Koliko je Rusija u istoriji zaista pomagala Srbiji i Srbima, i da li je ta pomoć – i kada ju je pružala – zaista bila vođena nekakvom “ljubavlju” ili prostim i legitimnim interesom jedne svetske sile? Tu i tamo mediji napišu ponešto o tome da danas Rusija ni po čemu nije lider u pomoći Srbiji, a naročito ne u ekonomskom smislu, gde je daleko ispod i Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Nije čak ni u toliko izvikanom vojnom smislu, i tu je daleko ispod pomoći Zapada i NATO-a. Nema ko to da kaže jer je utisak da, kako to izvrsno primećuje istoričar Milivoj Bešlin, u Srbiji imamo situaciju da se i vlast i opozicija bore za Putinovu naklonost.

Piše: Dinko Gruhonjić za Avangardu

Za ovih bezmalo osam godina, koliko već traje “Vučićeva era” srbijanske politike, društvo je natopljeno rusofilskom mitomanijom valjda kao nikada do sada. Takva – agresivna i besomučna – propaganda pre svega opskurnih beogradskih tabloida, ostaviće štetnoga traga na generacijama danas mladih ljudi, koji se često nalaze u nekoj vrsti shizofrene situacije: sa jedne strane, tvrde da vole i obožavaju Vladimira Vladimiroviča Putina, a sa druge – maštaju da iz Srbije pobegnu na Zapad.

U Rusiju uglavnom beže sumnjivi političari i tajkuni, kojima Moskva pruža azil, uprkos odgovornosti za kriminal ili čak i za ratne zločine. S druge strane, mladi ne samo da ne razmišljaju da svoju sreću potraže u Rusiji, oni ne putuju u Rusiju ni turistički, sem u retkim slučajevima.

Rusifikacija Srbije

I nisu mladi krivi za takvu shizofrenu percepciju, naravno. Srbija, naime, već predugo vodi zvaničnu politiku sedenja na nekoliko stolica. Tako je i bivši demokratski predsednik Boris Tadić vodio politiku “i Kosovo i Evropska unija”, a pre njega je predsednik Srbije i Crne Gore, a potom premijer Srbije, Vojislav Koštunica, učinio sve da rusifikuje zemlju. Upravo su demokratske vlasti pre Vučića, a uz saglasnost gotovo svih relevantnih domaćih političkih, intelektualnih i medijskih faktora, učinili Srbiju i ekonomski i politički zavisnom od Rusije.

Ekonomski zavisnom u najosetljivoj sferi po stabilnost i bezbednost države ¬– u energetskoj politici, prodajom za jeftine pare Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu 2008. godine. U političkom smislu, donošenjem Ustava Srbije 2006. godine, u čijoj preambuli piše da je Kosovo deo Srbije. Drugim rečima, upravo je Ustav Srbije zacementirao status quo, situaciju koja odgovara pre svega ruskim interesima na Zapadnom Balkanu.

Vučić, dakle, predstavlja politiku kontinuiteta u Srbiji. On se s jedne strane predstavlja kao koperativan političar na Zapadu, ali se sve vreme idolopoklonički odnosi prema Putinovoj Rusiji. On je spreman da izjavi da bi ulazak Srbije u NATO rešio mnoge njene probleme bezbednosti i stabilnosti, ali potom uvek doda ono – “ali”. Njegovi tabloidi neprestano spinuju priču o velikoj vojnoj pomoći koju Srbija dobija od “velikog ruskog brata”.

Takvi mediji izgradili su Vladimiru Putinu pravi kult ličnosti u Srbiji. Postoje omladinske ekstremističke grupe koje slave Putina, nose majice sa njegovim likom, a u Novom Sadu je jedno vreme čak postojala i kafana koja se zvala “Bife Putin”. S te tačke gledišta, sasvim je u redu da, na primer, kažete da Rusiju volite više od sopstvene domovine, da su Srbi zapravo “mali Rusi”. Ali, je jeres posle koje sledi inkvizitorska reakcija tabloida da kažete da ste za Zapad i za NATO. Uprkos Vučićevoj proklamovanoj politici evropskih integracija, tabloidi non stop vode izrazito antizapadnu a naročito anti-NATO kampanju.

