Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Vreme optužbi. Nedelja u razmatranju počela je tako što je predsednik Srbije sa govornice UN-a optužio Zapad za kršenje međunarodnog prava u slučaju Kosova.

Tokom obraćanja Generalnoj skupštini Aleksandar Vučić je rekao da je Zapad priznavanjem kosovske nezavisnosti “brutalno pogazio” Povelju UN-a i negirao sve principe koje danas brani. Zašto se svet nije podigao na noge u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije popraćenog secesijom Kosova? Zato što se svet nekada angažuje, nekada ćuti. Bombardovanje Beograda je na globalnu ulicu izvelo malo ljudi. Samo četiri godine kasnije, svet se podigao na noge zbog bombardovanja Baghdada.

Administraciji Billa Clintona retko ko je zamerao “humanitarnu intervenciju” napada na SRJ, dok je George W. Bush žestoko kritikovan zbog napada na Irak. Tony Blair se uz mnogo entuzijazma angažovao oko bombardovanja SRJ, a kasnije je postao savetnik predsednika Vučića. Tako je to sa politikom.

Uzalud se predsednik nada da će njegov govor ispunjen geopolitičkom didaktikom i Kosovom bilo šta promeniti u geostrateškoj orbiti. Uzalud očekuje da će prestati “pridike o teritorijalnom integritetu Ukrajine, (koje) drže oni koji su počinili agresiju protiv Srbije”. Sve u svoje vreme. Politika je disciplina u kojoj često važi ono što i u saobraćaju: puna su groblja onih koji su imali prednost.

Podsećanje na principe i načela Povelje UN-a su argumenti na Vučićevoj strani, ali postoji jedan mali problem: moćnici se na takve kritike ne osvrću. Posebno kada dolaze sa perifernih adresa. “Snažni rade ono što mogu; slabi rade ono što moraju”, govorio je grčki istoričar i vojskovođa Tukidid. Ako predsednik s tim ne može da se pomiri, ne treba da se bavi politikom.

Lideri mnogih zemalja poput Srbije možda će Vučića privatno pohvaliti, ali neće ga slediti. Pragmatski će se baviti realpolitikom, a ne isterivanjem istine - disciplinom koju svetski moćnici ne podnose i skloni su da kazne “uzbunjivače”.

Da li se Srbija podmeće ili ne, videćemo, ali da se podmetne, pobrinula se paravojna grupa od 30-ak ozbiljno naoružanih i maskiranih lica sa blindiranim vozilima. Prvo su tokom noći postavili kamione kao barikadu na ulasku u selo Banjska na severu Kosova, a kada je kosovska policija intervenisala, ubijen je jedan njen pripadnik. Potom su upali u manastir Banjska, tu se zabarikadirali, a posle čitavog dana okršaja misteriozno nestali. Šta je bio cilj njihovog okupljanja, kakav su plan imali, i dalje je nepoznato. Mnogo je više pitanja nego odgovora, a serijal optužbi se razmahao.

Vučić je Albina Kurtija, “jedinog čoveka koji želi rat”, optužio za “brutalno etničko čišćenje” Srba. Kosovski premijer uzvratio je optužbom da je zvanični Beograd rukovodio i finansirao napad grupe koju je nazvao “terorističkom”. Beograd je izrazio saučešće zbog pogibije policajca, nije mogao da porekne srpsko poreklo napadača, a onda je krenula relativizacija. Šef diplomatije Ivica Dačić oslonio se na istorijska poređenja koja podsećaju na slučaj SRJ juče i Ukrajine danas. Ako su pripadnici OVK-a bili borci za slobodu, rekao je, onda su i četvorica ubijenih pripadnika srpske grupe borci za slobodu. Kako će odjeknuti ova izjava, ne moram da nagađam.

Priština je ubijenom kosovskom policajcu posvetila dan žalosti. Beograd žali što su Srbi “naseli” na Kurtijeve provokacije, pa je Srbima ubijenim u obračunu u Srbiji takođe posvećen dan žalosti, a na severu Kosova čak tri dana. Provokativna politika reciprociteta izjednačava žrtvu i napadače.

