"Šta je 'obojena', znamo, hajde da raščistimo šta je to 'involucija', reč za koju je i najvećim tutumracima jasno da je nešto suprotno revoluciji. Na sajtu Šta znači: Definicije i značenje srpskih reči piše da srpska reč 'involucija' znači 'umotavanje, zamotavanje, obmotavanje, zaplitanje'.

Sad kad smo to apsolvirali, uzmite četku, sve to ofarbajte (bojom po želji) i dobićete sliku desetomesečnog meteža u Srbiji, koji izgleda kao nešto što 'nikad ovako nije bilo', iako je oduvek ovako bilo - bivalo je i gore - samo je bilo potrebno podosta vremena da se pokaže da se vekovima umotavano, zamotavano, obmotavano, zaplitano (i zaseravano) više ne može odmotati, rasplesti i 'odsrati'. (U smislu 'otpriznati'.)

Ali qwrz! Na obema stranama barikade svi i dalje misle da mi možemo i ono što ne možemo. Pogotovo preko tuđe grbače. Evo, recimo, iz iste radionice jednostavnih i brzih rešenja, iz koje su stizali recepti za brzu pobedu tipa - 'treba nam Krivokapić', 'treba nam Stanivuković', 'treba nam neokaljano lice' - juče mi kroz moj prozor u svet, Viber, ulete sledeći genijalni biznis plan iz tastature N. N. Tviter efendije, citiram: 'Da mi vozimo autobuse dan-dva, a da Nepalci završe ova govna.'

Jeste to zajebancija - kao stari zajebant smatram je čak i uspelom, iako pomalo rasističkom - ali koliko god bila zajebantska, ona je izraz vajkadašnje težnje velikog dela populacije da joj sve probleme reši neka neočekivana sila, a da ona dupetom ne mrdne i glavom ne mućne", piše za Kurir književnik Svetislav Basara u svojoj redovnoj kolumni.

"Evo gde Zoran Panović vidi glavni uzrok takvog stanja. 'U Srbiji, društvu isfrustriranih nacionalista (na obema stranama barikada, prim. S. B.), sistemski se izbegava rasprava o devedesetim i o genezi srpskog debakla. Uprkos masovnosti protesta, univerzitetskoj pobuni i časnom držanju mnogih profesora, Srbija je društvo gde je antiintelektualizam jako izražen. Ovo društvo ima deficit inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu.'

I fakat. Dokle moje pamćenje seže - a seže podaleko u prošlost - srpski rent-a-intelektualci su najpre vejali ovejanu suštinu dijalektičkog materijalizma, samoupravnog socijalizma i besklasnog društva, da bi - kad je druga nastala sudija - manje više isti ti intelektualci stali palamuditi o Vidovdanu, časnom krstu, slobodi zlatnoj i Kosovu neosvećenom.

Dijalektički materijalizam je prdnuo u čabar, u čabar su nedavno prdnule i vidovdanska etika i estetika, preostala je samo ona pustinja realnosti koju je moja neznatnost najavljivala još davnih godina.

I tako smo zaglavili u obojenoj involuciji. Visoka Strana nema snage - oružana sila tu ne pomaže - da uspostavi pretprotestni status, protestna strana nema snage - ni volje, ni muda, ni fizičke mogućnosti (sve je srušeno, nema se šta srušiti) da strmopizdi Visoku Vlast i pokrene još jedan ciklus večnog vraćanja istog. Privremeno - najbezbolnije rešenje - jeste formiranje beogradskog korzoa, poput nekadašnjeg prištinskog, po kome će jednom stranom šetati i u odgovarajuće kafiće zalaziti 'ovi', a drugom 'oni'", završava svoju kolumnu Svetislav Basara.