Mladi najviše vjeruju patrijarhu Irineju

Istraživanje koje je predstavljeno na Svetski dan mladih, 12. avgusta 2019. godine, pokazalo je da gotovo 60 odsto ispitanika od 15 do 30 godina starosti smatra da je Srbiji potreban jak lider kojeg će “narod” slediti. To je značajan skok u odnosu na 2017. godinu, kada je takav stav imalo 39 odsto ispitanika. Osnovano se može pretpostaviti da je to rezultat upornog građenja kulta ličnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ujedno, gradeći kult ličnosti Vladimira Putina, Vučić suštinski promoviše autoritarni način vladavine za samoga sebe.

Isto istraživanje koje je sprovedeno u okviru Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Srbiji, čiji je autor Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS), pokazalo je da je podrška Evropskoj uniji pala na veoma mršavih 21 odsto, koliko mladih smatra da spoljna politika Srbije treba da bude okrenuta ka EU, dok 28 odsto podržava učlanjenje Srbije u EU, a 33 odsto misli da Srbija treba da se orijentiše ka Rusiji. Najpozitivniju ocenu od javnih ličnosti mladi su dali patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Irineju. Međutim, a na prvi pogled paradoksalno, dve trećine njih želi da se iseli iz Srbije, od kojih 60 odsto želi u Evropsku uniju i zemlje Zapada!?

Jedna od stvari koja kod mene, kao univerzitetskog nastavnika budi negativnu fascinaciju jeste veoma mršavo prethodno političko obrazovanje mladih ljudi kojima predajem na fakultetu. U razgovoru s njima potvrđuju se moje slutnje: oni u srednjim školama i gimnazijama zapravo nisu imali gotovo nikakvo političko obrazovanje. Ne treba posebno napominjati koliko je to štetno po njih, a naročito po one koji se opredeljuju za studij žurnalistike. Reč je, naime, o studiju koji se obično izučava na fakultetima političkih nauka, kojeg u Novom Sadu, nažalost, nema, pa se izučava na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od studenata saznajem i da je period Drugog svetskog rata u školskim udžbenicima veoma šturo obrađen. Još manje je obrađen period od oslobođenja Jugoslavije do njenog raspada. Zbog toga se, na primer, na ispitu iz predmeta Agencijsko novinarstvo, ispostavilo da je najteže pitanje koje im mogu postaviti – istorijat Novinske agencije Tanjug. Na moje veliko razočaranje, ispostavilo se da studenti zapravo gotovo ništa ne znaju ni o slavnoj antifašističkoj borbi jugoslovenskih naroda i narodnosti, niti o osnivanju Tanjuga 1943. u Jajcu, niti da se to desilo na Drugom zasedanju AVNOJ-a, niti šta je to AVNOJ. Da podsjedtim AVNOJ je skraćenica za antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije.

Posebno im je teško da odgovore na pitanje zbog čega je Tanjug baš od 1948. godine okrenuo leđa saradnji sa sovjetskom novinskom agencijom TASS i počeo dugačku i plodonosnu saradnju sa zapadnim medijima, poput Rojtersa i BBC-a. Većina njih ne zna da odgovori na pitanje zbog čega je 1948. godina značajna u istoriji Jugoslavije, i zbog čega je to bila godina, koja je zajedno sa autentičnom Narodnooslobodilačkom borbom, od Jugoslavije prvi put napravila subjekta a ne objekta svetske politike.

Titovo istorijsko NE Staljinu

Oni, dakle, ne znaju za istorijsko Titovo “ne” Staljinu, ne znaju koliko je to bio hrabar, odlučan, emancipatorski ali i opasan potez, ne znaju da smo bili na korak od rata sa Crvenom armijom, tadašnjom najjačom armijom na svetu, ne znaju da su naši ljudi ginuli na jugoslovenskim granicama na kojima su bile postrojene sovjetske trupe, ne znaju da je Staljin sprovodio besomučnu propagandu protiv Tita i Jugoslavije, u kojoj je koristio doslovno sva sredstva.

