Piše: Ljubodrag STOJADINOVIĆ (Peščanik)

Policija se rastrčala po Srbiji. Hapsi studente, ratne veterane i sve koji joj dođu pod ruku. Ljude kod kojih zateknu igračku samostrel ili zašiljen glogov kolac. U skrovištima još mogu da se nađu luk i strela, koplje, nadžak i ćuskija. Na drvljanicima ima sekira, u podrumima dugih vodovodnih cevi, pajsera i zarđalih gvozdenih šipki.

Ima i balvana i raznih toljaga, motika, trnokopa i budaka, neupotrebljenog kamenja. Trulih taraba i čobanskih štapova po brdima.

Ne znam šta sve radi Dačić Ivica, policajni teklić iz Žitorađe, ali radi bez prekida. U njega je razigrana poetska mašta, on je zabavljač, turbo pevač, lola i arlekin bande. Ume da smisli i vidi šta je to što ne liči na opasnu stvar, a može da sruši ustavni poredak naoružan artiljerijom. Ako mu ništa nije pri pameti, upute ga u posao.

Uhapšen je i Novica Antić, bivši predsednik vojnog sindikata. Bez hapšenja Antića ništa ne može da prođe, njega je još lucidni Miloš Vučević uočio kao opasnost po vojsku i po državu. Videli su ga u obojenoj revoluciji kako je upravo diže, viđen je svuda gde se nešto ruši. Uhvaćen je u nameri da u subotu krene ka Beogradu. A to bi moglo da znači samo jedno.

Do subote predveče biće još hapšenja. Svi koji imaju neku od gore navedenih stvari ili slično opasno sredstvo, a uhvaćeni su u slobodnim razgovorima o tome kako se osloboditi zna se koga i čega, biće uhapšeni i dovedeni pred dilemu: ili će potpisati artiju o priznanju krivice, ili će biti zaboravljeni u samici.

Tako će čuvari ustavnog poretka imati svoje dokaze da je bilo ozbiljnih pokušaja rušenja. I da više puta pobeđena revolucija traje.

Svaki izlazak na ulicu može da se računa kao pokušaj rušenja poretka.

Šta bi se to rušilo? Ništa! Režim je sklon padu, ali je sačuvao sebe pod senkom ustavnog poretka koji više ne postoji. Režim je pao, ostale su samo kulise.

Reklo bi se da ljudi izlaze na ulice da bi tragali za objašnjenjem: koja se to sila oglašava kao ustavni poredak koju je srušila ista sila koja poziva u pomoć policiju? Pre svih tužioca Stefanovića, koji ne radi po ustavu i zakonu, jer je njih potpuno negirao onaj koji mu daje naloge.

Ako pogledamo oko sebe, svako u blizini ima neko opasno sredstvo, uz gore nabrojana: makaze, igle za heklanje, mašice, čekić za lupanje šnicli. Grickalicu za nokte, hemijsku olovku, svežanj ključeva.

Svi vodimo neizbežne, male noćne razgovore: jesi li čuo šta je sinoć rekao onaj umobolnik? Ima li granice?

Nema burazeru, nema. I ja sam mislio da ima, ali nema. A na kakvog umobolnika misliš? Pitam za slučaj da prisluškuju.

Ovo se više ne može trpeti.

Ne može! Mene je više sramota da živim ovako, pa neka sluša ko hoće.

Takav razgovor bi mogao da bude početak zavere i rušenja poretka. Bezgranična muka koja se ko zna od kada ne može trpeti. To je presudni ezopovski znak za one koji prisluškuju. Hapsi ga da nam ne plaši čudovište! Čitav hor uvežbanih narikača godinama oplakuje jadni život mutanta koji neprekidno zapomaže nad sobom.

U subotu na Slaviji ponovo veliki skup građana. Svi su osumnjičeni da ruše državu, već razorenu i zatravljenu u uvredljivoj tiraniji.

Sledi građanska neposlušnost, kažu studenti, mnogo značajnija od svega što smo videli.

Ispod belih šatora u Pionirskom parku i ispred skupštine sadržano je sve što je ostalo od poretka. Neuračunljivi šatorski grad, nastao u deluzivnom sablasnom nadahnuću, kao privid postojanja. Srbija je u ljutitom bunilu a ustanak možda dobija presudnu snagu.