Razgovarao: DINO BAJRAMOVIĆ  

Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rješavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava.

"Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007., kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova", čitamo upravo na Peščaniku njenu kratku biografiju:

"Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi."

Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmjene Ustava Srbije iz 2022., kao i zakona koji proizlaze iz ovih promjena.

Trenutno je članica Gradske izborne komisije u Beogradu.

"U Gradsku izbornu komisiju sam, zajedno sa mojim zamenikom Vladicom Ilićem iz Beogradskog centra za ljudska prava, imenovana na predlog Koalicije 'Srbija protiv nasilja'. Koalicija je i u gradsku i u republičku izbornu komisiju predložila pravnike koji nisu članovi stranaka, već su tu pre svega u profesionalnom kapacitetu. Svi mi stojimo iza političkih ciljeva Koalicije 'Srbija protiv nasilja', ali nam je među tim ciljevima na prvom mestu uspostavljanje vladavine prava i slobodnih izbora koji su njen sastavni deo. Mandat članovima izborne komisije koji su imenovani na predlog Koalicije traje do utvrđivanja ukupnog rezultata izbora, odnosno do okončanja izbornog procesa", kaže Sofija Mandić za "Slobodnu Bosnu". 

AUTOKRATA VLAST UZURPIRAO IZBORNOM KRAĐOM

Opozicija u Srbiji traži ponavljanje beogradskih, ali i izbora na republičkom nivou. Kako mi to vidimo iz Bosne i Hercegovine, izbori u Beogradu su pokradeni, dok je na nivou Srbije razlika prevelika da bi se sumnjalo u pobjedu Vučićevog SNS-a i na, eventualno, ponovljenim izborima i bez glasača iz RS-a. Ili mi možda ne vidimo dobro?

Izbori na svim nivoima su pokradeni, samo se masovnost i pojavni oblici krađe razlikuju. Medijska i finansijska neravnopravnost, zloupotreba državnih resursa vladajuće koalicije, pritisci na glasače, kupovina glasova - to su zajednički elementi izbornih neregularnosti na svim nivoima. Na lokalnom nivou, a tu je Beograd naročito važan kao glavni grad, imamo i dodatni element, a to je prijava lažnih prebivališta građanima koji ne žive u gradovima i opštinama u kojima su održani izbori. Mi takve birače skraćeno zovemo fantomski birači.

Mislim da ljudi to mogu lako da razumeju - primera radi, građani sa dvojnim državljanstvom (BiH i Srbije) bi svakako mogli da glasaju na republičkom nivou jer kao državljani imaju izborno pravo, te njihov glas nije od presudne važnosti za nacionalni rezultat. Prijavom prebivališta na lokalnom nivou stvar se sasvim menja, jer je nezakonitim prijavama prebivališta, a koje su osnov za upis u birački spisak, stvoreno veštačko lokalno stanovništvo koje prekraja izbornu volju onih koji stvarno žive u toj sredini. Kolike su razmere naseljavanja Beograda i kolika je "rupa" u biračkom spisku najbolje govori podatak da je u tom spisku za ove izbore bilo 250.000 ljudi više nego što je popisano punoletnih Beograđana na popisu sprovedenom prošle godine.

Republička izborna komisija saopštila je 29. decembra da je odbacila prigovor opozicione koalicije "Srbija protiv nasilja" za poništavanjem izbora. Vi ste, pak, članica Gradske izborne komisije Beograda, koja je 3. januara usvojila ukupni izvještaj o rezultatima izbora za odbornike Skupštine Grada Beograda prema kojoj je lista "Aleksandar Vučić - Beograd ne sme da stane" dobila 49 mandata, a izborna lista „Srbija protiv nasilja“ (SPN) osvojila 43 mandata. Na jednom od rijetkih "normalnih" medija u Beogradu neko je napisao da SPN nikako ne bio smio prihvatiti mandate ako želi intervenciju međunarodne zajednice.

