Piše: Saša ILIĆ (Peščanik)

Nekome je danas 123. dan u kućnom pritvoru, kao što je to slučaj sa novosadskim aktivistima. Užička grupa uveliko broji svoje pritvorske dane, od 30 koliko im je određeno nakon hapšenja zbog blokiranja magistrale ka Zlatiboru. Studentkinja Ana beleži 9. dan otkad je predsednik pomilovao četvoricu SNS batinaša koji su joj bejzbol palicom dislocirali vilicu. Student Luka, koga su brutalno pretukli žandarmi nakon Vidovdanskog protesta, prebačen je u kućni pritvor, ali tek pošto je na njemu primenjen novi oblik postoperativne nege u vidu vezivanja lisicama za krevet, što je policija uradila uz prećutnu saglasnost medicinskog osoblja u KBC Zemun. Studenti Pravnog fakulteta u blokadi računaju 9. dan otkad ih je policija brutalno napala, nanevši im teške telesne povrede, narušivši pritom autonomiju univerziteta, prvi put od Drugog svetskog rata. Maturant B. B. iz Novog Pazara pretučen je pendrekom u policijskoj marici – od tada je prošlo 10 dana.

Poslednjih nedelja legitimisano je preko 5.000 građana, napisano je na stotine nelegitimnih prekršajnih kazni, naneseno je bezbroj telesnih povreda, prećeno je skoro sa svih medija. Ratni zločinci su ponovo postali generatori kulture nasilja. Dragoslav Bokan, paramilitarac i zagovornik kulta smrti, imenovan je za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta; Vojislav Šešelj, ratni zločinac i promoter ratnog plana „Velike Srbije“, komanduje napadom na zborove građana u Zemunu, pozivajući se na paravojne „četničke“ formacije, koje već uveliko operišu u okviru regularnih policijskih jedinica, samo sa lažnim značkama i uniformama. Dvoje „inspektora“ u civilu zlostavljaju studentkinju na autobuskom stajalištu ne bi li otključali njen mobilni telefon. Hapse se i otimaju maloletnici. Stanje u Srbiji nalikuje na okupacione zone iz ratova devedesetih.

Isti je radikalski potpis u ovom nasilju, čiji trag vijuga kroz minule decenije. I ne zna se kada će nekog potkačiti. Naravno, nikada nije proizveo toliko smrti kao julskih dana 1995. u Srebrenici i okolini. Danas se obeležava 30. godišnjica od genocida koji je počinjen na tom prostoru. Generalna Skupština UN-a je prošle godine usvojila Rezoluciju, kojom je između ostalog ovaj datum proglasila Međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Srebreničkih žrtava se danas seća ceo svet izuzev jednog omeđenog prostora koji simbolički i fizički integriše tri najvažnije institucije u Beogradu – Predsedništvo, Skupštinu Srbije i Skupštinu grada – u pitanju je širi pojas Pionirskog parka, odnosno Ćacilend.

Ovaj paravojni kamp, postavljen uoči velikog protesta u Beogradu 15. marta, predstavlja repliku komandne i regrutne strukture koju su tokom devedesetih kreirali predstavnici starije generacije socijalista i radikala. No svih tih ratnih godina, ona je bila duboko porinuta u državne institucije, koje su delovale kao da imaju dva lica: jedno za građane koji ne žele da vide ratnu stvarnost, a drugo za mobilisane regrute i dobrovoljce, integrisane u glomazni vojni korpus koji je operisao diljem bivše Jugoslavije.

Proteklih meseci je ta struktura iz dubine zarobljenih institucija isplivala na svetlo dana kao tvrđava, doduše šatoraška, koja obezbeđuje rukovodstvo delegitimisane stranke na vlasti; tu se regrutuju batinaši, falsifikuju isprave, zloupotrebljava policija, trguje, prisvaja se javni prostor i pretvara u administrativne nastanjive jedinice po metru kvadratnom Pionirskog parka. U tom prostoru organizuju se predavanja profesora univerziteta, uglavnom lojalista, književne večeri ratnih zločinaca (šteta je što Crna bajka Radovana Karadžića nije promovisana tamo!), teku promotivne aktivnosti pojedinih banaka. Tu se nalazi teren za propagandni rad naprednjačke televizije Informer, koja emituje priloge iz paralelne stvarnosti Srbije, koju predsednik nastoji da učini jedinom i dominantnom.

Paradoksalno, iako je nastao pod kapom „studenata koji žele da uče“, ovaj kamp karakteriše bazično nepoverenje prema svakom obliku intelektualnosti, koje je tokom studentskih protesta preraslo u nasilje prema obrazovanju kao takvom. Edukacija je u ovom svetu povezana sa kritičkim mišljenjem koje se tretira kao nacionalna izdaja, a sve češće i kao delo terorizma protiv pravnog poretka države, što se koristi kao razlog za masovna hapšenja. Paralelno sa prokazivanjem unutrašnjeg neprijatelja, ovaj sistem markira i spoljašnje neprijatelje, koji dolaze iz regiona. Obično su to mlađe i obrazovane osobe, zaposlene u kulturi ili civilnom sektoru. Ovaj fantazam se u imaginaciji Ćacilenda stapa sa proizvodnjom neprijatelja „svuda oko nas“. Usled delovanja neprestane propagande, kojom je inficirano preko 90 posto medijskog polja, vrši se revizija činjenica o prošlosti, pa samim tim i o genocidu u Srebrenici, koji predsednik uporno negira, koristeći ga kao propagandni narativ za diskreditovanje političkih protivnika. Ćacilend je mesto u kome se neguju tekovine ratnih zločina iz devedesetih, u njemu je blindirana i istina o Srebrenici. Ona se sada čuva golim nasiljem protiv svih koji se zalažu za uspostavljanje demokratije i pravne države. Mržnja predsednika prema demokratiji i demokratskim procesima je u dubokoj vezi sa radikalskom frustracijom koju nije uspela da amortizuje ni enormna akumulacija bogatstva, koje su vladajuće elite naprednjaka prisvojile za 13 godina. Zato su protestanti 28. juna uveče bili dočekani pendrecima i štitovima, dok je iza njih, duž bulevarske granice Ćacilenda bio razvučen transparent „Blokaderi, zapamtite! Srbija nije genocidna država!“. Ovaj frojdovski momenat, inače karakterističan za radikalski diskurs o devedesetima, upućuje da ova paravojna struktura počiva zapravo na tabuisanoj istini o Srebrenici.

Nimalo slučajno, 11. jula 2022, grupa aktivista i umetnika je izabrala baš ovaj prostor za prezentaciju Spomenika žrtvama genocida u Srebrenici. Reč je o digitalnom umetničkom radu autorke Mie David pod nazivom „Život je ono što sanjaju mrtvi“. Zahvaljujući ovoj aplikaciji, prolaznici su u „proširenoj realnosti“ ispred Skupštine Srbije, posredstvom mobilnog telefona, mogli da vide 8.372 imena stradalih u Srebrenici. Za ovakvu vrstu virtuelne komemoracije izabran je upravo prostor u kome bi jednog dana, nakon demilitarizacije Ćacilenda, morao da se nalazi stvarni spomenik posvećen žrtvama genocida u Srebrenici. Kao sećanje na tešku prošlost, ali i kao opomena na paravojnu radikalsku formaciju koja je preko trideset godina, sa kratkim periodom zatišja (25.01.2001 – 12.03.2003), dominirala političkim životom Srbije.