Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Nemamo zvanične statističke podatke, ali Srbija je najverovatnije država sa najvećim brojem književnih nagrada. Ne po glavi stanovnika, čitaoca ili pisca, već u apsolutnim kategorijama. Obimnim poslom popisivanja literarnih priznanja pozabavio se Predrag Čudić. U knjizi “Saveti mladom piscu ili književna početnica” Čudić je pobrojao čak 387 književnih nagrada. U trenutku kad je knjiga objavljena, pre skoro 30 godina, taj broj je bio tačan, danas je teško utvrditi koliko tih odličja zapravo ima, jer na književnom panađuru vlada dinamična atmosfera, neke stare nagrade se gase, neke nove se osnivaju, na sceni je vazda živahno i veselo.

Decenijama traje inflacija književnih priznanja, što je logično obezvredilo dela kojima bivaju nagrađena, laureate, pa i samu književnost. Tamo gde je sve vredno – ništa nije vredno, to je bar jasno. U takvom nagradnom metežu prirodno je što su se tokom vremena zbivale kojekakve bizarnosti, skandali i druge nepodopštine. U najbenignijim slučajevima nagrade su imale komičan efekat.

Na primer, u sklopu sveopšte arhaizacije jezika i povratka srednjovekovlju nastale su brojne nagrade čija imena danas zvuče pomalo humorno: Žička hrisovulja, Račanska povelja, Bogorodica Trojeručica, Despotica mati Angelina, Odzivi Filipu Višnjiću, Izviiskra Njegoševa, Vidovdansko pesničko pričešće, Zlatni krst kneza Lazara, Srebrni kondir Kosovke devojke, Zlatno pero despota Stefana Lazarevića, Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, Jefimijin vez.

Poverenici kosovske misli

Bilo je i kudikamo radikalnijih ispada. Neke nagrade su bojkotovane, nekima je odricana svaka relevantnost, neke su prečesto dodeljivane očiglednom paraliterarnom boflu koji živi kraće od vilinog konjica, negde se unapred znao dobitnik, negde je sve bilo stvar dogovora, ponekad su nagrade isključivo klanovske, neretko je ideološka podobnost bila ispred estetskih kvaliteta.

Pisci su dobijali priznanja jer su “poverenici kosovske misli”, jer iz njihove poezije govori “glas iskoni”, jer poseduju “neviđenu familijarnost sa mitom i istorijom”, jer im poetska intuicija „doseže do pradavnih počela tamnine”, jer su se odali pesničkom odmetništvu i hajdučiji, jer vide svet u „nacionalnoj auri“, jer su "lingvisti naše tragedije", jer u nagrađenoj knjizi svi likovi čitaju, jer njihova poezija ima ulogu “sabornika, okupljača istojezičnika zarad duhovne energetske razmene najvišeg mogućeg reda”, jer u njihovom delu „vaskrsava svesabornost reči, bića i jezika“, jer su skloni lirskom izrazu “autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću”, i sve u tom stilu.

Nagrađivani su pesnici koji su pevali “Srbijo nebeska bašto u zemaljskome voću / Pretrpi iskušenja i kosmičku samoću”, ili “Pre Starih Slovena, Peruna i Svetog Vida / Ovde je sadila trešnje princeza Semiramida”, ili “Problemi savesti nisu laki, / A ni ubice nisu mazohiste, / Pa bi za Hirošimu i Nagasaki / U Srebrenici savest da očiste”, ili “A ja strance ne volim / jer u narodu sam / koji nestaje”.

Minimalni uslov

Bilo je gorih stvari od nagrađivanja kojekavih nacionalističkih budnica. Na primer, NIN-ovu nagradu je u vreme “buđenja naroda” dobio roman napisan da bi bosanske muslimane predstavio kao nižu vrstu. Bilo je i zaista sumanutih slučajeva, kao što je dodeljivanje nagrade za najbolji roman godine knjizi koja uopšte nije roman, niti na roman liči. I to nekoliko puta, u raznim sastavima žirij.