Ne znaju ni da sam ja, recimo, odrastao u zemlji u kojoj su nam upravo Sovjeti, odnosno “Rusi” kako smo ih zvali, bili vrlo mrski jer smo bili svesni da su želeli da nas okupiraju i upropaste. Svaka sportska pobeda nad njima se burno proslavljala, a svaki naš poraz od “Rusa” ja sam kao dete doslovno preplakao.

Ne znam da li znaju za milione i milione žrtava sovjetskih gulaga i sibirskih zima, Golodomora koji je sovjetski režim sprovodio u Ukrajini… Ne znam da li znaju kako je bilo građanima Poljske, Čehoslovačke, Istočne Nemačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Albanije… koji su bili deo sovjetskog lagera. Neki od njih mogli su putovati u inostranstvo samo jednom u nekoliko godina, a neki od njih nikada. Moju sestru su tamo osamdesetih godina 20. veka na “Čekpoint Čarliju”, na granici između Zapadnog i Istočnog Berlina temeljito pretresli, a potom se jedva izvukla od zatvora jer je počinila neoprostiv greh: pokušala je prijatelju “prošvercati” zapadnu štampu u Istočni Berlin. 

Sada je već reč o generacijama koje se ne sećaju ni ratova iz devedesetih godina 20. veka, o kojima se u udžbenicima takođe ili ne govori ili se govori kratko i bez konteksta. Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Đakovica, Srebrenica… imena su gradova za koje su oni uglavnom čuli, ali ne u kontekstu masovnih ratnih zločina i genocida koji su počinjeni u naše ime. Samim tim, NATO bombardovanje Srbije iz 1999. godine zapravo se predstavlja kao nekakav “grom iz vedra neba”, kao nepravda koju je “mrski zapad” naneo “nedužnoj” Srbiji “ničim izazvan”. Tim mladim ljudima u porodici, u školama, u medijima gotovo niko i ne pokušava da objasni da je – ruku na srce – jedino sporno u vezi sa NATO intervencijom to što se nije desila ranije, još tamo 1992. godine, jer je tada bilo vreme da se balkanski kasapin Slobodan Milošević zaustavi u svom krvavom pohodu na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo… Izgovoriti ovakve stvari u Srbiji znači osuditi sebe na gotovo konsenzualnu mržnju.

Istorijski revizionizam

Dakle, mladi ljudi ovde, u Srbiji, kroz obrazovanje su dobijali, s jedne strane, smrtonosne doze otrovnog istorijskog revizionizma, bilo da se on provlači kroz udžbenike istorije, bilo kroz udžbenike geografije, srpskog jezika i književnosti, sociologije, ustava… S druge strane, oni su sistematski, planski i s predumišljajem dekontekstualizovani, a bez konteksta nemoguće je sagledati celinu stvarnosti u kojoj živimo, uzroke i posledice ovog civilizacijskog propadanja celog jednog društva.

Mladi su, dakle, kroz porodicu, škole i medije zapravo sistematski depolitizovani, od njih su smišljeno pravili političke idiote, kako bi postigli dve stvari: da im ogade bavljenje politikom i da formiraju sopstvenu biračku bazu, čija je osnova ideologija velikosrpskog nacionalizma. Ne treba zbog toga ni trenutka sumnjati u to da će se stepen retradicionalizacije, reprimitivizacije, reakcionarnosti, autoviktimizacije, širenja nacionalističkog ludila, mitomanije, revizionizma…, zapravo samo pojačavati kako nove generacije budu stasavale.

