"Postoji sveopšti nacionalistički konsenzus o potrebi dominacije Srbije u regionu i zato velikodržavni koncept koji je bio pokretačka snaga i zamajac ratova, nije do kraja poražen, ali nije ni politički delegitimisan", ukazuje historičar Milivoj Bešlin, koji je viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

On u razgovoru za Autonomiju upozorava da tabloidizirana medijska scena u Srbiji služi kao pogonsko gorivo za mentalnu pripremu za nove sukobe i izazivanje podela, nepoverenja i nestabilnosti u susednm zemljama, kako bi se one prikazale kao neuspešni ili neodrživi projekti.

„Nacionalistička Srbija nije zadovoljna granicama u regionu i zbog toga je regionalna politika Vučićevog režima – revanšistička“, istakao je Bešlin.

Tri decenije nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije obilježavanje godišnjica tragedija i ratnih zločina i dalje pobuđuje nacionalističke narative, koji postaju sve agresivniji. Zašto je propao proces pomirenja, i da li je on zapravo ikada iskreno vođen od strane političkih elita?

Da bi naša društva mentalno izašla iz ratova, potrebno je da se oni završe u glavama ljudi. Međutim, dominantne političke i intelektualne strukture u našim društvima i dalje istrajavaju na političkim i ideološkim konceptima koji su vodili u ratove i međunacionalne sukobe. Nacionalizam kao ideologija i vladajuća politička legitimacija ima svoje modele funkcionisanja, a oni su najpre usmereni u odnosu prema „drugosti“, prema susednim i bliskim identitetima. U takvim okolnostima svaka godišnjica tragedija i ratnih zločina, ne koristi se da bi se društva podsetila na svu pogubnost i besmisao ratnih politika, već suprotno da bi se vršile nacionalističke homogenizacije i ljudi držali u mentalnim okvirima u koje su ih tzv. nacionalne elite zatvorile. Dakle, potrebno je promeniti kontekst da bi se izašlo iz huškačkih i šovinističkih narativa koje i dalje podstiču nacionalističke partije, autoritarni lideri i ratni profiteri.

U kojoj mjeri je to pokazatelj i neproduktivnosti civilnog sektora koji jeste bio aktivan u tom procesu?

Ne bih bio tako oštar u oceni rada, namera i rezultata civilnog društva. Mislim da je civilni sektor u ratnim i posleratnim godinama uradio prometejski posao u saznavanju istine i dolaženja do delića pravde za stotine hiljada žrtava Miloševićevih ratova za teritorije. Ti hrabri ljudi, pre svega žene, su još u toku ratova i nakon njih, a ništa manje hrabrosti nije trebalo ni posle delimične demokratizacije Srbije posle 2000. godine, uradili neverovatan posao u dokumentovanju zločina i utvrđivanju korena jednog duboko kriminalnog ideološkog koncepta. Iza tog velikodržavnog i duboko autoritarnog koncepta stajala je dominantna struja srpske intelektualne i političke elite koja je suštinski generator ratova koje je protiv Jugoslavije i naših suseda poveo Miloševićev režim. Međutim, četvrt veka i više od završetka ratova model suočavanja koji je civilno društvo primenjivalo se iscrpeo. Sada je vreme da uzroci i tok ratova 90-ih, zločini i posledice, pređu iz neformalnih u institucionalne tokove. To znači da je vreme da naučna i akademska zajednica počnu da tematizuju ratnu dekadu 90-ih. Tu ozbiljnijih institucionalnih i sistematskih pomaka nema. Ima individualnih istraživačkih poduhvata koje bi trebalo podržati. Međutim, tek kada akademska zajednica i nauka budu dale neohodne odgovore, kada to uđe u korpus znanja društvenih i humanističkih nauka, to će preći i u polje kulture, umetnosti itd. Nerealno je očekivati da civilni sektor bude supstitut za sve ovde druge društvene subjekte koji ne rade ono što bi trebalo.

Koliko su u tome mediji doprinijeli ili odmogli, s obzirom da na javnim scenama ovih zemalja dominiraju upravo oni mediji koji u najvećoj mjeri slijde stavove političkih elita?