U tom vašaru marifetluka, podvala i neprekidnog prodavanja čitaocima roga za sveću jedna stvar se ipak nije dogodila – da nagrada bude dodeljena knjizi koja ne postoji. Knjiga koja dobija priznanje mogla je da bude loša, glupa, pogrešnog žanra, pisana levom nogom u delirijum tremensu, polupismena, nepismena, šovinistička, provincijalna, bezvredna, irelevantna, beznačajna, nečitljiva – ali je ipak morala da bude objavljena. Taj minimalni uslov za osvajanje lovorika je poštovan. Nepostojeće knjige naprosto nikad nisu nagrađivane, čak i na književnoj sceni koja odavno liči na gubilište književnosti, jezika, duha i pameti.

Zato je slučaje Bećira Vukovića i njegove nagrađene knjige “Kuće beskućnika”, krajnje sumnjivog ontološkog statusa, toliko zanimljiv. Na tako radikalni bezobrazluk, da dodele nagradu, i to najznačajnije državno priznanje – knjizi koja ne postoji – nisu se odvažili ni najbahatije književne filoksere u Srbiji. Niko se nije usudio, jer bahatost književnih činovnika ipak ima neke granice, znaju da bi takvo nepočinstvo čak i u klinički mrtvoj kulturnoj javnosti Srbije ipak naišlo na unisonu osudu.

Uhvatili Boga za bradu

Ne postoji nikakva realna potreba da kulturnjaci pribegavaju tako suludim činovima koa što je nagrađivanje nepostojeće knjige. Ili knjige koja nije objavljena u vremenskom periodu koji je propisan konkursom za nagradu. Ili knjige koja je objavljena naknadno, ali je potom izdavač malo antidatirao vreme objavljivanja. Ili šta god da se dogodilo u ovoj kriminalističkoj priči.

Stvar u – što bi rekao Kiš – književnoj koza nostri funkcioniše sasvim jednostavno. Članovi žirija ili osobe nadležne za dodelu ugledne nagrade dogovore se unapred ko će biti laureat. Ako dotični pisac ne ispunjava tehničke uslove i trenutno nema knjigu koja bi bila nagrađena, kažu mu na vreme da nešto nadrlja i pošalje kome treba, izdavač već čeka, prelamač je u niskom startu, štamparske prese u pripravnosti. Autor lepo sedne, pa nabaca neke nazovi stihove, sklepa kakvu zbirčicu i na brzinu je objavi.

Danas je to još jednostavnije, ne mora čak ni da piše, prosto naredi ChatGPT-u da mu napiše zbirku takozvanih pesama, ovaj iskombinuje neke reči, oponašajući pesnički rad, i eto knjige. U svakom slučaju, mala je verovatnoća da će veštačka inteligencija pisati lošiju poeziju od narečenog poete. Zašto ekipa koja je muljala oko Trinaestojulske nagrade nije učinila taj minimalan napor, sledeći nepisana pravila kulturnjačkih marifetluka, ostaće zagonetka. Valjda misle da su uhvatili Boga za bradu i da će njihova goreti do zore, pa su se osilili, ceo svet je njihova ostriga, što bi rekli mrski zapadnjaci.

Ugroženi Srbi u Srbiji

To nas dovodi do poente. Naša apokalipsa je počela pričom o srpskoj ugroženosti, o nesrećnim Srbima koje tlači ko stigne u susednim republikama, o Srbima kao žrtvama svih jugoslovenskih naroda. Ta priča je opstala do dana današnjeg, ništa pametnije nisu smislili jahači ona četiri mitska konja. Gospodo, manite se te priče. Pa to što radite u Crnoj Gori u Srbiji nije dozvoljeno čak ni najpodobnijim pripadnicima srpskog naroda, čak ni profesionalnim Srbima, onima koji lepo žive od svog srpstva. Ni Matiji Bećkoviću to nije palo na pamet, ni Dobrici Ćosići, ni očevima nacije, a kamoli njenim sestrićima, nećacima, pašenozima i dalekim rođacima.

U odnosu na Srbe u Srbiji, vi ste, gospodo, povlašćena vrsta. Ne da niste ugroženi, nego takva prava nemate nigde na svetu, pa čak ni u zemlji koju držite za svoju istinsku domovinu. Ma ni u majčici Rusiji se takve stvari ne dešavaju, na ruskom jeziku nema vesti koja bi govorila o nagrađivanju nepostojećih knjiga. Umesto što se borite za prava tobože obespravljenih Srba u Crnoj Gori, mnogo bi vam poleznije bilo da se pozabavite pravima ugroženih Srba u Srbiji.

