Srbijanski pisac Stefan Simić objavio je priču svog poznanika kojem su, kako je naveo, za vrijeme rata nudili da dođe i "rekreativno" puca na opkoljeno Sarajevo. 

Simićevu priču prenosimo u cijelosti i bez redakcijskih intervencija:  

Pričao mi poznanik

Koji živi u centralnoj Srbiji i nije bio u ratu

Kako je bio, devedesetih, na jednoj proslavi, u svom gradu, daleko od Bosne

I neki tip koji tek što je stigao sa ratišta, valjda na produženi vikend

Prepričavao anegdote

I u jednom trenutku mu predložio

- Mali, dođi neki dan da pucaš na Sarajevo

Dam ti haubicu, i udri -

Još mi odzvanjaju te reči...

Pitam ga - zvao te da pucaš u neke mete -

Pošto ga nisam iz prve razumeo

- Ma ne, okupirali su grad, pa odozgo, po svemu, pa šta dohvatiš...

-Na grad? Na ljude? Ne sećam se da sam skoro čuo bolesniju priču

Okupiraš grad i pucaš

U koga, zašto

Ne znaš tačno, ali pucaš

Pucaš dok ima metaka, dok ti ne dosadi...

Dovedeš redom društvo, prijatelje, familiju

I pucate

Kao neiživljeni klinac na video igricama

Samo što su ovo realni ljudi, realne kuće, sve realno

I pucaš

Bez da te je briga da li si nekoga ubio

Dok spava

Dok čita ili svira gitaru

Dok umire od gladi

Dok ne zna šta će sa sobom

A meci prolaze

Ne znaš ni odakle, ni zašto

Samo krenu

Ni od kuda

I udaraju svuda po sobi, telu, uspomenama...

I možda i imaš šanse da preživiš

Ali nemaš šanse da se od svega toga ikada oporaviš

Da i posle, mnogo posle

Ti se priviđa sve to isto

Kao u najgorem košmaru

A ti zaključan

Na odloženom streljanju, koje svakog časa može da se desi

Bez najave

* * *

Kada sam prvi put imao nastup u Sarajevu

Ne tako skoro

Jedan stari Sarajlija na moje pitanje u vezi smeštaja

Rekao mi je da bi me rado primio na noćenje

Ali da se njegova žena zaklela

Da joj niko ko dolazi iz Srbije

Neće prespavati u kući

Nisam je tada razumeo

Samo sam odmahnuo rukom, kao na neku glupost

Nakon ove, i mnogih sličnih priča, razumeo sam je

Da ti neko godinama puca na grad

Upoređujući grad sa kurvom

I redaljkom

I svi imaju pravo, svako svoju turu

Ludila, i metaka

Da pokaže da je muško...

A to što neko strada, ma koga briga

I ko to zna

I gde se to piše...

Nekad je bilo Valter brani Sarajevo

A posleValter ruši Sarajevo

Srećom Sarajevo nikada neće biti srušeno

Ostaće večno da žive svi ti dragi likovi u njemu

I da čine dušu grada

Iako ih odavno više nema

Kiko, Mirza, Davorin, Kemo, Dario,...

Jesu pucali u njega, jesu ga ranili

Ali nisu ga ubili

Niti će

Sarajevo je slobodno

Bosna je slobodna

Sarajevo je živo

Bosna je živa

I nije srpska, i nije hrvatska, nego svačija i ničija

Tačnije, svoja

I svih nas koji je nosimo u srcu