Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Izrael ima pravo da se brani, ali kakva je to samoodbrana kada pogine 50 izraelskih vojnika i više od 5.600 palestinske dece? Koliko Palestinaca će biti dovoljno povrh već ubijenih više od 13.000: 20.000 ili 40.000?

Ako je 1948. proterano 750.000 Palestinaca, zar je moralo da se dogodi da 1,7 od 2,3 miliona Palestinaca iz Pojasa Gaze sada bude raseljeno i ostane bez doma? Kakva je demokratija Benjamina Netanyahua koja se, poput Afrikanera u Južnoj Africi, obračunava sa Palestincima Zapadne obale pretvarajući Izrael u državu aparthejda?

Da li je Hamasova bitka za privlačenje pažnje sveta marginalizovanom palestinskom pitanju vredna desetine hiljada života? Da li je očekivana vojna pobeda Izraela vredna gubitka podrške sveta i porasta antisemitizma?

Samo je Netanyahu kriv što se Pojas Gaze danas poredi sa Varšavskim getom. Što okupiranu Zapadnu obalu žele da anektiraju religiozni jevrejski fanatici-naseljenici koji se vraćaju u biblijska vremena Judeje i Samarije. Što Palestinci ponavljaju sudbinu Jevreja.

Netanyahu je svojevremeno otvoreno govorio da treba podržati Hamas, u čijem je nastanku Izrael učestvovao. Uništiti frakcije umerenih Palestinaca iz Fataha, podstaći teroriste, a onda reći svetu da nemate partnera za mir. Tako već 16 godina.

Premijer bez moralnog kompasa nema pravo da se poziva na moralnu superiornost dok blokadom isporuka hrane, goriva ili lekova izaziva humanitarnu krizu, bolesti i infekcije. Njegov blitzkrieg uništava bolnice, škole, džamije, jasno obeležena kola hitne pomoći ili civile koje je pozvao da krenu na jug Pojasa Gase da bi ih onda bombardovao.

Netanyahu je kriv što se u obračunu jednog semitskog naroda protiv drugog semitskog naroda devalvira pojam antisemitizma. Nisu svi Jevreji Netanyahu, koji providno svaku kritiku pokušava da podvede pod antisemitizam.

Ukoliko premijer želi da obezbedi sigurnost svom narodu, morao bi da prekine da oduzima palestinsku zemlju, da vrati oduzetu i obezbedi Palestincima nezavisnu državu punog suvereniteta.

Samo je Hamas kriv što je varvarskim masakrom civila 7. oktobra i uzimanjem 240 nevinih talaca izazvao toliki bes Izraela i ujedinio dotle podeljene izraelske Jevreje. Ukoliko želi da sačuva palestinsku decu, Hamas bi morao Izraelu da prizna pravo na postojanje i odustane od oružane borbe. Morao bi da se pomiri sa činjenicom da su vekovima Svetu zemlju zvanu Palestina naseljavala arapska plemena, beduini, Druzi, katolici, Jermeni, Samarićani i – Jevreji.

Dok god budu birali Netanyahua koji Palestincima uskraćuje domovinu i kolektivno kažnjava čitav narod, izraelski Jevreji plaćaće cenu. Dok god Palestincima iz Gaze idol bude lider Hamasa Ismail Haniye, koji bi da Jevreje “protera u more”, Palestinci će plaćati cenu. Izbor je njihov. Ni jedna misao nije promenjena automatskom puškom, govorio je pre dve decenije dalaj-lama.

Izrael je danas u ratu sa civilima. Gde su ubijeni ili zarobljeni vojnici Hamasa? To je isto kao bombardovati čitav Manhattan da bi eliminisali kidnapera. General Giora Eiland, bivši izraelski savetnik za nacionalnu bezbednost, u nedavnoj kolumni sugeriše da nema razlike između Hamasa i civila. Rat, piše, treba da bude protiv Gaze, čitave Gaze, bez razlike između boraca i civila “jer oni su isto”.

Amihai Ben-Eliahu, ultradesničarski član Netanyahuovog kabineta, govorio je da bi u Gazi trebalo upotrebiti atomsko oružje, a upitan za sudbinu Palestinaca, samo je rekao: “Mogu da idu za Irsku ili u pustinju”.

Netanyahu regrutuje novu generaciju terorista, onih koji nemaju šta da izgube. Bio bih veoma zabrinut da sam Izraelac, tim više što Izrael nema plan za Dan posle završetka rata. Premijer tvrdi da ne postoji namera za reokupacijom Pojasa koji je Izrael Palestincima predao 2005, ali da plan predviđa “bezbednosnu odgovornost” na neodređeno vreme bez namere da se preda vlastima predsednika Mahmouda Abbasa. Nastavak stare politike izbegavanja plana za Palestince u uverenju da je najbolje da ih ignorišu.

Izrael je na putu nekakve vojne pobede u “Hamastanu”, mada se još nije suočio sa pravim otporom jer borci militantne islamističke grupe izbegavaju direktne kontakte. Mreža tunela nije uništena, a kontrola zauzete teritorije doneće Izraelu nove žrtve. Komandanti Hamasa nisu pronađeni. Yahya Sinwar, lider organizacije u Gazi, i dalje se uspešno krije negde u Khan Younisu, najvećem gradu na jugu Pojasa koji je verovatno budući cilj izraelskih operacija.

I dok procene kažu da će biti neophodno nekoliko meseci da se neutralizuje Hamas, politički časovnik otkucava brže od vojnog. Civilne žrtve uvećavaju nezadovoljstvo sveta. Izrael gubi globalnu bitku za javno mnenje. Svet je užasnut brutalnošću izraelskog udara. Kritičari govore o ratnim zločinima, čak i genocidu. Prošlonedeljno istraživanje Reuters/Ipsos pokazuje da je od početka konflikta podrška Amerikanaca Izraelu pala sa 41 na 32 procenta. U drugim zemljama, uključujući i neke članice Evropske unije, još je niža. Račun treba ispostaviti Netanyahuu.

Možda će Hamas biti desetkovan, ali želja Palestinaca za slobodom posle 56 godina okupacije sigurno neće. Zato Hamas i Netanyahu deluju kao saveznici u nihilističkom konfliktu od koga oni imaju koristi samo ukoliko se ne okonča. Dok god se svet opredeljuje za jednu ili drugu grupu fanatika koji smatraju da su potpuno u pravu, stvarnog rešenja neće biti.

Nemam simpatije ni za jedne ni za druge. Nastavlja se sukob dva semitska naroda o kome piše i Stari zavet. Bez izgleda da se prekine.