Piše: DARKO TANASKOVIĆ

Ovo nije nastavak polemike sa Senadom Avdićem i sa njegovim dvodelnim „Odgovorom Darku Tanaskoviću“ (u „Slobodnoj Bosni“ od 10. i 17. novembra), jer niti nalazim za potrebno niti nameravam da se ubuduće oglašavam povodom bilo čega što bi on eventualno o meni, neposredno ili posredno, napisao. Razlog je jednostavan. Avdić nije činjenično demantovao nijednu tvrdnju koju sam izneo u svom reagovanju na njegov pamflet „Poruke i pouke Dodikovog ‘mini Gazimestana’: Bivši „Markovićevi reformisti“, Dodik, Kusturica, Kecmanović, Kalinić nisu veći Srbi od Karadžića ili Krajišnika, ali jesu veći Rusi! („Slobodna Bosna“ od 27. oktobra). Bavio se mojim moralnim likom, dvostrukim merilima i navodnim licemerjem u odnosu prema zbivanjima u BiH pre, tokom i nakon ratnih godina (1992-1995), a ne onim što sam izneo kao argumente protiv njegovih tvrdnji i ocena/kleveta.

Zamenio je teze, jer nije imao šta konkretno da odgovori. Zapravo, imao je! Avdić je vispren čovek i iskusan novinar, a nije ni bez određenog stepena doslednosti i intelektualnog poštenja koje sam, čitajući neke njegove tekstove, zapazio i uvažavao. Uzgred, neki Avdićevi ugledni i časni beogradski predratni prijatelji, sa kojima je i intelektualno i kafanski drugovao, zaprepašćeni su regresivnom transformacijom tog, kako su ga doživljavali, slobodnomislećeg i ideološki neopterećenog jarana. Shvatio je, dakle, moj kritičar da je napisao neistinu, svrstavajući me među negatore ratnih zločina počinjenih u BiH, pa je to u suštini i priznao, krstivši svoju lažnu tvrdnju „nepreciznošću“, da bi potom, retorički mi, đoja, zahvaljujući na pruženoj mu prilici, na nekolikim izlišnim stranicama nespretno pokušao, opet moralno me ocrnjujući, da tu „nepreciznost“ zatrpa gomilom nedelotvornih, šupljih i nekoherentnih iskaza. Evo kako je on objasnio svoje prethodno neoprezno proklizavanje:

„Nije prof. Darku Tanaskoviću jasno zbog čega sam napisao za njega da ‘možda nije najveći, ali jeste najbrži negator zločina počinjenih u BiH’. Zahvaljujem mu se što mi je omogućio priliku da o tome nešto podrobnije napišem, te da priznam izvjesnu, a bitnu, nepreciznost te možda efektne, ali ne do kraja koherentne formulacije. Tanasković je, želio sam to reći, ‘najbrži’ negator ‘karaktera ratnih zločina’ počinjenih u Bosni Hercegovni. Predmet njegovog političko-diplomatskog djelovanja i istražvačkog rada su isključivo zločini počinjeni nad Srbima. Srpske zločine nad Bošnjacima (donekle i nad Hrvatima), on, tu je u pravu, ne „negira“ nego ih IGNORIRA“.

Ignoriranje nije isto što i negiranje, to je valjda svakome jasno, s napomenom da ni ta kvalifikacija moga odnosa prema tragičnoj ratnoj stvarnosti u BiH nije tačna. Mogao bih navesti sijaset svojih napisa u kojima naglašavam da bavljenje problematikom zločina nad Srbima nikako ne znači poricanje nepobitne činjenice da su i žrtve i počinioci zločina bili pripadnici svih triju naroda. U protivnom, ne bih imao moralno pravo da ukažem na srpska stradanja. Uostalom, ovakva preambula nalazi se i na početku „Izveštaja Nezavisne međunarodne komisije za utvrđivanje stradanja Srba u Sarajevu (1992-1995)“, čiji sam član imao čast da budem, a kojoj se Avdić, naravno, podsmeva, dezavuiše je i predstavlja kao još jednu sramnu rabotu Dodikovih plaćenika, iako sumnjam da je pročitao bar nekoliko od njenih preko 1200 stranica. Srećom, ovaj „Izveštaj“ je, u nešto skraćenoj verziji, objavljen i na engleskom jeziku u SAD, pa se i šira svetska javnost, uprkos svim apriornim i neutemeljenim odbacivanjima, može uveriti u to o kakvom je, činjenično i naučno zasnovanom delu reč.

Dakle, zaista nemam o čemu da raspravljam sa nekim ko, sasvim logično i očekivano, neguje bitno drugačiju percepciju društvenih, političkih i ratnih zbivanja u BiH od mene, a za argumentovanu razmenu mišljenja sa neistomišljenicima očigledno nije raspoložen, već prednost daje napadima ad hominem, uz iznošenje uvredljivih i znatnim delom netačnih tvrdnji, odnosno poluistina koje su, kao što je poznato, neretko opasnije od neistina, jer deluju uverljivije, a nisu manje opake. Motiv da se oglasim povodom Avdićevog dvodelnog utuka nije, dakle, namera da pobijam njegove opadačke invektive, uostalom prilično stereotipne i usiljeno „duhovite“, već da stanem u odbranu uspomene na Dobricu Ćosića, čoveka koji se, budući počivši, ne može braniti, a i za života mu je izbor bio da stoički i ćuteći podnosi besomučne napade u javnosti.

