Piše: Nikola KRSTIĆ (Danas)

Srpska napredna stranka možda jeste najbolja tezgaroška partija za interese krupnog kapitala, ali je, ipak, vodi čovek koji urlao sa bine „100 muslimana za jednog Srbina“ samo desetak dana nakon genocida u Srebrenici. Zato su i krenuli od Novog Pazara.

Naime, policijske snage zajedno sa kojekakvim ništarijama sa kapuljačama i fantomkama na glavi izbacivali su studente i studentkinje usred noći iz fakultetskih prostorija, a onda je krenula smrtonosna propaganda da radi svoj posao. Za samo nepunih 24 sata, naprednjačka mašinerija je krenula da iznova seje mržnju između srpskog i muslimanskog stanovništva.

Kao da smo se pronašli ponovo u ’92, naslovi idu u smeru da će bošnjačka populacija preko noći sve one srpskog porekla poklati, da mudžahedini ponovo marširaju, da se Srbi boje za svoj opstanak, da predsednik mora pod hitno da reaguje…

Međutim, nije ovde ništa čudno zašto „imperija zla“ kreće od Novog Pazara, budući da je studentska pobuna uspela taj grad po prvi put da stavi na mapu Srbije. Setimo se samo Asada iz Tutina koji je zvao u „Utisak nedelje“ i rekao da se prvi put oseća kao ravnopravni građanin ove zemlje.

Setimo se samo i scena kako jedni pored drugih se mole, svako na svoj način. Setimo se prizora grljenja i toplih emocija između mladih ljudi različitih veroispovesti. Sve je to decenijama bilo – a i danas je još, nećemo da se zavaravamo – omeđeno zidovima i bodljikavim žicama. Uprkos tome što je u prošlosti zla krv padala između, političke elite su nastavile da produbljuju te jazove.

Nebojša Milikić u svom tekstu „Čitanje medija: buržoaska propaganda i fašizacija društva“ za portal „Mašina“ lepo je to uobličio: „Lako ćemo zaključiti da je istorijski i večiti cilj svake buržoazije, a time i svake buržoaske propagande, sprečiti proizvodne snage, nezadovoljne i ugrožene samim sistemom koji ih izgrađuje, u promeni proizvodnih odnosa na kojima sistem počiva.

Posao buržoaskog političara je da to institucionalnom ili vaninstitucionalnom milom ili silom spreči. U poslednje vreme to se najuspešnije sprovodi degradiranjem, atomizacijom, socijal-darvinističkim konfrontiranjem i teritorijalnim ili formalno-pravnim dislociranjem različitih frakcija i klasa unutar globalnih proizvodnih snaga.“

On dalje piše: „Posao propagandiste je da sve te procese i pojave, njihove sistemske uzroke i posledice, potisne ili prikrije, ili mistifikuje i naturalizuje, a pri svemu tome svakako učini smešnim ili neizglednim svaki racionalni otpor. Tu je naravno i stari oprobani recept, kojim se pripiše i prepiše sve spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Važan deo misije buržoaske propagande je i da predupredi troškove i rizike raznih mogućih oblika sprečavanja promene proizvodnih odnosa.“

Miloševićev nacional-socijalistički režim jeste formalno pao, ali njegova arhitektura moći nikada nije srušena – samo se redefinisala. Jedni su se pritajili u senkama nove demokratije, drugi su preleteli kod svojih nekadašnjih neprijatelja, a treći su počeli da uče novomilenijumski rečnik. I, gle čuda, stigli smo – od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića. Od ratnozločinačkih devedesetih, preko tobože demokratsko-pljačkaških dvehiljaditih do ove najgnusnije mutacije svega toga.

Vučić je danas najodaniji agent neoliberalnog aparata za ovu koloniju na Balkanu, koji je doduše mesecima već u teškoj krizi, ali i dalje čuva svoj šešeljevski DNK za alarmantne situacije. Ipak, ne može da skroz razgoropadi starog radikala, ali zato postoje sateliti, medijski bubnjari i dvorski ideolozi, ti plaćenici bez ijednog zrna stida, koji uspevaju da vraćaju priču na nacionalnu i versku osnovu. Oni viču ono što gospodar misli, dok on na televiziji odigrava ulogu državnika i mirotvorca.

Poenta jeste da mi mrzimo jedni druge, a oni za to vreme da otvaraju rudnike, prodaju zemljište, vodu, vazduh i pretvaraju čitavu državu u stovarište za jeftinu radnu snagu. Međutim, Srbija danas i nije država, mada nikada nije ni bila, ali je sada najogoljenija karikatura: raj za oligarhe, bašibozuke i ratnoprofiterske naslednike, pakao za sve ostale. I nema tu priče da je ovo anomalija, ma jok, ovo je naša hardkor stvarnost.

 

Zato ih Novi Pazar boli, jer razvaljuje tu nametnutu sliku, staru minimum četrdeset godina, da Srbima svi samo rade o glavi, da postoje tajne i drevne zavere za uništavanje srpskog identiteta i ostale trice i kučine. Dok u stvarnosti srpskoj buržoaziji – kao i svakoj drugoj – odgovara da drži narod u rovovima, dok se njihove kapitalističke trbušine sve više uvećavaju i uvećavaju.