Odgovornost medija je velika, ali ne treba precenjivati značaj tradicionalnih medija koji gube trku sa društvenim mrežama i tzv. novim medijima. A na društvenim mrežama algoritmi rade prema svojoj logici, gurajući javni diskurs na desno, ka senzacionalizmu i klikbejtovima. To je ružna stvarnost savremenog kapitalizma koji melje medije i žrtvuje poslednje ostatke borbe za javni intereres zarad dobiti nekolicine posednika medija i društvenih mreža. Uprkos tome što su oni uvek bili nosioci i parcijalnih interesa vlasnika ili pojedinih grupa, čini se da nikada u istoriji mediji nisu tako malo reflektovali javni interes i tako malo radili na edukovanju i informisanosti svojih konzumenata. Imajući to u vidu, njihov zadatak i danas, čast izuzecima, jeste da huškaju, šire mržnju, šokiraju, zastrašuju i zatupljuju svoje korisnike.

Mogu li takvi mediji, a posebno tabloidizirana medijska scena u Srbiji na kojoj je govor mržnje normalizovan, podstaći nove sukobe u ovom regionu? Da li zanemarujemo njihov uticaj?

Nikada nisam apstrahovao značaj Vučićeve medijske mašinerije koja je po formi tabloidna, a po suštini neofašistička i huškačka. Dvostruka je intencija proizvođenja takvih propagandnih ispostava: prvo je održavanje ratne psihoze i stalnog osećaja straha i nesigurnosti kako bi se ljudima skretala pažnja sa kriminalnih poteza vlasti. Drugi cilj je priprema atmosfere za nove ratove, za „drugo poluvreme“, kako je svojevremeno rekao Ivica Dačić. Nacionalistička Srbija nije zadovoljna granicama u regionu i zbog toga je regionalna politika Vučićevog režima – revanšistička. U svemu tome, mediji su pogonsko gorivo za mentalnu pripremu za nove sukobe i za izazivanje podela, nepoverenja i nestabilnosti u susednm zemljama kako bi se one prikazale kao neuspešni ili neodrživi projekti. „Raspamećivanje“ ljudi koje režimski mediji rade i unutar Srbije i na Zapadnom Balkanu, taj svojevrsni „nuklearni otpad“ za trovanje mržnjom i podelama, neuporedivo je iskustvo u našem regionu. 

Može li se to procjenjivati na primjerima kampanja koje su vođene uoči smjene vlasti u Crnoj Gori, na primjer?

Naravno! Litijaška kontrarevolucija u Crnoj Gori, slično kao i tzv. antibirokratska revolucija 1989. bila je podsticana i usmeravana od strane beogradskih medija koji su udarali tempo „događanjima naroda“. Oba puta je to u Srbiji bio svojevrsni „savez elita“ i sveopšti nacionalistički konsenzus o potrebi dominacije Srbije u regionu i stari kompleks nacionalne politike – imperativ izlaska na more. U tom smislu, Vučić kao ključna tačka regionalne destrukcije se samo nadovezao na ranije ukorenjene tendencije ekspanzionističke politike. Ali i više od toga: njegova regionalna politika veoma dobro razobličava odsustvo stvarne demokratske alternative u Srbiji. Politička matrica po kojoj je Vučić u pravu kada pritiska i vrši ekspanziju u Crnoj Gori, na severu Kosova ili pomaže destrukciju Bosne i Hercegovine i to metodama koje su kriminalne i nelegalne, ali kada to radi unutar Srbije, onda je veoma loše. Izbornih manipulacija sa „putujućim cirkusima“ lažnih glasača smo se setili kada ih je primenio na nama, na republičkim i lokalnim izborima. Dok je to radio u susedstvu, nije bilo znakova otpora u Srbiji. Naprotiv!

Da li je uopšte realno u postojećim okolnostima bujanja etnonacionalizama, da se pokrene novi proces suočavanja u koji bi se aktivno uključili obrazovni sistemi?

U odgovoru na neko od prethodnih pitanja sam rekao kojim putem bi se moralo ići. Dakle, da bi se istina o ratovima uključila u obrazovni sistem, nauka mora da uradi svojevrsnu „verifikaciju“ kada je reč ne samo o činjenicama, već i o ključnim interpretativnim okvirima. Civilno društvo, međunarodni sudovi, regionalne i zapadne istoriografije su uradili ogroman posao na utvđivanju činjenica i davanju adekvatnog interpretativnog konteksta. Ali dok to sve ne prođe „verifikaciju“ domaće nauke, teško će biti uključeno u naš obrazovni sistem. Naravno i dok vlast ne da odobrenja za tako nešto, a to se pod radikalskim nacionalističkim revanšizmom neće desiti.