Nikita Bondarjev, kremaljski ideolog koji je specijalizovan naročito za Zapadni Balkan, u više navrata je kazao da Rusija u potpunosti može da se opredeli za sopstvenu vrstu “meke moći”: snagu “istorijskog pamćenja” i “duhovnu bliskost” Rusa i Srba preko pravoslavlja. Bondarjev, naravno, kao i njegovi prijatelji srpski rusofili, koji ljubav prema Rusiji šire ne samo iz ubeđenja već i zbog toga što su plaćenici, s predumišljajem bulazni o istorijskom pamćenju i duhovnoj bliskosti, jer je upravo to ono što srpski rusofili žele da čuju. Nema veze što za takve vrste bliskosti nema mnogo uporišta ni u istoriji ni u sadašnjici.

Nema ko da dekonstruiše te mitove i da postavi jednostavno pitanje: koliko je Rusija u istoriji zaista pomagala Srbiji i Srbima, i da li je ta pomoć – i kada ju je pružala – zaista bila vođena nekakvom “ljubavlju” ili prostim i legitimnim interesom jedne svetske sile? Tu i tamo mediji napišu ponešto o tome da danas Rusija ni po čemu nije lider u pomoći Srbiji, a naročito ne u ekonomskom smislu, gde je daleko ispod i Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Nije čak ni u toliko izvikanom vojnom smislu, i tu je daleko ispod pomoći Zapada i NATO-a. Nema ko to da kaže jer je utisak da, kako to izvrsno primećuje istoričar Milivoj Bešlin, u Srbiji imamo situaciju da se i vlast i opozicija bore za Putinovu naklonost. Politička alternativa, dakle, ne postoji, sem na marginama društva. Gotovo svi su rusofili i nacionalisti, dakle neprijatelji sopstvenih građana.

Put koji vodi u katastrofu

Sve pobrojano, i još mnogo toga, jesu pitanja koja mladi ljudi u Srbiji treba sebi da postave, pre nego što pristanu da im isperu mozak pričama o Putinu, velikom ruskom bratu koji nas “štiti” i o nekakvom pan-pravoslavlju. To moraju sebi da postave pre nego što obuku majicu sa likom Vladimira Vladimiroviča Putina, tog superheroja srbijanskih medija, koji je u stanju i da jaše medveda, i da roni, i da leti, i da levitira, i da vozi tenk…, a u stvari bivšeg KGB-og operativca i likvidatora iz Istočne Nemačke. Situacija je takva da će majicu sa Putinovom glavom obući obavezno u kombinaciji sa “levis” farmerkama, “najki” patikama i “rejban” naočalama. To je prava mera društvene shizofrenije, zaista!

Nisu, dakle, mladi krivi za kaljugu koju im ostavljamo u amanet. Niti su svim mladima u Srbiji isprani mozgovi. Kao univerzitetski nastavnik, odgovorno to mogu da tvrdim. Problem je u tome što se malo ko bavi njima, ili se njima bave oni koji bi poslednji time trebalo da se bave, koji ih svesno truju. Mojim izuzetnim studentima, koji su shvatili jednostavnu stvar da nam je mozak dat na služenje i da je sumnja osnov nauke i napretka a crkva i nacionalizam osnovi zatucanosti i nazatka, ja mogu samo da odam priznanje. I da im odam jednu “tajnu”: uvek su pojedinci, male grupe ljudi, vukli društvo i svet napred.

Međutim, to što nisu krivi za nasleđe koje su od nas dobili, ne može da ih eskulpira od odgovornosti. U konkretnom slučaju, kukavičluk da se kaže da je Srbiji mesto na Zapadu i u NATO-u, a ne u pretpolitičkim tiranijama putinovskog tipa, odvešće Srbiju pravo u zagrljaj “ruskog međeda”, koji će joj smrskati kosti.

I koji će je iskoristiti za sopstvene ciljeve destabilizacije evropskog kontinenta. Kada se slonovi tuku, trava strada. Srbija je danas opet postala dobrovoljni remetilački faktor i rupa u evropskom bezbednosnom tepihu. A takva politika je put koji vodi ravno u katastrofu…

(Autor je doktor nauka, docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu)