Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Wroclaw, Poljska – Kada su milioni Ukrajinaca posle ruske agresije krenuli u izbeglištvo na zapad, prvu pomoć im je pružila država snažne etničke, kulturne i istorijske homogenosti koja tradicionalno nije naklonjena strancima – Poljska.

Zemlja čija desničarska vlast deli neliberalne vrednosti, u okvirima EU se bori protiv migracija sa Bliskog istoka i Afrike i promoviše vrednosti “čiste, bele, hrišćanske Poljske”, reagovala je solidarno, izuzetno brzo i efikasno obezbeđujući hranu u smeštaj.

Vlada je samo 16 dana posle Putinove invazije donela poseban zakon o pomoći građanima Ukrajine, a lider vladajuće Partije prava i pravde Jaroslaw Kaczynski je na kampanju “Pravda nema boju” uzvratio poštovanjem jedne boje – bele.

Od februara 2022. do danas, više od 9,5 miliona Ukrajinaca ušlo je na teritoriju svog suseda. Posle prvog šoka, neki su se uz ohrabrenja iz Kijeva vratili, drugi su produžili dalje na zapad, a prema rečima premijera Mateusza Morawieckog, više od 1,6 miliona se zadržalo i zatražilo azil.

Iako je brojka značajno manja od pet miliona Ukrajinaca koliko ih je u Poljskoj bilo prošle godine, mnogi izbegli dobili su dokumenta stalnog boravka i ušli u biznis. Blizu 200.000 dece im ide u škole i žele da ostanu u zemlji koja je, uz Nemačku i Slovačku, primila najveći broj Ukrajinaca u Evropi.

Prema procenama Organizacije za saradnju i razvoj, Poljska je prošle godine na održavanje izbeglica potrošila čak 8,36 milijardi eura, najviše od svih 38 članica OECD-a. To je, bez obzira na predviđanja da je zemlja na putu da 2030. postane bogatija od Britanije, velika suma imajući u vidu i pojačana izdavanja za odbranu zbog ukrajinskog rata.

Odgovor na migrantsku krizu pobrao je sve pohvale administracije u Bruxellesu koja desničarsku poljsku Vladu ne prestaje da kritikuje zbog onoga što smatra udarom na nezavisnost sudstva ili diskriminaciju LGBT populacije. Ponosni su na priznanje koje su dobili od Joea Bidena tokom njegove posete Warsawi u februaru.

”Svi čekamo mir u Evropi i želimo Ukrajincima bezbedan povratak kućama, ali shvatamo da mnogi od njih nemaju gde da se vrate”, kaže mi Radoslaw Michalski, koordinator za izbeglice u Wroclawu dodajući da 90 odsto Poljaka pozdravlja ukrajinske migrante. “Kao što su nam otvorena srca, tako su im otvorena i vrata da nađu posao.”

Poljsku i Ukrajinu vezuje snažan otpor ruskim imperijalnim ambicijama, odlučnost da se odupru zločinima koji su počinjeni po naredbi Vladimira Putina. “Nema slobodne Poljske bez slobodne Ukrajine”, izjava je koja se pripisuje ocu Poljske Jozefu Pilsudskom posle boljševičke revolucije 1917. Kijevu i Warsawi je prosperitet jednih vezan za uspeh i stabilnost drugih.

Uvodni stih himni obe zemlje gotovo je identičan: Poljska/Ukrajina još nisu propale, čime se prenosi jedinstvena karakteristika nacija koje žele da prežive podele, okupacije i agresije.

Iako je Poljska, uz Kanadu, prva 1991. priznala nezavisnost Ukrajine, i uprkos epizoda prijateljstva, odnose dve zemlje vezuje i složena, često konfliktna istorija koja se i danas probija remeteći međusobne odnose.

Pamte Poljaci Volhyna tragediju, koju nazivaju Volhyna genocidom, kada su 1943. ukrajinski nacionalisti na teritoriji bivše istočne Poljske, danas zapadne Ukrajine, ubili više od 60.000 Poljaka, među njima mnogo žena i dece.

Posle rata, poljske komunističke vlasti interno su raselile Ukrajince kako bi se problem rešio “jednom za svagda”. Na ukrajinske civile gledano je kao na simpatizere “bestijalnog” Stepana Bandere, koga Poljaci smatraju nacističkim kolaborantom iz vremena rata.

Predsednici Andrzej Duda i Volodimir Zelenski prisustvovali su u junu komemoraciji masakra u crkvi u Lutsku, na zapadu Ukrajine, ali Poljake iritira što vlast u Kijevu glorifikuje Banderu.

Warsawa zahteva izvinjenje. Kijev uzvraća da su to “neprihvatljivi i nesrećni” zahtevi. Krajem jula, fudbalski klub Śląsk Wrocław doživeo je poraz na sopstvenom terenu, ali je meč više upamćen po antiukrajinskim transparentima poput “Ukrajinci su masakrirali decu u Volhnya” i “Zaustavite ukrajinizaciju Poljske”.

Michalski smatra da se radi o “marginalnim pojavama” i podseća da je 4.000 stanovnika Wroclawa “spontano i dobrovoljno bilo angažovano da pomogne Ukrajincima”. Sem Volhyne, postoje i sasvim aktuelne nesaglasnosti.

Poljska je zabranila uvoz ukrajinskog žita zabrinuta za poremećaje na evropskom tržištu koji nanose štetu poljskim farmerima – biračkoj bazi vladajuće stranke. Jedan poljski zvaničnik je tim povodom izjavio da bi “nezahvalan” Kijev “trebalo da počne da ceni ulogu koju je Poljska odigrala za Ukrajinu poslednjih meseci i godina”.

Poljski ambasador, jedini koji je ostao u Kijevu odmah posle ruske invazije, pozvan je u ukrajinsko Ministarstvo inostranih poslova koje je oštro uzvratilo: “Izjave o navodnoj nezahvalnosti Ukrajine na poljskoj pomoći su lažne i neprihvatljive”.

Premijer Morawiecki kritikovao je poziv ambasadoru. “Takve greške ne bi smele da se događaju.” Komentarišući tenziju, bivši šef poljske diplomatije Jacek Czaputowicz nije štedeo suseda. “Postoje zemlje snažne kao lavovi, zemlje lukave poput lisica i zemlje poput hijena i šakala. Suočeni smo sa politikom hijena i šakala.” Odnosi su opisani kao “ne baš najbolji”.

Dok rat u Ukrajini ulazi u 19. mesec sa slabim izgledima da će se uskoro završiti, blede i perspektive za povratak izbeglica. Više od milion i po njih našlo je u Poljskoj nov dom. Menjaće sebe, ali i zemlju kojoj će pomoći da napusti ksenofobiju koju vlast promoviše.

Bez obzira na turbulentnu istoriju, današnja solidarnost sa Ukrajinom deluje na ponos Poljacima. Teško da Putina nešto iritira više od toga.