizaciju prava, i ulogu Brisela i susedske politike proširenja. Drugi pritisak bio bi na samog crnogorskog premijera, da odustane od namere da ispuni osnovni litijaški zahtev, da uvođenjem SPC u državno-pravni sistem Crnu Goru neposredno potčini Beogradu i Moskvi. Najzad, pritisci EU i SAD na Vučića, da uvede sankcije Rusiji i time se uverljivo i vrednosno odredi prema zločinačkoj agresiji, moraju postati intenzivniji kako bi se uključivanjem Srbije u zapadni konsenzus demaskirale sve snage opstrukcije u istom zapadnom svetu, a Srbija ponovo izvukla na neprijatno, bolno, ali lekovito suočavanje, ne s Rusijom, nego sa samom sobom.

Otvoreni Balkan je poziv koji se mora odbiti i jer je Vučić nepouzdan partner, i time je svaka njegova ideja, i inicijativa, kompromitovana. U poslednjih nekoliko godina uništio je elektroprivredu koja je bila jedini razvojni industrijski resurs. U poslednjih nekoliko dana otkrio da je u rasulu proizvodnja hrane, koja je bez dovoljne industrijske, budžetske i stručne podrške. U svome bizarnom, jadnom, lovu na glavu šećera, vratio je Srbiju u onaj devetnaesti vek koji je dubokim potezima oslikao Milovan Glišić u posprdnom realizmu jedne žalosne zaostalosti.

 (Gradski.me)