"Javni govor je nepodnošljiv, on je neuverljiv zato što je lažan. On ne govori istinu. Vi možete da kultivišete jedno društvo jedino ako mu se obraćate sa istinom o njemu. To nije prijatno, ali ako je reč o intelektualcu – on to mora da čini. I zbog sebe i zbog društva.

To je ključni problem Srbije danas. Mi danas nemamo taj aktivan intelektualan život, nemamo rasprave, polemike, da to uđe u glave mladih ljudi i da počnu da razmišljaju o tome šta smo mogli, šta smo propustili i zašto smo tu gde jesmo.

Ipak, neka dubinska intelektualna i moralna strujanja postoje i ja u njih verujem, ali ona možda neće promeniti situaciju. I nije tačno da nema naroda koje je istorija poslala na neko groblje", kazala je historičarka Latinka Perović.

Šta smatrate našim najvećim nacionalnim porazom?

-Način na koji se raspala Jugoslavija i ubistvo Zorana Đinđića.

I dalje patite za Đinđićem?

-Đinđić je bio retko lucidan spoj teorijskog uma i sveta života, koji je težio ka jednoj dugoročnoj svetiteljskoj orijentaciji društva. To nije lako, ali je to jedini način da opstanete kao narod.

Moderan intelektualac. Dosta se spori oko granice između njega kao filozofa i njega kao političara, ali tu nije bilo granice. Zoran je bio nadareni filozof, kao što je neko nadareni slikar, pesnik ili biznismen.

Čovek sa izvornim filozofskim darom. Nije gledao na filozofiju kao na karijeru, struku, već kao na način na koji misli o svetu u kojem živi. Dobro je poznavao Evropu. Bio je jedna pojava na tragu prosvetiteljske misije koju je započeo Dositej. I on pokazuje da nije tačno da nismo imali alternative, ali smo ih potiskivali.

Ko su Đinđićevi sljedbenici? Postoje li uopšte?

-Današnja srednja generacija je na tom tragu. To me ohrabruje i ne prihvatam beznađe. Uvek me zaprepašćivalo kako u vremenu kada imate propagandu, lažnu politiku koja proizvede svoje medije, možete da ignorišete pozitivna saznanja. To je ono što društvo vuče unazad a ne napred.

Kako vama izgleda posljednja decenija?

-U poslednjoj deceniji su došle do izražaja dosta negativne karakteristike našeg mentaliteta i našeg istorijskog razvoja. Vratili smo se unazad umesto da otvaramo perspektive.

Koji su danas najveći izazovi Srbije?

-Srbija konačno treba teritorijalno da se odredi. Ona ne može da pretenduje na to da podeli Bosnu. Ne može da pretenduje na to da ima dominaciju u Crnoj Gori. Ne može da pretenduje na to da uređuje život Srba u Hrvatskoj.

Ne može na kraju da prihvati taj zamrznuti konflikt na Kosovu. Kosovo se drži o vratu Srbije. Ona zbog Kosova ne može da se pomeri. Srbi kao da veruju da se na Kosovu ništa nije desilo, da je isto stanje kao pre 30 ili 50 godina. Nije isto, promenilo se mnogo toga.

Dok sam se kretala – odlazila sam na Kosovo. Išla sam u srpske enklave, razgovarala sa Albancima. Ako razgovarate sa Srbima koji nisu uključeni u politička mešetarenja i podržavanja iz Beograda, oni će vam reći: “pa mi ovde živimo, zainteresovani smo da se naša deca školuju, zaposle, da se lečimo…Moramo da se intregrišemo u kosovsko društvo”.

Koliko je nama trebalo da se svojevremeno prihvati potreba integracije srpskog nacionalnog korpusa u institucije zajedno sa Albancima?

Danas se samo produbljuju udaljenosti. Prema istraživanjima nekih nevladinih organizacija, imate situaciju da zapravo između Srba i Albanaca nema komunikacije. Oni ne znaju jezik jedni drugih.

U međuvremenu u albanskom korpusu desila se velika promena. Recimo u položaju žena na Kosovu. Čitava revolucija, toliko žena je obrazovano, ušle su u politički život, a vi na to gledate kao na vrlo zatvorenu sredinu u kojoj nema mogućnosti za sporazum. Velika greška.

Šta biste vi uradili sa Kosovom?

-Otkad mislim politički, smatram da Srbija treba da se koncentriše na sebe, na svoj privredni razvoj, na obrazovanje, na podizanje zdravstvene kulture, na otvaranje prema svetu. Bitno je da Srbija uspostavlja normalne odnose sa susedima, a u tom okviru i sa Kosovom. Zato su toliko važna ljudska prava.

Ne morate da ućuškate, izvinite za taj izraz, svakog Srbina u granice države. Stalne pretenzije da osvojite teritoriju na kojoj živi izvestan broj vaših podanika ne vodi ničemu. To je jedno ultrakonzervativno shvatanje nacije.

To identifikovanje nacije i države, koje je zastupao i Dobrica Ćosić, dovelo je Srbiju do neprestanih ratova. Šta vi u Srbiji imate kao konstantu istorije: imate stalne ratove i stalne promene Ustava.

Ratovi se vode da osvojite teritorije, a Ustavi se menjaju ne da biste uveli vladavinu prava ili vladavinu zakona pred kojim je svaki građanin jednak, nego da biste učvrstili jednu garnituru na vlasti.

Intervju u cijelosti možete pročitati na portalu Karakter.rs