Profesor Univerziteta u Novom Sadu Dinko Gruhonjić izjavio je da je mladim ljudima u Srbiji “izbrisana jedna strana sveta”, zbog toga jer su ih tako vaspitavali roditelji i škole i ocijenio da su “zidovi u glavama mnogo opasniji od berlinskih zidova”.

“Kao i kada smo mi bili mladi, tako i danas – naravno – među mladim ljudima ima i te kako bistre, inteligentne, radoznale dece, odnosno mladih ljudi na fakultetu. Ali ono što primećujem čak i među najliberalnijima među njima jeste da im je izbrisana jedna strana sveta”, rekao je Gruhonjić za TV N1.

“Volim da ih pitam da li znaju gde je Ilok, koji je na 40 kilometara iz Novog Sada, pa većina njih ne zna. Pa ih onda pitam da li su čuli za Bačku Palanku, za koju su čuli. Pa onda dođemo do Dunava pa pređemo most i onda im kažem, u tom misaonom putovanju: eto, sad ste u Iloku, Ilok je u Sremu, Ilok je gradić u kojem ima dobrog vina, koji je jedna lepa, pitoreskna varošica sa starom tvrđavom, na obali Dunava. I onda se oni zapravo zamisle”, ispričao je on.

Ocijenio je da je upravo to “najveća tragedija tih generacija koje, na njihovu sreću, nemaju biološko iskustvo rata, ali na njihovu nesreću imaju tu transgeneracijsku traumu, taj posttraumatski ratni sindrom koji smo im mi preneli. odnosno mejnstrim u Srbiji”.

“To je, po mom poimanju, stvari gore od berlinskih zidova. Jer, znate, čovek je biće koje kad vidi zid, pošto je radoznao po svojoj prirodi, njega zanima šta ima iza tog zida pa bi on da ga preskoči, pa ga onda preskoči pa tamo upozna neku devojku ili nekog mladića pa se zaljube pa se – kako se to ovde kaže – etnički izmešaju. Ali ovde imamo te podrazumevajuće zidove u glavama, podrazumevajuće koordinate koje niko od njh ne preispituje jer suštinski nema razloga da ih preispituje zato što su od malih nogu kroz porodicu, što ne treba zanemariti, i kroz formalno obrazovanje zapravo naučeni da to postoji”, rekao je Gruhonjić.

Na pitanje kako je moguće riješiti taj komplikovan problem, on je ocijenio da mladima ostaje da podnesu ono što su silom prilika podnijele njegove generacije, a to je “slom iluzija”.

“Iako su vrednosti u kojima su moje generacije rasle bile drugačije, jer mi smo odrastali u internacionalističkom okviru a oni odrastaju u fundamentalno nacionalističkom okviru, mi smo morali da se sudarimo sa zidom i da priznamo sebi da smo odrastali u nekoj vrsti staklenog zvona a da svet nije bio tako crno-beo kao u našim glavama, i da je ta porodična istorija bila presudna. Lekovito je to, iako nije lako za izdržati, ali jedino tako se možeš izboriti za neku promenu koju uvek donosi manjina. Ja ne bih bio krajnje pesimističan, uzdam se u neku vrstu pobune mladih ljudi protiv mejnstrima, jer mladi su po svojoj prirodi uvek bili skloni pobuni”, poručio je Gruhonjić, prenosi Autonomija.