Piš: Gideon Levy (Peščanik)

U jednoj zemlji na Bliskom istoku koja poseduje oružje za masovno uništenje na vlasti je režim koji je pretnja miru u regionu. Ove karakteristike se obično pripisuju Islamskoj republici Iran i pominju se kao opravdanje za mogući rat protiv nje. Ali isto važi za još jednu zemlju na Bliskom istoku. Izrael je naoružan do zuba, ima režim koji užasno postupa prema jednom delu svojih građana i takođe ugrožava regionalni mir. Takva zemlja nema pravo da se bavi naoružanjem svojih suseda i govori im šta je dozvoljeno a šta ne.

Izrael radi na razoružanju većine država i vojnih formacija u svojoj okolini dok sam nastavlja da se naoružava. Neverovatno drzak i neprihvatljiv metod.

Sve dok je Izrael nominalno bio zapadna demokratija, deo porodice civilizovanih naroda čije se vlade smatraju odgovornima i razumnima, donekle je bio prihvatljiv ovaj nadmeni pristup gde Izrael određuje stepen naoružanja u svom okruženju, od Pojasa Gaze i Ramale preko Libana do Irana. Ali otkad ovde imamo ovaj veoma opasan režim izgubili smo pravo na mapu regionalnog naoružavanja uz podršku celog sveta. Da li je Benjamin Netanjahu odgovorni vođa? Šta ako na vlast dođe Itamar Ben Gvir? Izrael je podjednaka opasnost za mir u regionu kao ajatolasi.

Živimo u militarizovanoj zemlji koja odbija da se povinuje uzusima međunarodne zajednice, od međunarodne inspekcije zaliha oružja preko ignorisanja međunarodnog prava i odluka međunarodnih institucija. To je država koja ignoriše suverenitet svojih suseda Sirije i Libana i njihove teritorije tretira kao svoje. Izrael bombarduje Sudan, likvidira izabrane mete u Jordanu, a ako zatreba i u Kataru.

Takva država je opasna. Većina zemalja sveta je još uvek toleriše i dopušta joj stvari koje su drugde zabranjene: okupaciju, ratne zločine, genocid, aparthejd, a prema stranim izvorima i nuklearno oružje. Pritom, Izrael traži razoružanje Palestinske uprave, Hamasa, Hezbolaha, Huta i Irana. Želi status zemlje sa ekskluzivnim pravima.

Ovaj neverovatni fenomen je dostigao svoj vrhunac u ratu u Pojasu Gaze. Tamo je dokazano koliko je pogubno da Izrael poseduje neograničeno naoružanje i koliko je to rizično za mir u regionu, međunarodno pravo i celo čovečanstvo.

Država koja vodi rat uništenja je opasna država. Da li takva država treba da ograničava naoružanje drugih država? Nuklearno naoružanje ne sme da ima niko, treba razoružati Hezbolah, Hamas i Palestinsku upravu, balističke rakete treba da poseduje samo Izrael, a sofisticirane američke avione ne smeju imati čak ni države sa kojima Izrael nije u ratu. U suprotnom bi došlo do narušavanja „kvalitativne prednosti“ Izraela.

U ime čega je Palestinskoj upravi zabranjeno da se naoružava u cilju odbrane svojih bespomoćnih građana u času kada Izrael šalje svoje ubilačke odrede na njih? I zašto je ono što je dozvoljeno Izraelu zabranjeno Iranu? Zato što je u Iranu mračni i surovi režim koji preti Sjedinjenim Državama i Izraelu i ugrožava ceo svet. To jeste dobar argument.

Ali šta je sa Izraelom? U Iranu imamo diktatorski i fundamentalistički režim, ali kakav je onaj na Zapadnoj obali? Da li je odnos iranskog režima prema svom stanovništvu gori od odnosa Izraela prema Palestincima? I mi imamo hiljade političkih zatvorenika, otmice usred noći i torturu po zatvorima. Prava Palestinca u Šhemu su manja od prava Iranca u Mašhadu.

Dok Izrael zahteva od Amerike da napadne Iran, ipak bi prvo trebalo da pogleda sebe.