Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Na beogradskom Studentskom trgu vladala je u novogodišnju ponoć gromoglasna tišina. Nema dočeka dok se pravda ne dočeka. Nema Nove jer ste nam dužni za staru.

Plemenita energija te tišine nije samo tektonski uzdrmala Srbiju, već je njen eho premrežio granice regiona i valjda prvi put od vremena ratova pokazao koliko solidarnosti, zajedništva, ali i nezadovoljstva postoji u generaciji koja je od svojih roditelja dobila podeljeni Zapadni Balkan, generacija za koju smo pomišljali da je razmažena, obuzeta ludilom društvenih mreža i virtuelnog života ili lakom zaradom.

Mladi mržnju prema drugima zamenjuju solidarnošću prema drugima. Ne žele da se osećaju usamljeno i razjedinjeno. Preskaču granice etničke, verske ili političke pripadnosti. Ti mladići i devojke su odrastali u vremenima posle ratova za koje su čuli, ali u njima ne žele da žive. Operisani su od jugonostalgije, ali su prepoznali da imaju zajedničke probleme. Odbijaju da podupiru zidove podela. Neće da žive u farmama nojeva.

“Jedan svijet, jedna borba”, parola je koja je u znak podrške sa studentima i đacima po Srbiji umrežila Zagreb, Rijeku, Split, Sarajevo, Podgoricu, Ljubljanu ili Skoplje. “Indeks uz indeks.” Mnogi su po regionu zastali na 15 minuta za 15 žrtava novosadske nadstrešnice. Pa minut za dečaka ubijenog u zagrebačkoj školi. Pa još 12 minuta za žrtve iz Cetinja.

Vlast u Srbiji je zatečena. Nije u stanju da razazna da mladi ne žele da dopuste da ih vode mržnja i omraz – ključni elementi nacionalizma. Ne poznaje svoju mladu generaciju, još manje onu iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine. Nema odgovor za razboritu ponudu promene sadašnjosti zarad budućnosti, pa se vraća u svoju radikalsku prošlost. Promoviše politiku konflikta. Omalovažava i pogrdnim imenima vređa vlastitu omladinu pokušavajući da je podeli. Skupovi podrške po regionu namah su proglašeni za zavereničke manifestacije čiji je cilj slabljenje i rušenje prosperitetne Srbije.

Tako se studenti elektrotehnike, koji su iz Zagreba došli u Beograd na tradicionalno druženje, optuže da su špijuni hrvatske Sigurnosno-obavještajne agencije. Režimski mediji i plaćenički botovi zasukali su rukave u “patriotskoj odbrani” zemlje od nasrtaja spolja. Baš kao i onomad.

“Komšije su uvek tu da podrže nerede u Srbiji jer se tome raduju”, piše jedan hejter. “Mi nikada nećemo biti kao oni”, piše drugi u pokušaju da region stalno drži na ratnoj nozi. Jedan tabloid objavio je imena i fotografije osmoro Zagrepčana koje su tajno pratili.

“Očigledno ne razumem novo doba i nova vremena”, kaže Aleksandar Vučić. “Kada sam ja bio student, nama da su dolazili neki iz Zagreba, mi bismo ih najurili.” Umesto da pokuša da razume, govori kao Šešelj.

Tako je svojevremeno prošla i Severina, prva postjugoslovenska megazvezda koja je nedavno pevala na dočeku Nove godine u Sarajevu. Govorila je o gradu koji oprašta, citirala Đorđa Balaševića, pomenula borbu beogradskih studenata i nije propustila da uoči spajanje eks-Ju prostora s ovom energijom.

Proteste mladih je u pismu zahvalnosti podržalo i dvoje dobitnika nagrade “Svetozar Pribičević”. Ambasadorka Srbije u Hrvatskoj demonstrativno je zbog “flagrantne uvrede” svoje države napustila božićno okupljanje Srpskog narodnog vijeća u Zagrebu. Srpske domaćine je iz karijerne revnosti uvukla u neugodnu situaciju. “Niko nije otišao zbog toga što je čuo nešto s čim se nije mogao složiti”, rezignirano je komentarisao predsednik SNV-a Milorad Pupovac.

Oveštalo manipulisanje nacionalizmima ne prolazi. Mladi ne kupuju arhivske vrednosti sačuvane u gerijatrijskim sećanjima ili u aktuelnim agendama političara koji misle da će razmenom prekogranične vatre sebe predstaviti kao spasitelje država stvorenih posle raspada velike zemlje.

