Piše: Gideon LEVY (Peščanik/Haaretz)

U trenutku dok su dvojica ubica na plaži Bondi masakrirali nedužne ljude, na plaži u Han Junisu žena je pokušavala da metlom potera vodu koja je nosila pocepani šator, njen jedini dom. Stajala je i plakala, pokazujući kako njena deca drhte od hladnoće u ritama natopljenim vodom, ali niko je nije slušao. Svet je već prešao na masakr u Sidneju. Narednih dana svi su govorili kako su užasnuti zbog stravičnog ubistva petnaestoro Jevreja. Masakr u Bondiju je s pravom uzdrmao svet.

Međutim, uz zgroženost, javila se i dvoličnost, cinična zloupotreba i dvostruki standardi. Prvi je, naravno, premijer Benjamin Netanjahu pohrlio da za masakr optuži premijera Australije Entonija Albanezija. Netanjahu zna ponešto o ličnoj odgovornosti i stoga je požurio da optuži kolegu što se usudio da prizna palestinsku državu, kao da postoji veza između praznog priznanja imaginarne države i masakra.

Država Izrael nikad ne propušta priliku da izvuče politički i propagandni poen iz svakog terorističkog napada. Odmah su se javile i aluzije na upozorenja Mosada koje je Australija navodno ignorisala. Australijanci ne umeju i ne žele da se bore protiv terorizma. Pogledajte nas, kod nas uopšte nema terorističkih napada.

Na sahranu u Sidneju stigao je izraelski ministar. Prevalio je tu ogromnu razdaljinu brže nego što je bilo koji ministar stigao od Jerusalima do kibuca Nir Oz. U Australiji je predstavljao vladu koja nije prisustvovala sahranama svojih građana poginulih u ratu u Pojasu Gaze. Kako to da australijska vlada nije poslala svoje predstavnike na sahrane Jevreja, jadikovali su u Izraelu. Drskost je prešla svaku granicu.

Komičan obrt odigrao se u liku australijsko-sirijskog heroja koji je spasao Jevreje. Netanjahu je pokušavao nešto da smisli o „jevrejskoj hrabrosti“ kada je stigla neugodna informacija o identitetu Ahmeda Al Ahmeda. Za trenutak su ućutkane tvrdnje da su svi muslimani i Arapi krivi za ubistva u Sidneju. Zar je moguće da postoji human i hrabar Arapin? Srušila se još jedna kula od karata, ali samo na trenutak. Priče o antisemitizmu su ponovo preovladale, čak i kada je postalo jasno da su ubice pripadnici ISIL-a, koji se bori ne samo protiv Jevreja nego i čitavog Zapada.

To je poremetilo i stalno optuživanje Irana: tužna je činjenica da su Iran i ISIL neprijatelji. Kakva šteta što teroristi nisu bili Palestinci. To bi uvećalo propagandnu korist od napada.

Ali i teroristički napadi ove vrste mogu da posluže: oni smeštaju Jevreje i Izraelce u isti koš katastrofa. Kako je dobro kada smo zajedno žrtve, kada je ceo svet protiv nas. Zamišljeno poistovećivanje sudbina australijskog rabina i izraelskog vojnika u Pojasu Gaze koristi se kao oružje protiv oštrih kritičara Izraela: vidite koliko smo nemoćni, dok je ceo svet protiv nas.

Iznad opšte graje nadvila se senka duplih standarda: masakr 15 ljudi na sidnejskoj plaži potiskuje iz medija masakre užasnih razmera u Pojasu Gaze. Na plaži Bondi ubistva su počinila dvojica; u Pojasu Gaze čitava država i vojska stoje iza pokolja. U napadu na školu u Beit Hanonu 25. maja poginulo je najmanje 36 osoba, od kojih je 18 dece. Koliko je takvih masakara bilo tokom „prekida vatre“, kada je u Gazi poginulo na stotine nevinih građana.

Masakr na plaži Bondai ne bi trebalo da potisne pokolje u Pojasu Gaze. Šokiran napadom u Sidneju, svet zabrinjavajućom brzinom zaboravlja na Palestince u šatorima pod jakim udarima vetra.