Piše: Teofil Pančić (Danas)

Da nema Vudija Alena, Džon Oliver bi bio najduhovitiji Amerikanac. Mada je inače Britanac. Ali dobro, niko nije savršen.

Kako god, ima sir Oliver običaj da u svojoj emisiji, kad najavljuje događaje iz neke zemlje, da i kratku, urnebesnu deskripciju te zemlje, u svega nekoliko reči.

Deskripcije se, naravno, menjaju s tzv. razvojem događaja. Jednom davno, a povodom ubistva Borisa Nemcova – još jednog u nizu ubistava Putinovih političkih protivnika s kojima, mislim na ubistva, Vladimir Putin nema ništa (kao što Klinton nije imao ništa s Monikom Luinski) – Oliver je prilog o tome najavio ovako: „Rusija: budući dom četrdeset i pet miliona Ukrajinaca“.

Svi smo se smejali, jer je smešno, ali to je zapravo smeh kao katalizator jedne dubinske nelagode: gledalac zna da postoji potencijal da ta rečenica postane doslovno tačna i ni najmanje smešna.

Sedam godina kasnije, tenkovi i haubice preoravaju ukrajinske gradove i sela upravo s namerom da izbace futur iz Oliverove rečenice, čime bi ona zauvek prestala da bude smešna.

U imenu ruskog državnog medija - čuj, medija! – Russia Today nema futura: na delu je čisti prezent. I to ime je, da vam kažem, sasvim odgovarajuće. To je Putinova Rusija danas, onakva kakvom voli da vidi sebe, i kakvom bi volela da je svi drugi vide.
U osnovi, RT je izvozna ekstenzija ruskih medija koji služe za unutrašnju upotrebu

Oni su u ovih dvadesetak godina stvorili paralelnu dimenziju koja orbitira negde na spoljnim rubovima stvarnosti, ali u koju znatna većina Rusa veruje, delom zato što to želi i što joj je tako lakše, delom zato što više zapravo i nema drugog izbora. Ideja koja stoji iza RT je da paralelna dimenzija stvarnosti prekrije i apsorbuje, dakle pojede i poništi ovu „običnu“ dimenziju u kojoj mi obitavamo, i da – u nekom idealnom, nedostižnom scenariju – ceo svet postane preslika slike svesti i tumačenja stvarnosti malog, ustrašenog potrošača telekranskih zapovesti iz Nižnjeg Novgoroda ili Semipalatinska.

U redu, znamo da se ništa slično se neće dogoditi. Ali, njihovo je da pokušaju, zar ne? I sve je to nekako taljigalo do 24. februara, dana u kojem je mnogo toga što smo mislili da znamo moralo da počne da se uči iznova. Ponekad i iz starih udžbenika koje smo olako i prerano otpisali.

I tako je RT, ne kao medij (jer on je to samo „tehnički“) nego kao sastavni deo putinovske mašinerije destrukcije, postao nedobrodošao u mnogim, takoreći svim zemljama koje su poželele da učine bar nešto za Ukrajinu, čineći tako nešto i za sebe same, dok još mogu.

Sada će se, kažu, sa boljih i jačih adresa prognani RT skrasiti u Srbiji. Niko ne zna šta to tačno znači, ali niko ne zna ni šta tačno znači „ruski humanitarni centar“ u Nišu, pa ipak svi nekako znamo šta je to.

Priča o RT u Srbiji posle februara 2022. nije, naravno, ruska, nego srpska priča. Ako je on moguć ovde i sada, onda je moguć samo kao logističko uporište za druge „specijalne operacije“. U Srbiji je, kao „medij“, naime, sasvim nepotreban: većina medija u Srbiji mogla bi se već danas zvati Russia Today, i većina njihovih konzumenata već danas zna i misli tačno ono isto što i oni u Sverdlovsku i Semipalatinsku, kojima je Rusija i juče i danas i sutra. Čisto traćenje resursa, dakle.

A možda se RT sam pozvao u Srbiju, kao onaj Putinov subaša nedavno? Možda se time samo još jednom testira odanost upravnika gubernije i njegovih pomoćnika? Možda, ali ne vidim mnogo toga utešnog ni u toj mogućnosti. Utoliko pre što bi ovi, kakvi su, i taj test mogli da polože s odličnim. Ne valja i nije hrišćanski ljude stavljati na ona iskušenja kojima bi mogli da podlegnu.

A ja se sve pitam kako li bi Džon Oliver prokomentarisao ovu vest, kad bi nekim nesrećnim slučajem bila dovoljno važna da se on osvrne na nju? Da li bi rekao: „Srbija: od ‘Rusije danas’ do Rusije sutra“ ili „Rusija: buduća matica sedam miliona Srba“? U svakom slučaju, sir Oliver ima preča posla, a nama ništa više nije smešno.