Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Rat u Gazi, koji je pokazao brutalnu stranu palestinskog Hamasa i izraelskog režima, mogao bi da se okonča jednim povoljnim ishodom: odlaskom sa scene jednog od glavnih krivaca što nema mira, premijera Benjamina Netanyahua.

Lider desničarskog Likuda, šef najekstremnijeg kabineta u istoriji zemlje i premijer sa najdužim stažom od osnivanja Države Izrael 1948, pre izbijanja rata u Gazi polarizovao je​ Izrael do nezapamćenih granica pokušavajući da Vrhovni sud stavi pod kontrolu izvršne vlasti i tako sebe spase od tri korupcionaška procesa koja su protiv njega pokrenuta. Njegov udar na nezavisnost pravosuđa izvodio je na ulice stotine hiljada ljudi duboko uznemirenih zbog budućnosti demokratije. Izraelska javnost prihvatila je da se u vremenima rata ne vraća na te teme.

U cikličnoj smeni tragičnih epizoda, scene Hamasovog brutalnog ubijanja mladih ljudi okupljenih na koncertu u blizini granice sa Pojasom Gaze, kidnapovanja i razaranja kibuca zamenili su snimci pogibija palestinskih civila, njihovog masovnog egzodusa, uništavanja Pojasa Gaze i humanitarne krize potresnih razmera.

Hamasova akcija jeste u startu homogenizovala Izrael koji je bio u šoku, ali bilo je jasno da premijeru neće zaboraviti. Dan posle upada liberalni Haaretz se u uvodniku potrudio da podseti: “Nesreća koja se na Izrael sručila za praznik Simchat Torah je jasna odgovornost jedne osobe: Benjamina Netanyahua. Premijer koji se hvali ogromnim političkim iskustvom i nezamenljivom mudrošću oko pitanja bezbednosti, apsolutno nije uspeo da identifikuje opasnosti u koje je svesno uveo Izrael... dok je prigrlio spoljnu politiku koja otvoreno ignoriše postojanja i prava Palestinaca.”

Ministar odbrane, načelnik Generalštaba, šefovi vojne i civilne obaveštajne službe su u prvim danima priznali da su bili zatečeni. Srušen je mit o najboljim tajnim službama sveta, ali jedini koji je odbijao da prihvati bilo kakvu odgovornost i dalje je bio najodgovorniji - Netanyahu. Od tada sve vreme udara u bubnjeve rata uveren da mu to donosi politički spas. “Ono što ćemo uraditi našim neprijateljima odjekivaće generacijama.”

Izraelska armija, koja okuplja elitne trupe regularne vojske i 360.000 rezervista - najveća brojka u istoriji - svakako može da pokuša da uništi nekih 60.000 pripadnika Hamasa, ali se pokazuje da je cena pobede previsoka. Humanitarna katastrofa je već tu. Podrška sveta koju je Izrael generisao prvih dana značajno je oslabila, a Netanyahu je upozoren sa raznih strana da poštuje zakone rata. On je rat protiv Hamasa pretvorio u rat protiv palestinskih civila. Stradalo ih je više od 10.000, tri četvrtine deca, žene i stariji.

Izrael je nastavio blokadu 2,3 miliona ljudi u Pojasu Gaze, a nestašice goriva, vode, hrane i lekova izazvale su jednu od najtežih humanitarnih katastrofa. Netanyahu je prihvatio ciničnu bliskoistočnu igru koju sam pratio od blokade Bejruta 1982. do rata između Hamasa i Izraela u Libanu 2006. Palestinci, a kasnije borci šiitske milicije, koristili su istu taktiku: udari i pobegni. Sakrij se u podrumima ili tunelima. Izraelci znaju da je mala verovatnoća da će likvidirati vojne komandante, ali bombarduju i granatiraju. Masovno ginu civili.