Za početak, bilo bi dobro da pkrenete inicijativu koja zahteva da svaki pisac koji je po zanimanju Srbin u Srbiji može da dobije bilo koja nagradu za knjigu koju nije napisao. S obzirom na kvalitet knjiga koje su dotični napisali, kudikamo je pravednije da budu nagrađene njihove nenapisane knjige. I korisnije za čitaoce.

Nepostojeće knjige

Prava je šteta što moramo da se bavimo ovdašnjim ujdurmama i praktično nepostojećim piscima, kad bismo mogli da govorimo o kudikamo zanimljivijim temama. Na primer – o nepostojećim knjigama. Jer nepostojeće knjige zapravo postoje, pod tim pojmom u književnom svetu se misli na izmišljena dela uglavnom izmišljenih autora koja se pominju u literaturi. U takve knjige spadaju, recimo, Lavkraftov “Nekronomikon”, primerak “Enciklopedije Britanika” iz Borhesove priče “Tlen, Ukbar, Orbis, Tertius”, ili čitava jedna književnost koju je Bolanjo izmislio u “Nacističkoj književnosti u Americi”, sa gomilom fiktivnih desničarskih pisaca i njihovim iscrpnim bibliografijama.

Bela Hamvaš nije smišljao samo nepostojeće autore i njihova nepostojeće dela, već je pisao i iscrpne eseje o tim knjigama. U nepostojeće knjige spadaju i dela izmaštanog pisca Morelija, omiljenog autora članova Kluba Zmije u Kortasarovim “Školicama”. Dobre su to knjige, evo i dokaza: “U jednoj od svojih knjiga Moreli govori o čoveku iz Napulja koji je godinama sedeo pred kućom i posmatrao zavrtanj na podu. Noću bi ga podizao i stavljao pod dušek. Zavrtanj je isprva izazvao smejanje, šegačenje, srdžbu, komšijsko okupljanje, postao je znak kršenja građanskih obaveza, naposletku i sleganje ramenima, mir, zavrtanj je postao mir, niko nije mogao da prođe ulicom a da se ne osvrne na zavrtanj i oseti da je on mir. Čovek je umro od srčane kapi a zavrtanj je nestao čim su susedi pristigli. Jedan od njih ga čuva i možda ga u potaji vadi, posmatra ga i opet sklanja, zatim ide u fabriku i oseća nešto što ne razume, neko nejasno neodobravanje. Mir uspeva da povrati jedino kad vadi i gleda zavrtanj, on ga gleda sve dok ne začuje neke korake a onda ga užurbano sklanja. Moreli smatra da je zavrtanj nešto drugo, neki bog ili tako nešto. Previše lako rešenje. Možda je greška u prihvatanju da je taj predmet zavrtanj samo zbog toga što ima oblik zavrtnja”.

Postoje i čitave fiktivne bibliografije, najurnebesniju je napisao Fransoa Rable u “Gargantui i Pantagruelu”. Evo samo nekih nepostojećih knjiga sa tog humornog, parodijskog spiska: “Kako se sir mamuza”, “Gorušica i oklevština od prokleštine”, “Vrljika spasenija”, “Popovske mezaflarije”, “Zubocvokotarina ništih”, “Šupljopraznina kaluždernjave”, “Mrljomiricaljka loncožgadije”, “Maskarada bludećih čuvida i pakosnih nepodoba”.

Da je žiri dodelio nagradu bilo kojoj od pobrojanih nepostojećih knjiga, to ne bi bilo u skladu sa propozicijama, ali bi imalo više smisla od dodeljivanja nagrade nepostojećoj knjizi Bećira Vukovića. A bilo bi i primerenije zemlji u kojoj je Trinaestojulska nagrada ustanovljena, zemlji koja se zvala FNRJ, ako ovaj akronim čitamo onako kako ga je polušaljivo pročitao Predrag Brebanović u tekstu “Markove sablasti”: Federativna Nadrealistička Republika Jugoslavija.