Bio je, sumnje nema, jedna od najoklevetanijih istaknutih ličnosti kulturnog, društvenog i političkog života Jugoslavije i, docnije, Srbije. Ko se sve nije o njega očešao ili ga pljunuo, od nedarovitih književnika, frustriranih zavidljivaca, preko političkih profitera svih fela, ideoloških protivnika i kohorte bivših Jugoslovena, za koje je postao otelotvorenje i idejni predvodnik velikosrpskog nacionalizma i inspirator ratova koji su razorili zajedničku državu?! Istaknut na svim poljima kojima se posvećivao, veliki pisac, cenjeni mislilac, umni nesmirenik, čovek demokratske i nacionalne misije, nevoljno i državnik, Ćosić je razumljivo izazivao i privlačio javnu pažnju. Shvatljivo je i to da se njegova literatura nekima nije dopadala, a da su mnogima vrednosna, idejna i politička opredeljenja koja je, posebno u zrelim godinama, nedogmatično i samozapitno zastupao, bila neprihvatljiva, ali je teško probavljiva ostrašćenost s kojom su se sa raznih strana na njega obrušavali, najčešće oni koji mu ni u čemu nisu bili ni do kolena.

Senad Avdić nije u tome izuzetak. Na više mesta u svojim nastojanjima da me prikaže kao moralno problematičnu ličnost on to čini navođenjem podatka da sam bio savetnik Dobrice Ćosića u vreme dok je ovaj obavljao dužnost predsednika SRJ, insinuirajući pritom da sam za to bio dobro plaćen („Darko Tanasković je /najmanje/ prvih petnaest mjeseci, od juna 1992. do septembra 1993. bosanskohercegovačkog rata bio savjetnik predsjednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića. Što bi se reklo: malo li je na onu skupoću?!“). Da, bio sam, u domenu onoga za šta su me smatrali stručnim, bez ikakve finansijske nadoknade (logikom najstarijeg zanata, Avdić i ovde pretpostavlja da se svaka usluga, pa i ona patriotska, mora platiti), savetnik Dobrice Ćosića. Toga se ne stidim, već se ponosim poverenjem koje mi je tadašnji predsednik Jugoslavije ukazivao.

Iz podataka koje iznosi, očigledno je da je moje savetničko delovanje privuklo naročitu Avdićevu pozornost i da ga je pomno istraživao. Pominje i neke moje konkretne aktivnosti, kao što je, na primer, 1993. godine bilo upoznavanje američke administracije sa stradanjem srpskih civila u Podrinju (1992-1993), u napadima muslimanskih snaga pod komandom Nasera Orića (prema Avdiću, „krstario sam ‘bespućima’ američke politike, diplomacije i obavještajne zajednice“). Nije jasno na šta vickasti Avdić cilja kad najviše vašingtonske državne institucije naziva „bespućima“? Naravno, za moga kritičara to je bila cinična i nepoštena misija. Da nije, možda, reč o izmišljenim zločinima? Napominjem da sam u Ameriku putovao znatno pre tragedije u Srebrenici…

Avdić pominje, pored ostalog, da ni Dobrici Ćosiću, a ni meni, pre izbijanja rata nije smetala islamistička priroda Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“, koju smo kasnije osuđivali, navodeći kao argument i to što su članovi bogradskog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, čiji je Ćosić bio istaknuti pripadnik, 1987. godine zahtevali da se Alija Izetbegović pusti iz zatvora. „U pismu kojeg su 8. oktobra 1987. godine državnom vrhu Bosne i Hercegovine i Jugoslavije uputili članovi beogradskog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja u kojem zahtijevaju puštanje na slobodu muslimanskih intelektualaca osuđenih u sudskom procesu 1983. analizira se sadržaj i poruke Islamske deklaracije zbog koje je osuđen Alija Izetbegović. Evo šta je u tom tekstu napisano:’Njemu /Izetbegoviću/ se stavlja na teret ‘Islamska deklaracija’, koju je napisao još 1970. i koja čitavih trinaest godina nije izazvala nikakvo podozrenje organa gonjenja da bi tek 1983. godine bila okvalifikovana kao kontrarevolucionarni napad na državno i društveno uređenje Jugoslavije“.