Priština je sada, ohrabrena energičnim zapadnim osudama pogibije policajca, dobila priliku za inicijativu. Istopila se određena diplomatska prednost koju je Beograd neko vreme imao, ne sopstvenom, već zaslugom kosovskog premijera koji je odbijanjem da formira Zajednicu srpskih opština (ZSO) Prištinu postavio na metu kritika Zapada. Te prednosti više nema. Ubijena je rafalima sa položaja oko manastira Banjska. Kurti će da insistira da mu Beograd izruči napadače koji su se volšebno našli u Srbiji. Niko za dogledno vreme neće pričati o ZSO-u.

Vučiću i političarima u Beogradu i Kosovskoj Mitrovici došla je na naplatu pogrešna i kratkovida odluka da se Srbi sa severa prošlog novembra povuku iz kosovskih institucija, uključujući i kosovskih snaga bezbednosti. Da je bilo srpskih policajaca, do najvećeg oružanog sukoba od 2004. teško da bi došlo.

Bezbednosne vlasti na Kosovu pokazale su impresivan arsenal zaplenjenog oružja i optužile potpredsednika Srpske liste - filijale Srpske napredne stranke - Milana Radoičića da je organizovao i učestvovao u napadu. Gazmend Hoxha, generalni direktor kosovske policije, pokazao je pronađenu dozvolu za nošenje oružja za ličnu upotrebu izdatu Radoičiću u Kraljevu. Dan kasnije, objavljen je snimak iz drona za koji u Prištini tvrde da pokazuje Radoičića u punoj ratnoj opremi.

Kao što ćute u bolnici u Novom Pazaru gde se nekolicina napadača nalazila na lečenju, srpske vlasti ne pominju Vučićevog čoveka broj jedan za odbranu Kosova koji uterivanjem straha i ucenama na izborima obezbeđuje spektakulatne pobede Srpske liste. Jedni ga sumnjiče da je umešan u ubistvo liberalnog kosovskog političara Olivera Ivanovića januara 2018. i da mu vlasti u Beogradu u znak zahvalnosti tolerišu kriminogeni biznis na Kosovu i omogućavaju lukrativne poslove građevinskog sektora širom Srbije. Drugi ga hvale kao beskompromisnog borca za očuvanje sloboda Srba na njihovoj svetoj kosovskoj zemlji.

Da li su naoružani Srbi pripadnici Severne brigade koju je Radoičić promovisao u vreme kada se pretećom videoporukom snimljenom ispod velikog krsta iznad srpskog mesta Leposavić na severu Kosova obratio Albancima: “Pravi teror nad našim srpskim narodom tek počinje. Mom narodu na severu, a i svim Srbima, samo da kažem, i onima drugima, tu sam, vratio sam se, a vi znate šta to znači jer odavde nazad nema. Živela Srbija.”

Ključno pitanje je da li iza operacije Banjska, kako tvrde kosovski zvaničnici, stoji Vučić ili on o tome nije bio obavešten? Oba scenarija su opasna. Ako je znao, onda je stao ne samo iza jedne amaterski izvedene operacije već i opasne provokacije u vreme kada javno priča da je Srbija zainteresovana za pregovore, a ne rat. Ako predsednik s tim nema veze, onda znači da je izgubio kontrolu nad militantnim nacionalistima. Moglo je to da se nasluti kada je Vučić pre godinu priznao da je “bar 20 puta” sprečavao Srbe sa severa da napuste kosovske institucije, a oni ga ipak nisu poslušali. Izvesno je da je naneta ogromna šteta ne samo Srbima na Kosovu već i zvaničnom Beogradu.

Vučić će sada dospeti pod snažan pritisak da ili obnovi kontrolu nad srpskim Crvenim Kmerima ili da se od njih jasno ogradi. Ne zna se šta je teže. Ako efikasno spreči nove pokušaje nasilja, potvrđuje da je nad njima imao kontrolu sve vreme. Ako u tome ne uspe, gubi kredibilitet pregovarača. Stičem utisak da su Radoičić & Co. moćniji od Vučića, barem na severu Kosova. Voleo bih da grešim. Zato je predsednik u New Yorku delovao samouvereno, u Beogradu je koji dan kasnije odavao utisak čoveka koji ne zna šta mu se svalilo na leđa, smušeno i zbunjeno za nekog od koga se očekuju odluke.