Gradska izborna komisija je 3. januara usvojila ukupni izveštaj, ali je Koalicija "Srbija protiv nasilja" jučer (6. januara) izjavila prigovor na ovaj izveštaj i to iz više razloga, uključujući tu i falsifikovanje zapisnika sa više biračkih mesta koje na još jednom nivou dovodi u pitanje rezultat koji vidimo na izbornom semaforu. U tom smislu, mi i dalje koristimo sva pravna sredstva koja su nam na raspolaganju, a preostaje nam i Ustavni sud koji ima ovlašenje da poništi izbore ako dokazi ukazuju da su nepravilnosti bile takvog obima da su bitno uticale na izborni rezultat.

Priča o mandatima je preuranjena jer izbori još uvek nisu okončani. Čini mi se da vladajuća koalicija želi da se priča o mandatima jer je to način da sa priče o izbornoj krađi pređu na poruku o tome kako sve teče po planu, kako se mandati raspodeljuju i sl.

Politička odluka o tome šta će biti sa mandatima će tek biti doneta, a lični stav o tome sam već iznela u javnosti - smatram da poslanici i odbornici ne treba da podnose ostavke (jer bi to vodilo poklanjanju mandata koaliciji oko SNS), ali da treba da pronađu način da onemoguće rad institucija, a pre svega izvršne vlasti, koja je ustoličena izbornom krađom. To je principijelno, ali će sigurno skrenuti pažnju i međunarodne javnosti.

Da li, zapravo, vjerujete da će se međunarodna zajednica umiješati u raspetljavanje ovog, blago rečeno, problema jer se ustvari tek vraćaju sa odmora pa dosad i nije bilo reakcija u onom obimu u kojem bi ih, valjda, trebalo biti, i je li to jedino rješenje?

Verujem da će se umešati, sve ukazuje na to. Onim što se desilo 17. decembra vladajuća koalicija je prešla crvenu liniju i napravila veliku grešku - jedno je ukoliko ste lokalni autokrata sa nesumnjivom podrškom birača, a sasvim nešto drugo ukoliko ste autokrata koji je uzurpirao vlast izbornom krađom. Slobodni i neposredni izbori su međunarodni standard te mešanje međunarodne zajednice u ovom trenutku ima ne samo politički, već i pravni osnov.

Dan nakon Izbora, 18. decembra održani su protesti u Beogradu. Onda je Vučić, to je jasno i nije prvi put, poslao svoje huligane da prave incidente, da bi potom optužio opoziciju da je agresivna i nasilna. Koliko ljudi u Srbiji uopšte zna da on vrlo često ne priča istinu i kuda ide Srbija s njim na čelu? 

Protesti u Beogradu, 18. decembra 2023. godine (Foto: Reuters)

Ne umem da vam kažem koliko ljudi zaista veruje Aleksandru Vučiću jer samo njega i njegovu verziju stvarnosti može da vidi u medijima, a koliko njih se pravi da veruje u ono što on govori u strahu od posledica i osvete režima koji je pokazao da ne preza ni od čega. Svakako broj nezadovoljnih raste i broj građana koji je smatrao da se Srbija ne kreće u dobrom pravcu je i pre izbora bio blizu polovine, a u Beogradu i preko polovine građana.

Srbija sa takvim liderom sasvim sigurno ne ide u dobrom pravcu, već isključivo u destrukciju i nasilje. Ovo što sada živimo je samo drugi politički život koalicije socijalista i radikala koji su isti kao devedesetih godina. Ali ovog puta i za sada, njihova agresija je usmerena ka unutra, ka građanima Srbije, jer su ratove na prostoru bivše Jugoslavije već izgubili, a tolike ljude su već trajno unesrećili.

HULIGANI MEĐU GRAĐANIMA

Redovno pišete za Peščanik, jedan od rijetkih medija u Srbiji koji nisu pod direktnom kontrolom predsjednika Srbije. Usput, preporučujem našim čitaocima Vaš sjajan tekst objavljen prije skoro devet godina https://pescanik.net/jedna-regija-jedna-glupost/. Tu, u kratkim crticama, sve piše o Vučiću. U toj borbi protiv čovjeka koji kontroliše, dovoljno je samo reći, pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, „bez ispaljenog metka svoj život je položio“ sedmičnik NIN. Koliko vas je ostalo u toj borbi? Pored Peščanika, i N1, Nova S, Danas...

Nije ostalo mnogo medija, a nije ostalo ni mnogo ljudi koji žele da govore i pišu za medije, jer se time neminovno izlažu napadima režima. Ono što se desilo sa NIN-om je posledica promene vlasničke strukture i sigurna sam da će pritisak na malo preostalih slobodnih medija da se pojača u narednom periodu jer se pokazalo da oni - koliko god da su teritorijalno ograničeni - ipak dovoljno ugrožavaju vladajuću koaliciju. Odnosno, čak i malo istine može da ih uzdrma.

Ko će u toj borbi pobediti ostaje da se vidi, a ja svakako ostajem da pišem za Peščanik koji doživljavam kao slobodan u pravom smislu te reči.

Nakon tragedija u beogradskoj osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" i u Mladenovcu početkom maja prošle godine, koje su potresle čitavu regiju, počeli su protesti "Srbija protiv nasilja". Energija sa protesta koji su u maju i u junu održani u Beogradu, u julu i u augustu ipak nije bila toliko jaka, a nakon sezone godišnjih odmora više se nije mogla vratiti. Ni energija sa protesta nakon izborne krađe, poslije Nove godine i Božića teško da će se vratiti. Šta Vam predstoji, je li ponestaje snage?

Građani Srbije protestuju intenzivno od 2017. godine. Protesti su nekada masovniji, nekada manje masovni i to je sasvim očekivano. U poslednjem krugu protesta smo skoro godinu dana, tako da ne možemo da očekujemo da će ljudi biti svaki dan na ulici, to nije ni realistično ni fer očekivanje. Građani su izašli na izbore, rekli su šta misle o vlasti u Srbiji, a ta vlast je taj građanski glas pokušala da uguši. Mi smo se već prebrojali na izborima i to je ono što je centralna tema. Što se tiče protesta zbog izborne krađe, ja se ne brinem - ne treba sumnjati da je nezadovoljstvo značajno, ono nije nestalo čak i kad ljudi daju sebi za pravo da odu na letnju ili božićnu pauzu.

Da li je štrajk glađu jedne od prvakinja opozicije Marinike Tepić i još nekih od njenih saboraca, bio loš izbor? Jer, samo je imao negativan efekat, po njeno zdravlje najviše.

To je teško reći i to možda najbolje može da kaže sama Marinika, jer je to bila njena lična odluka i njen lični čin. Ona je jedina koja može da proceni da li je svojom žrtvom postigla ono što je želela. Mi ostali možemo samo da joj poželimo dobro zdravlje.

Dragan Đilas, Marinika Tepić i Radomir Lazović (Foto: Nova.rs)

A, koliko je glasača iz RS-a došlo u Beograd 17. decembra kada su bili Izbori.

Ne možemo da kažemo tačan broj - to bi mogla da kaže Uprava granične policije, to bi moglo da kaže tužilaštvo. Ali oni to za sada odbijaju da urade. Radi se svakako o mnogo ljudi koji su bili koncentrisani u više sabirnih centara u Srbiji, odakle su ih vozili da glasaju.

Kako komentarišete činjenicu da i vlast i opozicija u RS-u podržavaju Vučića?

Ne poznajem dovoljno prilike u Bosni i Hercegovini da bih mogla da kažem šta je tačan uzrok takvog stanja. To je bolje pitanje za čitaoce, oni to bolje znaju od mene.

Mogu samo da pretpostavim da se radi o posledici politike u kojoj se koalicije i podrške prave po nacionalnoj, a još češće nacionalističkoj liniji. To naravno ne vodi nikuda jer i u politici, kao i u životu, nije pametno ljude deliti prema veri i naciji i tako se za njih opredeljivati. Postoje dobri i loši ljudi, dobri i loši politički ciljevi i metode. Ko je koje nacionalnosti je manje važno pitanje. Čak mislim da većina ljudi to i oseća, ali im se sa mesta moći i odlučivanja stalno poručuje da je pripadnost naciji, a ne nekoj vrednosti, vrhunski princip. Odatkle potiču mnogi naši problemi.

SUOČAVANJE SA RATNIM ZLOČINIMA NIKADA NEĆE PRESTATI BITI VAŽNO

U oktobru prošle godine promovisana je Vaša knjiga "U krugu negacije. Godine parlamentarnog (ne)suočavanja s lošom prošlošću - slučaj Srbija". Hronološko i tematsko predstavljanje diskusija o nedavnoj ratnoj prošlosti Srbije u njenom predstavničkom tijelu, Narodnoj skupštini, piše na Peščaniku. Diskusije obuhvataju period od zaključenja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini (Dejtonskog mirovnog sporazuma) do novembra 2020. godine, kada je ovaj sporazum navršio 25 godina. U tih 25 godina, u Skupštini Srbije, izgovoreno je toliko toga što uopšte nije pojmljivo normalnom mentalnom sklopu. Koje su činjenice Vas najviše porazile?

Ilustracija:

Fabrika knjiga, Forum Ziviler Friedensdienst

Mnogo toga je porazno u odnosu političkih elita u Srbiji prema ratnim zločinima. U konkretnom istraživanju me je možda najviše porazio nastup Aleksandra Martinovića, današnjeg ministra državne uprave i lokalne samouprave, koji je kao narodni poslanik tadašnjih radikala rekao da „deca ubijena u Srebrenici nisu deca, jer nije dete svako ko može da nosi pušku“.

Govoreći o skupštinskim diskusijama o priznavanja genocida u Srebrenici i jasnog suočavanja sa ratnom prošlošću, na promociji u Kući ljudskih prava u Beogradu naglasili ste da je „najjasniju politiku u tom pogledu imala Vlada Zorana Đinđića“ i da je „samo on to stavio na listu prioriteta Vlade“. Izgleda da još dugo neće biti takve liste prioriteta.

Ja nisam toliko pesimistična, potrebno je da dođe do smene političkih generacija u Srbiji kako bismo videli drugačiji odnos - danas su na vlasti isti oni koji su bili idejni inspiratori zločina. Od njih ne možemo da očekujemo da priznaju da su promašili ceo svoj život.

U Srbiji postoji mnogo ljudi koji razumeju zašto je suočavanje sa ratnim zločinima važno i zašto nikada neće prestati da bude važno. Čini mi se da i trenutna politička situacija u Srbiji pokazuje šta se dešava kada društvo nije u stanju da se suoči sa svojom tamnom stranom. Nemaju samo Srbi tamnu stranu, naravno. Ljudska civilizacija je borba između svetle i tamne strane, i to raznih naroda.

Volela bih da i ljudi u Bosni i Hercegovini vide nas koji živimo u Srbiji kao zajednicu u kojoj je moguće da prevagne, da pobedi svetla strana. Ja u to verujem i borim se za takvu budućnost.

Da li ćete knjigu promovisati u Bosni i Hercegovini? I vlast i opozicija u RS-u, o kojoj smo pričali, kao što velikom većinom podržavaju Vučića, tako velikom većinom negiraju genocid u Srebrenici i nikome ne odgovaraju. Pa bi dobro bilo doći i u Banjaluku. Sarajevo se, nekako, podrazumijeva. 

Knjiga je, sticajem okolnosti, izašla iz štampe 11. jula prošle godine, pa smo jesen sačekali za promociju u Beogradu (i nju smo vezali za jedan simbolički datum - 5. oktobar), a imali smo i jedan manji događaj u Loznici. Svakako je ideja bila da dođemo i u Bosnu i Hercegovinu tokom ove godine, jer tema o kojoj govori knjiga se itekako odnosi na građane BiH. Verujem da ću sa izdavačem uskoro doći u Sarajevo, a spremna sam da dođem i u Banjaluku, ukoliko bude takvog poziva. Ideja istraživanja je bila usmerena na to da običnim ljudima pokažemo koliko je tema ratnih zločina zloupotrebljena radi stvaranja novih podela i održanja na vlasti, a koliko su stvari moralno jednostavne, ako im pristupimo ne kao Srbi ili Bošnjaci, već pre svega kao ljudi.