Umesto da izrazi poštovanje prema ovom plemenitom činu beogradskih intelektualaca, koji nisu bili islamolozi, već borci za demokratiju, Avdić neistorično i podrugljivo konstatuje „Međutim, mnogo prije nego što će za Izetbegovića čuti bilo gdje izvan prostora tadašnje Jugoslavije, on je bio zvijezda, miljenik, intelektualnog slobodoumnog, antitotalitarnog Beograda, one strukture kojoj je po svom intelektualnom političkom habitusu gravitirao i profesor Darko Tanasković“. Ni ove optužbe se, gospodine Avdiću, ne stidim. Naprotiv! A što se Alije Izetbegovića tiče, nije on neprijatno iznenadio samo naivne članove Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja! Oni se sadržinom i mogućom političkom operacionalizacijom njegovog islamističkog manifesta zapravo nisu ni bavili, već su se zalagali protiv primene kaznene logike delikta mišljenja. Avić ide i dalje u svojim fantazmagoričnim spekulacijama, pa insinuira da se mom šefu Ćosiću možda i dopalo to „što je ‘po pozadinskim instrukcijama Alije Izetbegovića’ izvršen puč u Islamskoj zajednici i što je ona prestala imati jugoslovenski okvir i svedena na republičke dimenzije.

Budući da je uoči rata bilo malo važnih pitanja oko kojih se nisu slagali Ćosić i Izetbegović, veoma sam sklon povjerovati da je i sudbina Islamske zajednice Jugoslavije projicirana na njihovo obostrano zadovoljstvo. Izetebegovićevo, jer je napokon, bez otpora, mogao zagospodariti Islamskom zajednicom BiH, a Ćosićevo, jer je pitanje muslimana u Srbiji postalo eminentno srbijansko“. S punom odgovornošću tvrdim da Dobrica Ćosić nije imao pojma o zbivanjima u IZ Jugoslavije i puču koji su u njoj protiv legalnog poglavara Jakuba Selimoskog 1993. godine izvršile pristalice budućeg, „obnoviteljskog“ reis-ul-uleme Mustafe Cerića. To znam, jer me je pitao „ Darko, šta se to tamo u Sarajevu dešava?“. Avdiću, i ne samo njemu, izgleda da nije svojstveno dinamičko posmatranje stvari u kretanju, promenama, kontinuitetima i diskontinuitetima, tokom čega se mnogo toga kroz vreme i u efektima događaja i u percepcijama menja. On rezonuje isključivo uprežući selektivno naknadnu pamet u borna kola svoje trenutne ideološke projekcije i klevetničke namere.

Stoga je, valjda, i Dobrica Ćosić kriv zato što je 1987. godine uvereno branio slobodu mišljenja i izražavanja Alije Izetbegovića, a kasnije se u njega razočarao, o čemu je ostavio pisano svedočanstvo. Očigledno nije bio pronicljiv kao Avdić 2022. godine! Odnos između Ćosića i Izetbegovića iziskuje zasebno razmatranje. Potrudiću se da mu, umesto drugog dela odgovora na Avdićev diptih, uskoro priložim ponešto iz svog skromnog savetničkog iskustva i dokumentacije. Svašta je još o mom grešnom savetništvu kod Ćosića nabacao Senad Avdić. Naročito nas je gorko optužio zbog toga što nismo sprečili granatiranje Sarajeva, jer smo, biva, on kao vrhovni komandant (čiji?- DT) i ja kao njegov savetnik, da smo samo hteli, to mogli da učinimo. Može li iko razuman uzeti za ozbiljno ovakve tlapnje? Avdiću preporučujem da pročita knjigu Dragoslava Rančića, takođe jednog od Ćosićevih savetnika, „Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti“ (Beograd, 1994)…

Uopšte, „fenomen Ćosić“ nadaleko prevazilazi okvire rasprave sa jednim tendencioznom, pseudoliberalnom i nadobudnom šeherskom novinarskom „zvezdom“. Ali, krajnje je vreme da neko smogne snage da se ozbiljno, objektivno i istraživački posveti utvrđivanju stvarne Ćosićeve uloge u vezi sa ratom u BiH, a i na širem, srpskom i jugoslovenskom političkom planu. Takav će sa mnogih strana odmah biti kamenovan kao advocatus diaboli, ali nisu li to doživeli i jedan Ciceron, zalažući se za prava pesnika Arhije ili, pak, Emil Zola, braneći nesrećnog Drajfusa?

Ćosić do sada nije doživeo takvu posmrtnu počast – počast istine, što nipošto ne znači apologije, već trezvenog, svestrano analitičkog i poštenog sagledavanja njegove, u suštini, posvećene i zlosrećne, u ponečemu i zabludne, ali dosledno antiratne političke misije. Kao njegov savetnik i bliski saradnik, a i prijatelj, potpisnik ovih redova nikako ne bi imao smelosti da se toga zadatka prihvati, jer sigurno ne bi mogao biti sasvim nepristrasan. To treba da uradi neko mlađi, stručan, čist od mržnje i predrasuda, ali i slobodan od idolopoklonstva i intelektualne nesamostalnosti. Ćosić takvog biografa zaslužuje, a svima nama na bivšem jugoslovenskom prostoru ovaj je potreban, da se i ubuduće razni površni i nedostojni lajavci ne bi iživljavali nad njegovim jedinstvenim i slojevitim, impozantnim likom i delom.