Mogao je Netanyahu da se vrati na taktiku “ciljnih ubistava”, pojedinačne eliminacije Hamasovih lidera kakvu Izrael koristi u likvidaciji iranskih nuklearnih naučnika. Nije. Odlučio se za kolektivno kažnjavanje. Palestincima preti nova Nakba, Dan katastrofe koji se vezuje za proglašenje Izraela kada je više od 750.000 Palestinaca proterano, a mnogi njihovi gradovi i sela razrušeni i spaljeni. Polovina današnjih žitelja Gaze su potomci tih izbeglica kojima nikada nije dopušteno da se vrate na zemlju svojih predaka.

Takva osvetnička politika već je počela da nanosi štete kako Izraelu, tako i njegovim saveznicima u Washingtonu. Ko je odgovoran? Čak 69 odsto članova premijerovog Likuda misli isto što i oko 80 procenata Izraelaca: Netanyahu mora javno da prihvati odgovornost. Umesto toga, sa omčom oko vrata koja bi mogla da označi kraj karijere čoveka koji je obeležio nacionalnu politiku koliko i otac Izraela David Ben Gurion, on je odabrao put “uništenja” Hamasa uveren da je to i put ličnog iskupljenja.

Šta drugo očekivati od lidera koji je gotovo 16 od poslednjih 27 godina na vlasti Palestincima negirao pravo na sopstvenu državu poručujući da je neće biti dok god je on na vlasti, podržavao judaizaciju okupirane Zapadne obale na kojoj već živi pola miliona jevrejskih kolonizatora, stao iza planova o aneksiji Judeje i Samarije kako bi se stvorio biblijski dom od Sredozemlja do reke Jordan, odobrio obračune naseljenika sa lokalnim življem, uništavanje njihovih kuća i džamija, paljenje automobila i maslinjaka.

Podrška Netanyahuu je u konstantnom padu. Kada bi sada bili održani izbori, ubedljivo bi izgubio. Trijumfovali bi oni koji ga zovu “premijer kriminalac”. Ozbiljno je načet lik bivšeg pripadnika specijalnih jedinica koji je sebe predstavljao kao “gospodin bezbednost” i odlučni branitelj Jevreja. Čak je pokušao da krivicu svali na obaveštajce tvrdeći da ga nisu obavestili o Hamasovoj pretnji, ali se brzo predomislio uviđajući da mu niko ne veruje.

Netanyahu sada pokušava da kupi vreme. Obećava da će dati “odgovore” kada se rat završi. Pitanja je mnogo. Da li su ga Egipćani obavestili o dolazećem napadu Hamasa? Zašto su glavne snage divizije Gaza uoči napada prebačene na Zapadnu obalu? Zašto je otpustio ministra odbrane koji ga je upozoravao na nespremnost armije za rat? Zašto je tokom karijere pomagao jačanju Hamasa? Zašto nije obišao porodice jevrejskih žrtava i talaca?

Kada se politika vrati, premijerove šanse za preživljavanje su sve manje. Odmah će morati da se suoči sa komisijama koje istražuju njegove korupcionaške afere. Ako se tome doda, a hoće, odgovornost za pogibiju najvećeg broja Jevreja od vremena holokausta, premijerova pozicija postaje kritična.

”Kralj Bibi” je u panici. Ali ne zbog užasnog debakla zbog koga treba da odgovara, niti zbog Hamasovog masakra 1.400 ljudi. On je u panici zbog rastućih zahteva da odmah podnese ostavku. Velemajstor političkog manevrisanja i zakulisnih igara nije tip političara koji je spreman da se suoči sa pritiscima sa svih strana.

Netanyahu nije u obavezi da raspiše izbore još tri godine, ali lako može da se ispostavi da to neće od njega zavisiti. Novi izbori bili bi šansa da se Izrael oslobodi maestralnog populiste, zakletog nacionaliste, vrhunskog demagoga, kalkulisanog pragmate bez integriteta i empatije čiji je politički legat Izraelu načinio više zla od svih suseda od kojih se neki i danas zaklinju da će “Jevreje baciti u more”.

”Palestinci Gaze su odlučili da su spremni da plate svaku cenu za trenutak svoje slobode. Ima li u tome neke nade? Nema. Da li će Izrael naučiti lekciju? Neće”, piše u liberalnom izraelskom Haaretzu ugledni komentator Gideon Levy.