Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Tačno.net)

Vesna Rajnović, profesorka filozofije i kolumnistikinja iz Rijeke, iksnula je na Ipsilon mreži: “Masovna propaganda kolektivnog skakanja s desetog sprata bez padobrana završila se nebrojenim smrtnim slučajevima, te sveopštim polomom ruku i nogu, frakturama lobanje, slomljenim rebrima i invaliditetima svih vrsta. Sutra će ponovo širiti istu propagandu. Čini se da baš vole da se lome i samoubijaju”.

Kratka objava na društvenoj mreži dovela je do nastupa besa kod anonimnih novinara državotvorne “Politike”. Prvo je izvesni D.N. (Dileja Nemislovski?) opleo po Vesni Rajnović, optužujući je kako preti Srbima nebrojenim smrtnim slučajevima, te sveopštim polomom ruku i nogu, frakturama lobanje, slomljenim rebrima i invaliditetima svih vrsta.

Potom se u mini-hajku uključio drugi novinar iz senke, izvesni N.A. (Neznajša Analfabetović?) koji je dugotrajnim istraživačkim radom utvrdio da je Rajnović napisala nekoliko pozitivnih reči o Aljbinu Kurtiju (srpski: Satani), te da njene kolumne često prenosi portal Autonomija čiji je urednik – Dinko Gruhonjić. A Gruhonjića su “Politika”, nacionalne televizije, tabloidi i vrh Srpske napredne stranke na čelu sa Aleksandrom Vučićem (srpski: Sto za jednoga) proglasili ustašom, falsifikujući Gruhonjićeve izjave sa festivala Rebedu u Dubrovniku, te organizovali pravi medijski linč, uz prateće ispisivanje pretećih grafita na ulazu Dinkove zgrade i blokadu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde Gruhonjić radi kao profesor.

Tajna veza uzroka i posledice

Dobro, Rajnović nije napisala baš one reči s početka teksta, ali je to smisao njenog tvita na Iks mreži. Uoči održavanja Svesrpskog sabora u Beogradu, gde se po ko zna koji put ponavljalo mantranje o svesrpskom ujedinjenju i pretilo susedima, Vesna Rajnović je napisala: “Srbovanje na Gazimestanu završilo se traktorijadom. Sutra opet srbuju. Čini se da baš vole traktore”.

Takozvani novinari “Politike”, dobro istrenirani da šire priču o ugroženosti srpskog naroda i da fikciju mahnitog nacionalističkog mozga prodaju kao činjenice, odmah su njene reči protumačili kao pretnju. Neznani D.N. (Duduk Nepoštenjaković?) objavio je tekst pod naslovom “Hrvatska profesorka poručila Srbima: Opet ćete na traktore”, optužio je Rajnović za “izrazito srbofobne stavove” i naveo da Gruhonjić prenosi njene kolumne na Autonomiji. Usput je naveo i tvit Dragana Bursaća: “’Ein Volk, ein Reich, ein Führer’” Njemačka 1944. “’Jedan narod, jedan Sabor. Srbija i Srpska’” Srbija 2024. Svi znamo kako će se završiti”, kao i repliku Vesne Rajnović: “Traktorima?”

Jedva postojećem novinaru D.N. (Debilije Nikogović?) ne smeta što slogan Sabora neodoljivo podseća na nacističku parolu, ali je zato dao mašti na volju, pa iznašao ugrozu tamo gde je nema. Da razjanismo neke osnovne, očigledne stvari. Ono što je Rajnović napisala nije pretnja, nego jednostavno ukazivanje na nimalo misterioznu vezu uzroka i posledice. Naime, u stvarnom svetu, van deluzija pomračenog nacionalističkog uma, uzroci rađaju posledice, sve se odvija po principu kauzaliteta.

Starim putem do provalije

Divljanje Slobodana Miloševića na Gazimestanu i na drugim lokacijama Antibirokratske revolucije, sumanuta politika mržnje i zločina – doveli su do nacionalne katastrofe, uključujući i masovno izbeglištvo Srba iz Hrvatske. Dobronamerni ljudi su videli kuda vodi politika nacionalne intelektualne elite, pa su na vreme upozoravali da srljamo u provaliju, na primer o tome je govorio i pisao Bogdan Bogdanović još u jesen 1987. godine, odmah nakon Osme sednice.

Uzalud, široke narodne mase povele su se za mahnitim nacionalnim vođama i završile u provaliji. A naše mudro rukovodstvo sačinjeno od drugog ešalona udruženog zločinačkog poduhvata i arivista koji su se u međuvremenu pridružili mafijaško-zločinačkom klanu, ponovo priča iste priče i propoveda isti put.

Tvit Vesne Rajnović je jednostavno upozorenje na to kuda vodi nacionalistička mobilizacija, sveopšta narodna homogenizacija i težnja ka ostvarenju ideje Velike Srbije. Svaki uzrok ima posledicu. Ako skočiš sa desetog sprata, verovatno ćeš poginuti ili bar polomiti ruku, nogu, rebra, glavu. Ako staviš dlan na vrelu ringlu, dobićeš opekotine. Ako zavučeš prstiće u šteker, drmnuće te struja. Ako piješ dva litra vinjaka dnevno, dobićeš cirozu jetre.

Anonimni novinari “Politike” i ostali propagandisti naprednjačkog režima žele da sakriju kuda vodi nacionalistička ideologija, falsifikuju katastrofalnu zlikovačku prošlost i trasiraju istu takvu ili vrlo sličnu budućnost, izdajući tako novinarsku profesiju.

Desničarski humor na mozgu

Onaj drugi mrčitelj kompjuterskog ekrana, neizvesni N.A. (Nepostojko Avetović?), pokušao je čak da bude kreativan, pa je sklopio tekstuljak pod naslovom koji valjda treba da bude vrcav: “Viljuška i srbosjek u Dinkovom pabu”.

U tom propagandnom uratku, dotični N.A. (Neum Antihristov?) poslužio se klasičnim falsifikatom. Objavio je naslov kolumne Vesne Rajnović “Božić je, pokaži da si fašista i pucaj na džamije”, pa to propratio veleumnim komentarom: “Kao i njenog kolegu Dinka, i Vesnu jako uznemirava proslava Badnjeg dana i Božića. Ona proslavu Božića poistovećuje sa pucanjem na džamije”. Treba biti stvarno ozbiljan podlac, pa napisati ovakvu difamaciju i lažavinu. Rajnović je u pomenutoj kolumni kritikovala mladiće iz Priboja koji su u Badnjoj noći pevali „Božić je, pucaj u džamije”, svoju tačku ponosno snimali i još ponosnije na Instagramu uživo prenosili. No, koga briga za istinu, novinare “Politike” svakako nije.

U nastavku je nesuđeni satiričar N.A. (Nesuđenko Antitalentović?) pokušao da sroči nešto duhovito, namenjeno čitaocima koji su formirani na pošalicama Vojislava Šešelja o vađenju očiju zarđalim kašikama. Piše ovaj anonimni tugomir kako bi izgledao pab koji bi Dinko Gruhonjić vodio, “biće zabranjena ‘Karađorđeva šnicla’ i ‘ruska salata’, od pribora će se koristiti viljuška i srbosjek, točiće samo nemačko pivo”, lozinka za internet biće “genocidusrebrenici”, a slaviće se i “Noć veštica, kada će ritualno spaljivati ruske klasike i istoriju Srbije”.

Desničari bi stvarno mogli da shvate da njihova ideologija i humor nisu spojivi, lakše je pomešati ulje i vodu, uzalud se trude, nema drvenog šporeta niti olovnog gvožđa. Usput budi rečeno, pomenute ruske klasike ne spaljuju ovdašnji antinacionalisti, nego upravo idol nacionalističke Srbije – Vladimir Putin, širom Ukrajine, po javnim i kućnim bibliotekama. A Putinovi prethodnici su cenzurisali, hapsili, progonili, slali na robiju i ubijali pomenute ruske klasike, od Puškina do Mandeljštama, od Čaadajeva do Brodskog, od Tolstoja do Isaka Babelja.

Povratak korenima

Iz navedenih primera je očigledno da se “Politika” pretvorila u tabloid, jer se tu radi o informerskoj školi novinarstva i strvinarstva. Nije to skorašnja pojava, odavno mnogi tekstovi u “Politici” deluju kao da ih je pisala redakcija “Informera”, “Srpskog telegrafa” ili “Kurira”. Tabloidizacija je najvidljivija u člancima koji napadaju opoziciju, proglašavaju kritičare režima narodnim neprijateljima ili sprovode linč nad nepodobnima.

Ruku na srce, ovakav ishod je očekivan i logičan. Današnji tabloidi su duhovni potomci Miloševićeve propagandne mašinerije, krajem osamdesetih su mediji preinačeni u ratnohuškačke jedinice za specijalne operacije, a “Politika” je tome dala značajan doprinos, ponajviše zloglasnom rubrikom “Odjeci i reagovanja”. Ima skoro četvrt stoleća kako je Branislav Milošević precizno definisao šta su bili “Odjeci i reagovanja” i u šta se pretvorila “Politika” u vreme Slobodana Miloševića.

Branislav Milošević je bio pozorišni kritičar „Borbe“ i časopisa „Scena“, direktor i glavni urednik „Rada“,ministar kulture Srbije 1986/87, jedan je od osnivača, direktora i kolumnista „Naše borbe“, ugledni novinar, urednik i intelektualac koji se odmah suprotstavio Miloševićevoj destrukciji i zbog toga ostao bez posla.

Objava razornog populizma

U tekstu “’Odjeci i reagovanja’: Rulja proba demokratiju” Branislav Milošević je pisao: „’Odjeci i reagovanja’ su jedinstven dokument indukovanog pomračenja nacionalnog uma i morala, prisebnosti i individualne odgovornosti, opominjući i optužujući materijal protiv protagonista jedne politike, ali i protiv njenih ‘voljnih izvršilaca’, kojih u Srbiji, tokom ‘antibirokratske revolucije’, kao ni u periodu koji joj je prethodio, nikad nije nedostajalo. Kraj svih onih zlatnih viljušaka, kojima su Srbi-jeli-dok-se-u-Evropi-jelo-prstima i onog srednjovekovnog sjaja, kojim su se stolećima hvastali srpski mitomani, dokazujući postojanje i izuzetnost srpske civilizacije, u ‘Odjecima i reagovanjima’ progovorila je, na žalost, većinska Srbija, jezikom dotad nepoznate anticivilizacijske isključivosti. Objava razornog populizma, koji svoju volju za destrukcijom crpi iz uverenja da je srpski narod u svojoj istoriji bio potiskivan zbog prisustva Drugih i suživota s Drugim, u jednoj nametnutoj državnoj zajednici, bila je toliko snažna da je nametala nove obaveze njegovim organizatorima i manipulatorima”.

I još: “Projekcija pune nacionalne afirmacije, koja zrači iz priloga objavljenih u ‘Odjecima i reagovanjima’, podrazumeva život u etnički čistoj zajednici, ili barem u zajednici u kojoj će dominirati srpski narod. Kad se narod, odnosno rulja, koja je preuzela ingerencije naroda i nacije, bude pitao, poručuju autori ‘Odjeka i reagovanja’ i njihovi moderatori, živeće bez Drugih, u srećnoj zajednici istorodnih primeraka nacionalnih životinja (zoon ethnicon). Ali da bi narod došao do te srećne zajednice, moraće se, ako treba i silom, kurtalisati svih Drugih, koji mu stoje na putu samooslobođenja. U tom smislu, ‘Odjeci i reagovanja’ su dug i pomalo jednoličan, ali višestruko indikativan, manifest pretpolitičkih bića, koja plemenski život, omeđen razumevanjem civilizacije kao retrogradnog procesa revalorizacije navodno moralno besprekorne, a kulturno i politički nadmoćne prošlosti, pretpostavljaju životu u modernom, otvorenom i, naravno, kontroverznom društvu i svetu”.

“Politika” je krajem osamdesetih udarnički kreirala duh netrpeljivosti i atmosferu šovinističke mržnje, čime je udaren temelj za potonji nastanak tabloida i srodnih trovačnica. Na kraju je i sama “Politika” postala tabloid, prilagođavajući se ambijentu  čijem je stvaranju doprinela koliko je bilo u njenoj moći. Klasičan slučaj poetske pravde.