Piše: Nikola SAMARDŽIĆ  (Gradski.me)

Sistemsko projektovanje Srbije i Crne Gore u toku 35 proteklih godina zasnivalo se na razbijanju Jugoslavije i ometanju evropske integracije. Integracija je stvarnost Evrope koja se poziva na nasleđe racionalizma i prosvetiteljstva već 75 godina. Jugoslavija je nestala jer je tu stvarnost ignorisala, otvarajući prostor sopstvenim snagama razaranja. Evropu su razumele samo Slovenija i Hrvatska, one jugoslovenske države koje su raspolagale delimičnim evropskim iskustvom.

Ulaskom Hrvatske u Šengen Evropa uspostavlja granicu Austrije i Turske iz 1699, na Savi, Dunavu i severnom obodu Bosanskog pašaluka, koji je Hrvatska upravo preskočila Pelješkim mostom. Geografski cinizam evropskog liderstva nije, međutim, bio u stanju da predvidi, da će sanitarni otklon podrazumevati prodor i zadržavanje malignih uticaja Rusije, Kine i Turske, i da će se isti uticaj premeštati u okrilje svake evropske društvene zajednice, i da je svaki populizam suicid, i onaj briselski, usmeren na prezir nerazvijenog balkanskog susedstva.

Dve decenije su izgubljene, od obećanja da će takvozvani Zapadni Balkan biti integrisan. Umesto evropske ideje za novu Jugoslaviju proces integracije svodi se na povlađivanje ruskim i turskim trolovima kojima je poverena apsolutna vlast primenjena i na budućnost i na prošlost, i na svaku ljudsku jedinku odricanjem svake slobode, političke, ekonomske, kulturne, svakog prava na posebnost i elementarno dostojanstvo. Tako je Ukrajina prepuštena Putinovoj agresiji. Evropska ideja svedena je na tehničke sporazume do kojih se ne dolazi legitimnim pritiskom, nego povlađivanjem, najbizarnijom trgovinom kojom evropski lideri i njihove vlade preuzimaju deo odgovornosti za korupciju, srozavanje demokratije i ljudskih prava, i trajanje malignih uticaja azijatskih despotija. Predsednik Srbije upravo je zaključio jedan takav ugovor sa Austrijom i Mađarskom. Izjavio je, na zajedničkoj konferenciji za novinare sa premijerom Mađarske Viktorom Orbanom i austrijskim kancelarom Karlom Nehamerom, da će tri države raditi zajedno na rešavanju problema ilegalne migracije. “Postigli smo važan dogovor oko readmisije, odnosno proterivanja onih koji nemaju sanšu da dobiju azil. Moraćemo da obezbedimo avione za povratak migranata, a to je veoma skupo. Podelićemo troškove sa Mađarskom i Austrijom, i dogovorili smo se da to bude fer odnos”. Austrijski kancelar dodao je,  “to je neophodno, jer se pokazalo da je azilski sistem Evropske unije doživeo neuspeh”, kaže Nehamer. “Ako Srbija brani svoje granice, ne brani samo svoju teritoriju, nego i Mađarsku i Austriju i celu EU i zato smo zahvalni Srbiji”, zaključio je Orban.

Stranac je simbol ontološkog straha u borni za opstanak, i gnoseološkog otpora novom iskustvu koje se, racionalno ili podsvesno, vezuje za lični i društveni identitet. Ali postoji i konkretna potreba da EU nadzire svoje granice i upravlja unutrašnjim odnosima uzimajući u obzir svoje ekonomske i demografske kapacitete. Ali strahove koje je probudila migrantska kriza, već davne 2015, nisu potisnuli istovetna osećanja prema stanovništvu bivše Jugoslavije čiji su se lideri, opet, trudili da takva osećanja budu zasnovana upravo na njihovim stavovima i ponašanju za koje su dobili mandat na relativno slobodnim izborima, i koje oni potom vraćaju na karakterologiju kolektiva koji zastupaju. Istovremeno, tome sukobu evropske i balkanske civilizacije, odvija se jedan suprotan proces. Ulazak Hrvatske, moguće je, uskoro, Bugarske i Rumunije u Šengen, spoljne granice ostatka Jugoslavije sa Albanijom preneće se na spoljne granice Šengena. Na Grčku, Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku i pomorsku granicu sa Italijom. Zapadni Balkan će dobiti formalni, i stvaran geografski i institucionalan status Švajcarske u procesu evropske teritorijalne integracije. Time i naše uzajamne granice, razgraničenja, možda i razlike, stiču osnove jednog novog kvaliteta, i karaktera, zapravo dodatno gubeći svoj smisao, koji su u Jugoslaviji imale samo za one koji su Jugoslaviju rasturali.

Ulazak u Šengen ne sme postati alternativa nijednoj evropskoj politici, ali je takva mogućnost, koju će EU isprva odbijati, razumljivo ishodište šengenskog procesa. Zapadni Balkan će u unutrašnjim šengenskim granicama postati prepreka i nov bezbednosni izazov koji je razumnije prevladati institucionalnim i tehničkim uključivanjem, umesto uobičajenog odbacivanja i izolacije. Između ostalog, uspostaviće se efikasnija kontrola nad vazdušnim saobraćajem i migracijama. Probudiće se nov optimizam koji je već bio pogonska snaga evropske integracije. Obuzdaće se uticaji malignih sila, i svi njihovi agenti isterani na čistac. Ukloniće se prepreke čija je karakterologija složenija od fizičke geografije. Na drugoj strani optimizma je samoća, kojom se kažnjavaju i jedinke i kolektivi, bez izgleda da će se popraviti. O tome svedoči iskustvo proteklih 35 godina.