Ko bi takav proces mogao pokrenuti? Imali smo, recimo, pokušaj kroz izradu jedinstvenih istorijskih udžbenika u zemljama regiona, ali to nije prošlo ni kad su političke okolnosti bile nešto povoljnije.

Nažalost, dok to ne pokrene država, odnosno, zvanične institucije, teško će postati deo obrazovnih kurikuluma. Ipak, to bi morala biti demokratska vlast u svemu suprostavljena aktuelnom režimu. Zajednički udžbenici istorije nisu postojali ni u vreme Jugoslavije, tako da ne vidim perspektivu da mogu nastati u budućnosti. A pretpostavljam da mislite na zajedničke balkanske istorijske čitanke koje je radio Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna. Čak 60 istoričara iz 12 zemalja je radilo na tim čitankama, a urednica srpskog izdanja je bila istoričarka Dubravka Stojanović. Urađeno je šest hvale vrednih publikacija koje su ušle kao pomoćno sredstvo za rad u nastavi istorije i neke od naših škola. Ta vrsta multiperspektivnosti u nastavi istorije je neophodna i verujem da ćemo u budućnosti ići u tom smeru.

Kako je moguće da se više od tri decenije javnosti regiona, prije svega u Srbiji, „prodaje“ ista politička mantra na kojoj je rušena Jugoslavija, od „jogurt revolucije“ pa nadalje? Zbog čega u Srbiji nacionalistička politika nema alternativu već decenijama?

Zbog toga što nije promenjena ideološka matrica i politički koncept na kome je nacionalistička inteligencija pripremila Miloševićev dolazak na vlast i „osedlala mu konja“ za ratove u kojima bi realizovali dve decenije pripremane antijugoslovenske planove. Od tada, menjali su se personalni nosioci moći, ali velikodržavni koncept koji je bio pokretačka snaga i zamajac ratova, nije do kraja poražen, ali nije ni politički delegitimisan. Najbliže tome se otišlo neposredno nakon 2000. ali Koštunica i Tadić su se veoma potrudili da sačuvaju „projekat“ koji će Vučić ponovo razmahnuti po čitavom regionu i vratiti političke časovnike na period 90-ih. Tek će neka pretpostavljena demokratska Srbija, koja bi bila miroljubiv partner svima u regionu, moći da okonča ratnu epohu i promeni političku matricu. Tek tada će kritički otklon prema ratnim politikama i učinjenim zločinima biti moguć. Ali politička dinamika u Srbiji danas ne daje previše nade u takav ishod.

Koliko danas takva politika ima podstrek i u jačanju populističkih i nacionalističkih politika u zemljama Evropske unije, ali i u SAD?

Nacionalistički i ultradesničarski pokreti su danas snažni u čitavoj Evropi. Amerikom vlada najviše desna administracija u njenoj istoriji, uz konstantno negiranje ravnopravnosti ljudi, zatiranja rezultata nauke, rušenje institucija, razaranje sistema podele vlasti i ravnoteže, uz korupciju koja je po svojoj drskosti nadišla sve što se moglo videti u više od dva veka moderne američke istorije. Takva administracija ni u naznakama, makar kao fasadu, više ne pominje bilo kakve vrednosti; nema više govora ni o bezbednosnim aspektima politike. Sve je u Trampovoj administraciji transakciono i podložno koruptivnim radnjama i to je zeleno svetlo za sve autoritarne režime u svetu da pohrle u „metropolu“ sa vrećama novca i isposluju dil sa saradnicima ili familijom američkog predsednika. Sve liči na distopiju, ali je realnost koju gledamo. Takav model je podstrek i režimu u Srbiji da pokuša da otkupi još koji mesec ili godinu opstanka na vlasti. Ipak, mislim da se bilo koji zakulisni dogovor korumpiranih autokrata ne tiče suverenog naroda koji postaje kreator vlastite istorije kada izađe na ulicu i otkaže legitimitet, ako to već ne može na izborima.