Možda nekome okupljanje regiona zvuči idealistički ili patetično. Možda, ali zar svakom razumnom nije milo da prisustvuje nečemu što spaja, a ne razdvaja? “Istrajte, deco”, ćirilicom je u Šibeniku ispisan transparent podrške mladima u Beogradu.

Vučić susedima po Hrvatskoj i Bosni poručuje da se okanu Srbije jer neće dobro proći. Pogled omeđen amovima u svakoj podršci vidi zaveru. Solidarnost iz Hrvatske vuče korene iz neoustašluka, kamuflažnih studenata, “intelektualaca”, Plenkovića i ekipe. Sarajevsko Oslobođenje proglašeno je za islamističko-džihadističku novinu. U Crnoj Gori mlade po Srbiji podržavaju samo komitsko-belvederski antisrpski pokret, njihovi ideolozi, analitičari, mediji i organizovani kriminal. Na Kosovu su to sledbenici UČK-a, Kurti i ekipa, novinari...

Svi bi oni da “sruše Srbiju”, njenu vlast i Vučića, što je valjda dovoljan argument nazvati ih srbomrscima. Neće biti. Pokušaj diskreditacije solidarnosti mladih koji zahtevaju pravdu i istinu i ne govore o rušenju direktno je u funkciji sabotiranja pomirenja. Izvitoperena sabornost ponovo gura Srbiju u izolaciju.

Mladi su prozreli političare. Okupljaju region. Drže lekciju karijernim nacionalistima. Omladinci osećaju da imaju slične probleme. Studenti po BiH dižu “karton revoluciju” i mora da ih jako nervira kada predsednik Republike Srpske povodom napada u Magdeburgu izrazi duboku solidarnost sa građanima Nemačke, a ne usuđuje se da pokaže trunku razumevanja za zahteve sopstvene mladosti.

Motiv protesta u Srbiji je traženje odgovornosti za smrt ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu. “Državo, ko je kriv za Jablanicu”, traže studenti iz Sarajeva odgovor ko je kriv za smrt 19 ljudi u Donjoj Jablanici i Buturović Polju. Ti ljudi su živote izgubili zahvaljujući korupciji, što se isto desilo i u Novom Sadu, zar ne?

U prepunoj zeničkoj Areni “Husejin Smajlović” ubrzo je održan humanitarni koncert “Nismo sami” na kojem su, prvi put zajedno, nastupila neka od najvećih imena muzičke scene BiH, Hrvatske i Srbije: Plavi orkestar, Bajaga, Giboni i Halid Bešlić.

Tamo gde su ugroženi vladavina prava, nezavisni mediji i organizacije civilnog društva, cveta korupcija. Mladi to i te kako dobro znaju. “Korupcija vlada, narod nastrada”, poruka je sa protestnog skupa u Rijeci. Hrvatska je po korupciji na dnu liste EU. Srbija je 2023. po rangiranju Transparency International zabeležila najlošiji rezultat u prethodnih 12 godina, pala je za tri mesta i nalazi se na 104. poziciji među 180 zemalja. BiH je najgora u regionu, a u Evropi je gora samo Rusija.

Mladi su vođeni željom da ne grade tuđe zemlje, da se reše onih koji ih iseljavaju, da žive u slobodi, demokratiji, u normalnom društvu. “Neću više da idem trbuhom za kruhom”, poručuju iz BiH koja je prva u regionu po broju ljudi koji napuštaju zemlju, iz Hrvatske u kojoj je Slavonija ispražnjena, iz Srbije kojoj svake godine odlazi 80.000 ljudi. Ne žele da region postane dijaspora.

Razbija se kordon straha u naopakim društvima u kojima je i jedan potpis u ime solidarnosti postao izraz hrabrosti. Neće da se pod plaštom pravednosti prodaju nejednakosti. Neće da se ljudi dele na dobre i loše samo preko stranačke knjižice.

Novo vreme traži nove politike: saradnju, uvezivanje, razmenu, struku, pruženu ruku i istinu. Nove politike moraju da se oslobode demona prošlost, da završe sve ratove, da ponude nadu, ali i viziju društvenih poredaka koji se ne zasnivaju na mržnji, nasilju, korupciji, podelama, kriminalu, lopovluku, manjku struke, podobnim kadrovima, veri i neodgovornosti.

Mladi su pokrenuli nadu u neke druge odnose suseda. Oni su istinski heroji koji nagoveštavaju novu zoru regiona. “Treba u svim eks-Ju državama, gde su relikti prošlosti ostali na vlasti, mladi da se pobune i pošalju ih u istoriju i da žive svoj život normalno”, napisala je Sarajka Katarina Panić. Tek smo počeli. Čujete li nas sad? Ili se opet vidimo sutra?